Песник Јован Дучић, дипломата умни из вечног града и врсан познавалац католичке прозелитске агресије на његову родну Херцеговину, читајући сурове записе о појавним облицима злочина геноцида који починише ти конвертити, записао је још 1942.године да су Хрвати народ који се ничега не стиди.

Та се његова мисао показала недавно тако тачном, кад је актуелна председница одредила за домаћина српском патријарху у Јасеновцу, највећем српском подземном граду, заменика командира „почастног блајбуршког вода“ који негира и само помињање тога геноцида, сводећи то на питања „повијестне истине на трагу дела повијестничара Туђмана“!

Цинизам хрватски нема граница, ту где СПЦ подиже манастир за помен неколико стотина хиљада невино уморених на бестијалан начин, само зато што су били православни Срби, хрватско министарство културе плански измени спољњи изглед некадашњег фашистичког логора, третирајући тако цео комплекс јасеновачки као некакво културно-рекреационо подручје. Још само да спа центар за доконе ЕУ туристе подигну, како би могли уживали у већ травнатим теренима (голф и крикет да и не поменемо)!

Млади и безобзирни министар, није додуше понео усташку капу из Блајбурга на дочек „влашког попа“ ал охрабрен подршком старешине загребачке џамије за своје непримерене изјаве о српским отвореним ранама историјским, истаче одмах да је он домаћин који у својој кући дочекује и чак и финансира, обнову владичанског двора у Пакрацу.

Заборавне ваља потсетити, министрови претци су у давна времена постали конвертити мухамедански, у царству Отоманском живећи преко реке Саве која граница међу царствима тада беше ал не и међу српским народом, који је живео са њене обе обале као православни од памтивека!

Додуше и претци садашње председнице, живели су тада у Млетачкој републици и нису ни чули за Пакрац и Јасеновац, а камо ли да су знали да тамо живи народ српски.

Тада се западна Славонија још називала Мала Влашка, а Пакрац беше седиште владике СПЦ, на велику жалост и Беча и Ватикана који су морали да трпи те шизматике као чуваре Европе, која ни опстала не би да се они не испречише Османлијама на освајачком путу њиховом.

Цинично зато звучи да „хрватски крин“ (министар се декларише да је Хрват мухамеданске вере!) и хрватска ружа, изричито наглашавају да су домаћини у земљи коју походи српски првосвештеник!

На том је гробном месту, тако видљив учинак три таласа геноцида над Србима у прошлом веку, где потомци злочинаца и мора и треба да затраже опрост а они тако бахато и безобразно упорно негирају сам геноцид!

Тако се мисао великог Дучића показа у пуном значају свом, јер само онај ко познаје генезу настанка, може и да јасно види чему управо сада такав нови излив мржње, боље речено потреба за доказивањем господару у новонасталим околностима.

Господар тренутни је НАТО, уз суфинансијера из Ватикана инвестирао је поодавно, те сада може и ситнице „радне“ штете да поправља као што је обнова владичанског двора у Пакрацу, где су се хрватски несташни дечки мало играли са производима чика Нобела, притом оштећујући гробницу владике ал то није ништа необично за потомке конвертита.

Пре четврт века све је тако глатко кренуло, после рушења међунемачког зида који је деценијама служио за лажне филмске приче и романе Ле Кареа, тако питке за читаоце.

Балканске неофашистичке игре, потомака злочинаца из удружене европске камариле уз учешће панисламских фанатика деловале су као покладни ритуал сахране мрског православља, док међонка спава тамо далеко, уљуљкан сном о будућој јединственој Европи.

Страшно буђење, за дотадашње господаре нафте, гаса, демократије и зла васколиког, почело је скоро неприметно све успут задржавано на том брдовитом Балкану, од тих тако тврдоглавих Срба који упорно недају ћирилицу, Св Саву, крсну славу, а притом не жале ни своју главу!

Јасно речено и практично показано у Сирији, да се улога ОУН и међународног права мора поштовати у очувању сваког народа и државе, антитерористичко ангажовање руске државе на позив легалне власти оголило је лажи, злочине и скривене намере багре из Ситија и Стрита, затечене у плановима за свепланетарним газдовањем.

Као кост у грлу, испречио им се само српски народ који већ четврт века одолева удруженом злочиначком пројекту НАТО, а суде му хашки егзекутори морећи српске борце за назови УЗП, убијајући притом једног по једног утамниченог Србина у протестантском казамату.

Србима то и није првина да скапавају по тамницама, упознали су они аустријске, угарске, млетачке, османске, бранећи притом своје право на име, веру и земљу од тих угњетача!

Политика, као сложена дисциплина умећа избегавања штете за државу и народ, одавно није спортска игра, није то никад ни била!

Српски владари, оскудни у школским дипломама ал` богати у искуству и мудрости домаћина који бољитак жели, слали су кроз цео деветнести век најбоље ђаке у светски познате школе да би почетком двадесетог имали елиту какву народ и заслужује, да га кроз три рата проведе уз велике жртве до победе, и осамостаљења свих српских земаља у заједничкој држави.

Међутим, од стварања прве заједничке државе Србија нема своју елиту која води, зато што нема државотворну идеју већ компромис, који никад није решење, што уче још грчки филозофи дијалектичари.

Скоро цео двадесети век, зато лутају србијански политичари од немила до недрага, разапети између покварене, лажне сабраће у заједничкој држави, која користе ту збуњеност за своје циљеве, презирући српске жртве, идеале, предлоге и узалудне покушаје, и назови демократских пријатеља, који саветују у интересу себе а не Срба.

Када се почетком овог века најзад поново изнедри Србија (нажалост као тринесто прасе) јер су се сви остали већ намирили, безобзирно присвајајући наводно њихове „повијестне земље“, збуњеност је достигла врхунац, те изјава о блискости са Хрватима дата од патријарха СПЦ, само јасно показује сву сложеност тог смушеног лутања.

Међународно право не признаје резултате настале делом геноцида, те се ни тековине НДХ свакако не смеју прихватити а понајмање релативизовати њихове страшне последице, иако је човекољубље основ учења Православља!

Изјава српског првосвештеника, неће свакако утицати на ставове „хрватског крина“ и руже хрватске, те се може коментарисати оном латинском изреком о бисеру и ……!

Брзина, којом је у регионалним медијима уступљен простор „хрватском крину“ за елаборацију релативизације истине о геноциду и видљивим последицама, јасно показује господара, наручиоца и планера хаоса, који још увек није завршен на брдовитом Балкану!

Примедба

„Промиџба“ – хрватски новоизраз за рекламу

Прочитај без интернета:
35 гласовa