Одмах послије протеста у Бањалуци Савез за промјене је организовао „протестну“ конференцију за медије у Београду, прије свега зато што у „матици“ погрешно повезују Додика на власти са опстанком Републике Српске. У праву су, таква идентификација у „матици“ заиста постоји, али и ако није сасвим тачна, није нимало случајна. Као што није ни сасвим произвољна идентификација опозиције са бошњачким и иностраним заговорницима унитарне БиХ у коју ће се миц по миц утопити Република Српска. Да одговарајућа перцепција, како власти, тако и опозиције, постоји и на терену, показао је исход масовних окупљања у Парку и на Тргу у Бањалуци.

Надувано или није 

Пошто су се протест у Парку и митинг на Тргу завршили у реду и миру, створио се утисак: „тресла се гора, родио се миш“ и „све је било помало надувано“. Али, треба се упитати шта би било да није било „надувавања“. Нису ли национална мобилизација полиције, граничних служби, медија и политичких лидера на обје обале Дрине, и посебно ријеч патријарха који премошћава ријеку, били ефикасна превенција да не дође до насилних нереда у којима би било разбијених глава и излога, или чак много више и много горе.

Ко је подигао температуру?

Драматизацији скупа прије свега су допринијеле изјаве опозиционих политичара. На знаковито упозорење добро обавијештеног „Изворног СДС-а“ да се „власт и осваја и губи на изборима“, Младен Босић је одговорио да се „понекад осваја и на улици“. Пријетњу да ће у Бањалуку довести 40, па и читавих 100 хиљада демонстраната, наравно нико није узео за озбиљно ни прије него што се свела на реалних пет хиљада. Забрињавајућа је била нескривена координација СПЗ-а са муслиманским Сарајевом и „међународном заједницом“, односно Сорошевом Фондацијом за отворено друштво на пројекту ревизије Дејтона, реформе устава, јединствене и функционалне државе, пјевању „у један глас“, као условима за напредовање ка ЕУ.

Зашто власт није отказала митинг?

Неки аналитичари и Додику су замјерили допринос у подизању температуре. Ако је већ Младен Босић арогантно негативно одговорио на помиритељски апел патријарха, зашто предсјеник РС, уз љубазан одговор, није једнострано одустао од митинга на Тргу, него је то условљавао отказивањем протеста у Парку? Одговор треба прије свега тражити у Додиковом људском и политичком темпераменту коме не одговара дефанзивна игра. Али, не ради се само о томе.

Он, није хтио да наступи као власт која се брани од опозиције која напада. Хтио је да двије конкурентске страначке, тј. коалиционе формације, равноправно одмјере снаге. Неутралном државном апарату (полиција, царина, обавјештајци) препустио је да чува уставни поредак и закон, ред и мир, безбједност људи и јавну имовину.
Нескривени циљ опозиције био је да масовношћу протеста у Парку покаже да власт, истина, има већину у парламенту, али не и у народу, те да је натјера на оставке, на концентрациону владу, на ванредне изборе и сл. Ипак, не само да у томе није успјела него се испоставило да, бар по броју учесника, Додикова коалиција има чак и већу предност него у парламенту.

Све слабости опозиције

Отежавајућа околност за опозицију било је што су „играли у гостима“, на бањалучком терену, на коме СНСД има традиционално већу подршку. Нешто боље би вјероватно прошли да су утакмицу заказали у Источном Сарајеву, Зворнику или Гацку, гдје СДС обично боље пролази и држи локалну власт. Али, боже мој, ако неко претендује да мимо избора преотме власти у Републици, онда мора доћи у главни град, гдје она и столује.
Ништа мањи хендикеп за организаторе протеста били су свјежи антисрпски инциденти које су изазвали „сарајевски комуналци“ бацањем цвијећа положеног у спомен жртвама у Добровољачкој. Они службују у том граду и лијепо сарађују са том влашћу и природно је да их људи у Српској негативно повезују са бројним непријатељским испадима бошњачких власти.
Слични инциденти се свакодневно множе, и Савез за промјене мора с тим да рачуна као са својим хронично лимитирајућим фактором.

