СРЦЕ И РАЗУМ

Од 9. марта 1991. године и студентских окупљања 1992, преко јесење – зимских „догађања народа“ 1996/ 1997. и 5. октобра 2000, до дверјанских „породичних шетњи“ и протеста против предаје Косова и Метохије у Бриселу, коју су извели Вучић и Дачић, учествовао сам на свим демонстрацијама против издаја и превара учињених на рачун србског народа у последњих тридесет година. И зато не могу а да са пажњом не посматрам младе људе који излазе на улице наших градова да би, после фарсе од председничких избора 2017. године, показали своје незадовољство. Млади траже смену Маје Гојковић због распуштања Скупштине у току предизборне утакмице; смену чланова РИК-а због непоштовања одлука Уставног суда о гласању на КиМ; смену чланова РЕМ-а због неуважавања жалби опозиције на срамно стање у медијима; утврђивање исправног бирачког списка и нове парламентарне изборе ако се ови захтеви на испуне. Све личи на мартовске захтеве 1991, када смо тражили ослобађање РТС-а и истинску демократизацију Србије. Срце ми је, дакле, на страни студената, али разум ме упућује на размишљање.

А зашто?

Зато што памтим.

ШТА ПАМТИМ?

Памтим 1991, када смо из својих студентских домова кренули да ослобађамо ухапшене 9. марта, и да се не смиримо док режим не направи суштинске уступке опозицији, уз стварање демократске атмосфере у којој би избори били истинска воља народа, а не фарса. Били смо опкољени од стране специјалаца код Теразијске чесме, и одолели смо. А онда је дошао глумац Бранимир Лечић, махао плишаним мецом и говорио „тика-така“ ( као, власти је одзвонило ), направио „плишану револуцију“ и од нас будале. Не само он, али је он био гласноговорник тог „плишаног“ смиривања, које је сав протест свело ни на шта.  Сећам се како је, у те дане, један студент храбро критиковао Слободана Милошевића, непосредно му се обраћајући на трибини на коју је шеф СПС-а дошао да би се суочио са младима. И тај студент, авај, беше Драган Ђилас, потоњи „жути цар“ Београда. И читао сам, у књизи Николе Милошевића, „Политички споменар од Броза до ДОС-а“, како је Драгољуб Мићуновић са студентима отишао на разговор са Слобом, па је, кад су  проширили листу захтева, дотични рекао Мићуновићу:“Мићуне, нисмо се овако договорили“.

Памтим и кад смо се затварали на факултетима, и кад су Филолошки и Филозофски факултет 1992. били стубови слободе у ондашњој Србији. Тада су нас, на РТС-у, оптуживали да једемо храну намењену пацијентима болница (а нама је народ из свих крајева Србије доносио храну, верујући у младост као будућност своје земље). И онда дође ДЕПОС, па се посвађаше, па се поделише, и од успеха студентског протеста не би ништа.

Ко не памти крађу локалних избора 1996/1997, када је СПС Нишлија Миле Илић признао да су крали, и објаснио како, и када смо, данима и месецима, на улицама бранили изборну вољу грађана, све са пиштаљкама, шерпама и лонцима, и када је донет „lex specialis“ да се покрадено врати? А онда се распаде Коалиција „Заједно“, јер се сазнало да се Зоран Ђинђић усред протеста виђао са Милошевићем, истим оним Милошевићем коме ће Вук Драшковић (а Ђинђић и Драшковић су били стубови коалиције) касније постати партнер у Влади Републике Србије. Тада се појавио и „србски патриота“ Чедомир Јовановић који је, у студентском протесту који је ишао независно од окупљања присталица Коалиције „Заједно“, носио икону Светог Саве и викао „Помаже Бог“, иако није био крштен. Сви знамо где је овај велики „светосавац“ касније окончао.

Да и не говорим о 5. октобру 2000. године, када је народ искрено устао у одбрану слободе и правде, а добио ДОС-манлије, Ђелића, Динкића и другосрбијанце на власти, при чему је ОТПОР био ударна песница Империје, маскиран у незадовољне младе људе. Већ и врапци на грани знају каква је улога западне Империје у рушењу Милошевића, о чему је писао Тим Маршал (1)

Кад смо се бунили против Милошевића, ми нисмо устајали у име другосрбијанства и кукавичког бежања од националних интереса, него у име патриотизма, незадовољног губитком Србске Крајине, уступцима у Дејтону, поразима на Косову и Метохији, и у име демократије, које није било довољно. Али, протесте су водили они који су хтели да нас потчине Вашингтону и Бриселу. А ми то нисмо знали. Или смо мислили:“Ма не могу они то, нас је више!“

Али, могли су. Иза њих је стајала Империја.

АРАПСКО ПРОЛЕЋЕ, ПОРОШЕНКО И ОПРЕЗ, ОПРЕЗ

Наравно да сада знамо све и о тобожњем спонтаном „арапском пролећу“, које је Блиском Истоку донело покоље и рат у Сирији који и данас траје; знамо и о крвавом преврату на Украјини, који је почео као социјални протест у Кијеву, а завршио пуцањем снајпериста у масу ( снајперисти су били страни агенти ) и довођењем нациста из „Десног сектора“ да смене Јануковича и монтирају на власти НАТО Порошенка. Гледамо и шта се дешава у Македонији, где је опозициони кандидат добио огромну подршку Сороша да би рушио власт која не пристаје да Арбанасима да статус националне мањине. Све се то зна, и памти.

