Одлука руског предсједника, Владимира Путина, да повуче војне снаге из Сирије, још се на различите начине интерпретира. У низу анализа објављених на ову тему покушава се сагледати смисао потеза који је проузроковао невјерицу и чуђење код многих. При томе, аналитичари прилика у овој несрећној, ратом захваћеној земљи, заборављају да је повлачење руских снага само дјелимично. Па опет, смањење руских војних снага у Сирији је значајно. Наиме, Русија је у Сирији имала преко 100 авиона и 7000 људи, од чега је половина била ангажована на опслуживању ваздухопловства, а задржаће тек једну ескадрилу ради заштите аеродрома у Латакији и луке Тартус. Руски војни бродови и подморнице стражариће у Средоземљу, противваздушни систем С 400 чуваће небо. Али, зашто се догодило то што се догодило?

Русија је морала узети у обзир нове околности. Једна од њих је да САД и Велика Британија, али и Француска, планирају повратак на афрички континент. Прва станица на том путу је Либија, дестинација одабрана консензусом, гдје је планирана инвазија америчко-британских и француских снага. Циљ је да се одмах након запосједања Либије, стави под пуну контролу централна Африка. У Либији су већ присутне специјалне снаге наведених земаља (Делта форс, САС, дијелови Легије странаца) које званично дјелују против Исламске државе, што јесте дијелом тачно, јер се боре против група и племена који воде властите ратове, и који неће „под команду“. Али, да ли те снаге у Африку заиста долазе да би се бориле против Исламске државе? Боко Харам, који се заклео на вјерност Багдадијевом калифату и заузео десетине градова и села на сјевероистоку Нигерије, а недавно извео терористички напад у Обали Слоноваче, нико не спомиње као мету војних операција. Но, планирана инвазија на Либију усложњава ситуацију и на Блиском истоку.

Наиме, из војних залиха бившег либијског вође Муамера Гадафија, у Сирију су стигле прве веће количине оружја, које ће тзв. умјерена опозиција, а у ствари борци Исламске државе, користити у окршајима са снагама Башара ел Асада. Оружје је тада натоварено у луци Бенгази у Либији, а преузето у сиријској луци Баниас. Исти канал је и овог пута предвиђен за доставу веће количине комплета модификованог противоклопног система ТОВ, али и модерних противваздушних система, војницима Исламске државе, како би их употријебили против руске авијације, што су Руси сазнали.

Повлачењем знатног дијела снага, Русија избјегава да се „заглави“ у Сирији, гдје би се могла суочити са беспотребним губицима, јер се бори против практично невидљивог непријатеља, који је снабдјевен сателитским снимцима и обавјештајним подацима о руским активностима, времену и путањи летова, као и о положају Асадових трупа.

То за Русе и не би био проблем да је Асад успио освојити Алепо и околна мјеста, али није. Турска је за Алепо везала пуно Асадових трупа и учинила све да Алепо не падне, те се тренутно за Алепо воде борбе са слабим учинком. Ни Асадове снаге ни Курди не могу освојити градове у околини Алепа, нити ставити под контролу бране на Еуфрату. С друге стране, због великог броја цивила који живе у Алепу и Раки, Руси не могу бомбардовати те градове. Нерјешиво је и питање Раке. Ко ће заузети тај град? Асад нема капацитет за то. Не треба заборавити да је Алепо специфично мјесто, у којем живи десет подсунитских скупина, с којима ће бити потребна велика преговарачка вјештина, што не значи да ће договор бити постигнут. Русија је тај гордијев чвор препустила Сједињеним Државама. Уласком америчко-британских трупа у Либију Исламска држава ће поново добити снагу, а не треба заборавити да још увијек држи важне стратешке тачке у Сирији. Међутим, руска авијација Исламској држави уништила је многе базе, кампове, тешко оружје, нафтне терминале и цистерне. У преговорима, који су и за Асада добродошли, Руси нису за подјелу Сирије, али јесу за њену федерализацију. Опозиција је још непозната, те ће се САД и Турска брзо наћи у проблемима трагајући за партнерима. Русија се извлачи из ратног блата, а САД упадају у преговарачко блато.

Цјевовод, који би из Катара и Саудијске Арабије, преко Сирије водио до Турске и даље у Европу, а чија је основна намјена потискивање руских енергената, има мале изгледе да буде саграђен. САД рачунају на проамеричко расположење Курда и стога су увјерене да ће се кроз њихову област цјевовод протезати без препрека, као и да неће бити проблем контролисати област уз Еуфрат и регију Алепо, која ће бити под контролом сунита. Цјевовод годинама неће бити изграђен. Идентична је ситуација са ирачким градом Мосулом. Десетине племена су у међусобном сукобу, ратује свако против сваког, те и поред отворене америчке подршке, Ирачани не могу заузети Мосул. Ни вријеме не ради за Американце и њихове савезнике. Због смањеног извоза нафте, Заливске земље трпе озбиљне губитке.

Даље, повлачењем из Сирије Русија је освојила медијски простор, јер је доказала да је њена интервенција у Сирији мотивисана борбом против тероризма, да је била у функцији превентивне заштите Кавказа, и да је је вријеме за мировне преговоре. Сачувала је Асада као важног преговарача у мировном процесу, добила утврђени Тартус и нову војну базу у Латакији. У преговорима Руси су изабрали позицију контролног и корективног фактора.

Такође, Русија престанком активне кампање у Сирији смањује тензије са САД, избјегава сукоб са Турском. Русија се окреће Арктику, обезбјеђењу поморских рута у Сјеверном мору, и припреми за експлоатацију нафте и гаса на том простору. Стратешки се окреће Кини, својој индустрији и пољопривреди. Највећи губитник ће бити ЕУ. Привреда је у паду, евро је под знаком питања, и губи вриједност у односу на долар. Санкције наметнуте Русији не користе ни ЕУ ни САД. ЕУ крије податак да је само у Француској 500 власника плантажа извршило самоубиство због банкрота. Уз све наведено треба имати у виду да Турска планира нових шест милиона миграната упутити према европским земљама. Како сад Русију оптужити да својим активностима у Сирији проузрокује мигрантске таласе? ЕУ пријети распад.

Прочитај без интернета:
48 гласовa