Не треба занемарити ни утицај оснивача странке, ветерана националног покрета, те утемељивача РС који су се окупили у Изворном СДС-у. Иако ни по одмаклим годинама не би могли успјешно да поведу конкурентски СДС, Момчило Крајишник, Алекса Буха и други саборци Караџића и Младића сигурно полажу више права на наслијеђе најбољих традиција СДС-а, него Босић, Тадић, Шаровић, Бјелица, а индиректно су подржали Додика.
Најзад, ту су и двије већ поменуте важне поруке из матице: од патријарха и од премијера.
Ниједна није била против опозиције, него против ратоборних подјела и насилних нереда које слабе Српску и рефелектују се на положај националналног корпуса у цјелини. Одговор да „СПЦ ако хоће да се бави политиком треба да формира странку“, није ни пристојан, ни политички мудар.

Социјално-економски аргумент опозиције

Тешка социјално-економска ситуација била је главни аргумент СЗП против власти. Статистика, међутим, каже да су плате у просвјети, здравству и полицији веће него у Србији, а буџетске обавезе се редовно измирују. При томе су у Српској цијене струје, горива, хране и других артикала ниже него у сусједству. У пограничним подручјима људи из Хрватске и Србије долазе у снабдјевање у Градишку, Бијељину и Требиње. БДП у Српској је у лаганом расту, али се у свакодневном животу слабо осјећа. Чињеница је, такође, да је стопа незапослености врло висока, поготово међу младима, а да су стари притиснути ниским пензијама. Све у свему, економски показатељи су негдје око регионалног просјека. Међутим, компаративни показатељи су за народ слаб аргумент, а не треба занемарити да се у Српској под овом истом влашћу током ранијих десетак година живјело и знатно боље.

Гдје су били материјално угрожени

Савез за промјене је претендовао да окупи социјално угрожене против корумпиране елите на власти али се та димензија није дала препознати на протесту. Старим класним метафорама речено, у маси у Парку нису доминирали они „са качкетима“, као што у маси на Тргу нису преовлађивали они „са полуцилиндрима“. Још мање су се у том погледу разликовали говорници на два скупа. И једни и други су већ годинама професионални политичари и више од двије деценије смјењивали су се на власти. Бивали су функционално привилеговани посланици, министри, премијери, предсједници и, наравно, нису баш аутентични представници социјално угрожених слојева.

Већина остала код кућа

На крају, шта је било са већином која је „дана Д“ остала у папучама и митинг гледала из фотеље на ТВ? Неравномјерно расподијељених на два скупа, учесника укупно није било више од 20 хиљада и представљали су тек једноцифрен проценат житеља РС. Шта је са преосталих 98 одсто којима није баш толико добро да изађу на Трг да аплаудирају власти, али им је још мање толико лоше да је руше у Парку? Према неформалним анкетама медија, испада да су прије свега страховали од насилних нереда, страдања људи којег је ратом било и сувише и уништавања тек послије рата обновљених материјалних добара. Највише их је страховало да ће Србин на Србина, да ће то, зна се већ ко, искористити и да више неће бити Републике Српске.

Катарза изостала

Ако се неко помирљиво нада да је послије протестних скупова у Бањалуци дошло до катарзе, односно да су „политичари са оба скупа чули поруке народа“ и сличе „жваке“, грдно се вара. Ништа се није завршило, него је тек почело, иако, бар за сада, дубоко разочаравајуће за опозицију. Забринути и огорчени Чавић је и најавио да ће се протести наставити, али „на други начин“. Шта би то могло да буде?

Пошто се изјаловило „крајишко прољеће“, као шанса да опозиција нешто уради неколико мјесеци прије локалних избора, преостаје јој још једино „дуго топло љето“. У наставку се тако могу очекивати вишедневне манифестације пред зградама институција, дуги предаси у лежању на трави, са бесплатним сендвичима и соковима, свирком популарних бендова, наранџастим шаторима и сунцобранима, те све остало већ толико пута виђено у свијету …

Мобилизациона вјежба здружених снага РС и матице

Иако је рецепт „ненасилних револуција“ већ прочитан, Кина, Русија, Израел и друге међу најмоћнијим државама свијета превентивно су забраниле инострано финансирање 
невладиног сектора, или бар ревносно прате одакле паре стижу, с којом намјеном и на шта се стварно троше. Власт у Српској дичи се да су протест и митинг, будући да су протекли у реду и миру, били демонстрација њених демократских капацитета. Можда је важније рећи да је то била њена успјешна здружена мобилизацијска вјежба Српске и Србије против комшијских и иностраних непријатеља. Док су га псовали у Парку, Додик је са Трга позвао домаћу „заблудјелу браћу“ на јединство у одбрани Републике. А то некако боље звучи.

Прочитај без интернета:
21 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