Мимо уобичајене праксе и политичке логике одлазећа америчка администрација серијом провокативних потеза према Русији не само да доводи међусобне односе до усијања већ, константним стварањем кризних жаришта, у њих увлачи и део оних својих европских савезника који показују отворену скептичност према таквој политици. Попут коцкара који подизањем улога у последњој партији покушава да анулира све своје губитке, вероватно најнеуспешнија америчка владајућа гарнитура после другог светског рата, показује своје омлитавеле мишиће, а мањак геостратешке памети настоји надокнадити вишком адреналина и медијским обманама. Узалуд. Све је то већ виђено. Сви шаблони су проваљени. Путин се загонетно смешка и чврсто држи свог курса, а Кина делује као да Америка и не постоји.

Но, сваки противник који поседује нуклеарни и биолошки потенцијал да у трену смртно рани планету, мора бити третиран са дужним респектом, па и Америка којој је Путин предвидео да би могла завршити као СССР.(1) Шта нам, дакле, говори понашање одлазеће америчке администрације на Блиском истоку и отворено окупљање коалиције за рат против Русије? Какве закључке можемо извући из чињенице да она (администрација), будући да ће трајати још свега пар месеци, започиње нешто што очигледно неће моћи да доврши? Шта је то смислио Бжежински? И какав ће бити одговор Путина?

ШТА ЗАПРАВО ЗНАЧИ НАЈНОВИЈЕ АМЕРИЧКО ЗАОШТРАВАЊЕ?

Пре свега, садашње деловање Обаминог кабинета и кандидатура оболеле Хилари Клинтон потпуно разоткрива чињеницу која се прикрива већ деценијама, а то је да Америка нема аутохтону политику коју креирају и воде амерички политичари, већ су они лутке на концу релативно мале групе људи која их бира, плаћа и њима управља. Они не доносе одлуке, већ извршавају налоге наднационалних пирамидалних структура. Они не служе својој земљи и народу, већ интересима корпоративног капитала који контролише мала група „одабраних“, тачније неколико знаменитих породица, које планету, рачунајући и људе на њој, сматрају својим пленом. У замену за послушност, амерички председници, добијају доживотно материјално благостање и имунитет за злочине које су починили спроводећи њихову интересну политику, а за евентуалну непослушност следује им судбина Кенедија.

Никада то није било видљиво тако као данас. Принципијелна Путинова политика натерала је Американце да стргну све маске и покажу своје право лице, све до тога да су директни подстрекачи савременог исламског тероризма. Од тог наказног лица дистанцирају се чак и њихови дојучерашњи најближи савезници.

Друго, евидентно је да ратна реторика и убрзане акције Керија и Бајдена, коју прати изузетно агресивна медијска кампања имају неколико циљева од којих ћу навести најбитније:

  • Да стварањем атмосфере непосредне ратне опасности заплаше америчке грађане и тако помогну изборне позиције Хилари Клинтон у завршетку председничке кампање, која своју хистеричну реторику базира управо на „потреби обуздавања Русије“
  • Да конфротацију са Русијом доведу до оне тачке када би скретање са таквог курса било тешко изводљиво чак и да њихов кандидат, Хилари Клинтон, изгуби изборе, а место намењено њој заузме непредвидиви Доналд Трамп. (У најгорем случају то би им дало времена да са њим постигну компромис или га уклоне. Нажалост, победа Трампа није много вероватна опција због тога што су „господари света“ већ одабрали Хилари за свог кандидата и то запечатили сатанистичким ритуалом у Бохемској шуми).
  • Да застраши и пред свршен чин доведе оне савезнике у Европи који су све мање вољни да трпе амерички диктат како по питању политике према Русији, тако и према потписивању америчке верзије „Споразума о трансатлантској трговини и инвестиционом партнерству“ (ТТИП), који би их свео на ниво америчких колонија.
  • Да непосредном претњом дају на тежини оним снагама у Русији које су против јасне Путинове националне политике, али и оне које сматрају да Путин не иде довољно далеко у остваривању националних циљева, пре свега у Украјини

Наравно, ту је и онај основни, лако видљив циљ – припрема светског јавног мњења за отворену војну агресију на Русију. Припреме за то заокружене су великим НАТО маневрима на границама Русије, а не сме се изгубити из вида да се само током прошле године појавило шест истурених NATO пунктова за управљање трупама и војним операцијама – у Бугарској, Летонији, Литванији, Пољској, Румунији и Естонији. Као и да су се јединице америчке армије појавиле у прибалтичким државама, док амерички војни инструктори и Украјини тренирају припаднике Десног сектора, екстремне организације која је у Русији забрањена. (2)

А ШТА НА ТО КАЖЕ ПУТИН?

Нема дилеме да Путин америчким ратним играма није ни најмање изненађен. И да Русија има спремне одговоре на било који вид изазова, па и војни. Без превелике помпе Русија одговара реципроцитетом на сваку америчку провокацију. У склопу тога Путин је недавно суспендовао „Руско-амерички споразум о утилизацији плутонијума“ потписан 2000 године. Образлажући ову своју одлуку државној Думи он је навео разлоге због којих се одлучио на такав корак, а који се тичу константног изигривања овог споразума од америчке стране, почев од 2011. године. Наиме, од тада Американци не сагоревају плутонијум до степена када он престане да буде плутонијум и претвара се у тзв. мешани диоксид (МОХ) који се користи као гориво у нуклеарним електранама (како предвиђа Споразум), већ га на свој „нови начин“ рециклирају  тако да он може поново бити искоришћен у војне сврхе.(3)

Али, у свом обраћању Думи он је изнео и услове под којима би Споразум могао бити поново активиран, а који поред техничких, садрже и важне стратешке моменте, који наговештавају јасну платформу са које ће Путин наступати у даљим односима са Западом, пре свега САД.