Млади данас имају право на побуну против једног система који их води у пропаст. (2) Али, млади данас морају бити више него опрезни, да им опет не продају рог за свећу, јер се јасно види да се стратегије насилних свргавања режима, које су добро разрађене у западним лабораторијама, нуде и на нашем терену. Пажљиво читајмо први део упутство анонимних саветодаваца за извођење протеста, за које се не зна ко су, шта су и какве су им намере. Док доњи, фотографисани папир дише духом нашег језика, горњи, техничко –  „роботски“ део делује као превод са језика Империје.(3)   И млади не треба да дозволе да их стари партијаши воде старим партијашким путевима. Јер, тиме је њихов протест унапред осуђен на неуспех.

ПОТРЕБАН ИМ ЈЕ НОВИ КОШТУНИЦА

Пети октобар 2000. је искористио, како рекох, оправдани гнев народа против режима, да би у Србију на власт довео послушнике НАТО Империје. Треба се сетити да Демократска опозиција Србије никад не би добила народно поверење да на чело исте није стао један родољуб, др Војислав Коштуница. Он је употребљен као „мамац“, а затим су и Коштуница и ДСС уклоњени с власти, јер се више нису уклапали у вашингтонско – бриселску „агенду“. Тако су Николић и Вучић искористили оправдане протесте Двери против Тадићеве изборне крађе 2012, за коју се Николић клео да ће је „испитати“, а онда су, чим су напредњаци дограбили власт, Двери уклоњене са обзорја медијске стварности у Србији, и прича о крађи избора пала је у воду.

Данас је сасвим могуће да Империја спрема нови петооктобарски сценарио. И да ће покушати да употребе студенте, али и неке друге, да би, после свог човека Александра Вучића, опет на власт довели неког свог човека, који ће наставити да разара Србију.

ЈЕДАН ЦИТАТ, НАМЕРНО ЛАТИНИЦОМ

Пред саме изборе, на блогу новинара Предрага Поповића интервју је дао Амир Бислими, донедавни пословни директор Демократске странке, и свакако упућен човек. Том приликом је рекао:“ Na Tviteru sam, doduše podugačko, napisao šta i kako opozicija treba da uradi ako hoće da pobedi Vučića. To je jedina formula, odgovorno tvrdim. Dakle, svi pravi opozicionari (DS, DJB, Jeremić i Obradović) treba da sednu za sto i naprave dogovor u tri tačke. 1. Zajedničko delovanje, pravljenje novog „Saveza za promene“ na čijem čelu bi bio nekompromitovani, ugledni nestranački čovek, na primer Nikola Kojo, Dragan Velikić ili akademik Teodorović. 2. Bojkot parlamenta i protestne šetnje sve dok se ne omoguće fer i demokratski uslovi za održavanje izbora. 3. Internacionalizacija problema, što podrazumeva mirne proteste i čak kampovanje ispred ambasada SAD, Nemačke, Velike Britanije, Francuske i Italije. Zatim odlazak petočlane delegacije u Vašington, Njujork, Berlin, Brisel, Pariz i Rim, kako bi upoznali poslanike i određene birokrate, kao i najuticajnije medije u tim državama, sa stanjem u Srbiji. Novi „Savez za promene“ imao bi samo jedan zadatak, a to je rušenje Vučićevog režima i stvaranje uslova za fer i demokratske izbore. Programske i ideološke razlike ne bi se uzimale u obzir, jer, kad se sruši Vučićev režim i stvore demokratski uslovi za izbore, svaka stranka može da nastupa kako hoće i sa kim hoće, u skladu sa svojim programom. Ovo je jedina formula i jedino rešenje, sve ostalo je utopija i gubljenje vremena.“(4)

Ако Србију треба да воде ликови какав је срамни србофоб Никола Којо, или другосрбијански бард Драган Великић ( да и не говоримо о Саши Јанковићу, обожаватељу НАТО „наратива“ о Сребреници ), онда морамо добро размислити зашто би једном новом „Савезу за промене“ био потребан неки нови Коштуница, типа Бошка Обрадовића.

А О ВУЧИЋУ ДА И НЕ ГОВОРИМО

Што се Вучића тиче, он је одмах пристао на парламентарне изборе, јер једино то зна да ради – да прави изборе у колонији званој Србија. И рекао је да ће избори бити у јулу, када су гласачи опозиције на одморима, а пензионери и лумпенпролетери на својим местима, јер немају пара за одмор. И опет ће бити: пола гласача не гласа, а од половине изашлих пола гласа за Вучића ( то је четвртина бирачког тела, одани му пензионери и послом уцењени људи.)

Неће бити никакве „демократизације“ у медијима, нити контроле бирачких спискова, нити смене оданих „вучићеваца“ на власти. Вучићу се може, јер има гаранције страног фактора  да ће остати на свом месту, док све не изда и не прода.

Да ли ћемо се тада освестити, остаје да се види.

Али немојмо заборавити: Вучића и СНС је направио Борис Тадић, са својим блиским сарадником Микијем Ракићем, а другосрбијанци су хвалили „покајаног шешељевца“  ( са изборних плаката 2017. знаног као  „АВ, АВ, АВ, 6-6-6“ ) кад год је издао неки србски интерес.

Сада видимо плодове овог франкенштајновског подухвата. То им не  можемо опростити тако лако.

Дужност је сваког родољуба да ово има на уму кад излази на улицу.

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 8. априла 2017)

1.www.nspm.rs/hronika/tim-marsal-rusenje-milosevica-amerikanci-nemci-i-britanci-platili-60-miliona-dolara-u-briselu-predlagano-cak-i-ubistvo-predsednika-srj.html                                                      2.www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/statistika-ne-laze-mladima-u-srbiji-preti-siromastvo/.

3. sigurno.org

4. predragpopovic.wordpress.com/2017/03/30/intervju-amir-bislimi-opozicija-je-slaba-i-ucenjena-pobedice-vucic/

51 глас