У том смиуслу руски лидер прецизирао је да се од Вашингтона очекује „сужавање војне инфраструктуре и бројног стања јединица размештених по земљама које су у NATO ушле после 1 септембра 2000-те године (када је споразум попотписан).

Такође, он је нагласио и „да је услов и да Сједињене Државе одустану од политике која према Русији није пријатељска и да то подразумева анулирање „закона Магнитског“, укидање свих санкција које су САД досад увеле против Русије и исплату Москви компензације за штету коју су Русији досад нанеле америчке санкције“.(4)

Овако срочени услови који имају своју недвосмислену војну, геополитичку и економску димензију, указују да је председник Путин дефинисао црвене линије иза које не постоји простор за компромис и, што је врло значајно, да економске санкције сматра актом агресије на своју земљу!!

Ти ставови носе и јасну политичку поруку:  Русија се не може застрашити, нити некажњено нападати. Ако желите војни сукоб, изволите, ми не бежимо! Чекамо Вас! Али, ако желите мир, мораћете платити за нанету штету и повући се корак назад. 

Иако је једина званична реакција Запада на Путинову одлуку и њено образложење било саопштење Џоша Ернеста, портпарола Беле куће, у коме је изразио разочарење што је Москва суспендовала Споразум о утилизацији плутонијума, нема сумње да је читав Западни блок са великом пажњом примио Путинове речи и најпажљивије изанализирао њихово значење. И да ће оне имати значајан утицај на престојавања унутар европских савезника САД. Јер, ваља се суочити са поседицама. 

 

ДА СЕ ПОДСЕТИМО – САНКЦИЈЕ И ЗАКОН МАГНИТСКОГ 

Санкције Русији формално су уведене у Марту 2014. године након што се Крим референдумском вољом огромне већине становништва припојио Русији. Како би се њихов ефекат појачао санкције су биле праћене вештачким обарањем цена нафте и гаса, стратешких руских извозних артикала, које је координисала Америка а формално иницирала Саудијска Арабија.

Након прве године санкција руски премијер Димитриј Медведев је, током априла 2015. године, изнео податак да су оне нанеле руској економији штету од укупно 25 милијарди долара, што је било на нивоу 1 % БДП-а.(5) За исто време, према подацима Француског истраживачког центра за међународну економију, само извоз из земаља које су санкције подржале претрпео је штету од 60,2 милијарде долара.(6)

На почетку, санкције су изазвале и одређене потресе у читавом руском економском систему, пад рубље и раст цена малопродајних производа, али ситуација је релативно брзо стављена под контролу. Истовремено, санкције су убрзале активирање руских привредних потенцијала, па је рецимо прошле године Русија била највећи извозник жита на свету.

Дакле, санкције свакако наносе штету обема странама, али свакако не могу битно угрозити ни руске позиције, нити њен геополитички положај. Али, у стратешком смислу мора се узети у обзир да су америчке санкције некој земљи увек до сада биле увод у директну оружану агресију. Ни једну земљу Америка (НАТО) није оружано напала а да јој претходно нису биле уведене западне санкције, са или без одобрења ОУН. И зато је Путиново инсистирање на наплати штете важно принципијелно питање за мултиполарни свет који настаје! 

Но, пре формалног увођења санкција, амерички Сенат, на иницијативу групе демократских сенатора, усвојио је у децембру 2012. године тзв. „Закон Магнитског“ који је предвиђао увођење санкција против чиновника и сарадника органа безбедности Русије, који су, како сматрају Сједињене Државе, криви за непоштовање људских права, због којих је наводно наступила смрт ухапшеног руског правника Сергеја Магнитског. О чему се заправо ради најбоље је „појаснио“ амерички сенатор Бенџамин Кардин један од иицијатора овог закона:

„Закон Магнитског, који ће данас највероватније усвојити амерички сенатори, тицаће се само Русије, али у перспективи може бити проширен на читав свет!“(7)

Дакле, класичан пример инстументализовања униполарне самовоље који је требало да покаже како се Америка, као светски полицајац, у унутрашње ствари било које друге државе може мешати кад год јој се прохте. На овај закон Русија је одговорила „Законом Диме Јаковљева“(8) којим се забрањује улазак у земљу и уводе санкције Американцима који су прекршили права руских грађана.

З А К Љ У Ч А К

Чврст и принципијелан став Владимира Владимировича исказан у образложењу државној Думи поводом суспензије „„Руско-америчког споразума о утилизацији плутонијума“, који западни глобалистички медији очигледно покушавају да игноришу, од највеће је стратешке важности не само за односе Русије и Запада, већ и за будућност настајућег мултиполарног света.

Он са једне стране показује где су руске црвене линије, а са друге оно што Русија жели и сматра праведним. А то је, заправо, само оно што је Запад обећао приликом пада Берлинског зида, а НАТО поводом гашења Варшавског пакта. Ништа више, али и ништа мање.

Такође, сувереност земаља се мора поштовати, а одговорност за учињено мора постојати за све, како би нарушени међународни правни поредак могао бити поново успостављен.

И да, свака батина има два краја, а крчаг иде на воду док се не разбије … 

ЖИВЕО НАМ, ПУТИНЕ!!

 

_______________________________

Одреднице:

Прочитај без интернета:
94 гласa