Оспоравајући уставност одредбе из Закона о празницима Републике Српске  која се односи на Дан државности Републике Српске, Уставни суд БиХ је плански наставио да спроводи вишегодишњу политику лишења српског народа у БиХ права на самоопредељење.

Све је започело 2000. године када је одлуком Уставног суда БиХ (U 5/98 III) у поступку покренутом 1998. године на захтев тадашњег преседавајућег Председништва БиХ, Алије Изетбеговића, оспорена Преамбула и чл. 1. Устава Републике Српске. Под удар судијске муслиманско-иностране већине нашла се одредба Устава Републике Српске која је РС дефинисала као државу српског народа и свих њених грађана. Као и делови Преамбуле Устава РС у којима се Република Српска одређује као држава српског народа, настала на темељу „природног, неотуђивог и непреносивог права српског народа на самоопредељење”.1) Ови делови Устава РС оцењени су као неуставни, али не у односу на неку од одредби нормативног дела Устава БиХ, већ у односу на његову Преамбулу, у којој стоји да су Бошњаци, Хрвати и Срби, конституитивни народи (заједно са другима) и грађани БиХ. Преамбула Устава БиХ, као и Преамбула Устава РС, има изразито ванправни карактер, јер не садржи никакво правило понашања (норму), већ се у њој износе политички мотиви, историјски контекстуализовани, којим се политички оправдава конституисање БиХ.2) Због тога у предмету контроле уставности одредби Устава РС није могло да се пође од политичко-идеолошког рецитала из Преамбуле Устава БиХ као уставноправног аксиома.

Осокољено тадашњим бројним присуством НАТО трупа, исламистичко вођство из Сарајева није ни покушавало да пронађе уставноправно одрживији основ за оспоравање уставности одредби Устава РС. Те 1998., односно 2000. године журило им се да у условима НАТО протектората што пре заврше посао на уништење српске државности у БиХ. Било им јасно да времена немају на претек, јер ће са нестанком униполарне диктатуре, почети убрзано урушавање НАТО протектората у БиХ, а са њим и развејавање сна о јединственој БиХ. Оно што нису могли да заврше у рату, нити током година међународних дипломатских преговора, који су крунисани Женевским и Њујоршким договореним принципима и Дејтонским мировним споразумом, сарајевски исламисти су према америчком упутству почели да остварују преко Уставног суда БиХ. Постало је јасно како се и зашто догодио такав уставнправни експеримент да се уставни суд нашао у организационој структури једне конфедерације (реалне уније), како је БиХ уређена према изворном слову Дејтонског споразума. У конфедерацијама је уставни суд страно тело, јер он подразумева суперматију државног правног поретка у односу на поретке држава чланица, чега нема у конфедерацијама. Ослањајући се на искуство америчког Врховног суда, који је својим уставносудским одлукама ширио надлежности федерације у односу на државе чланице, амерички правници су у војној бази Дејтон сарајевским исламистима уручили цивилно средство за уништење пре рата стечене (9. јануара 1992.) и током рата одбрањене и међународно потврђене српске државности (суверености) на територији бивше југословенске републике БиХ.3)

Уставни суд БиХ је својом одлуком од 2000. обавезао Народну скупштину РС да уместо уставне одредбе која РС проглашава државом српског народа и других грађана који живе на њеној територији, у Устав РС унесе одредбу по којој су Срби, Бошњаци и Хрвати конституитивни народи у РС. Тако је једном одлуком Уставног суда БиХ, донетом прегласавањем судија из РС, једнострано и протиправно поништена правна чињеница да је Република Српска створена 9. јануара 1992. као израз природног и незастаривог права српског народа, као конституитивног (=државотворног) на територији бивше југословенске федералне јединице БиХ – на самоопредељење. Сувреност Републике Српске, као државе српског народа, потврђена је током ратних година.

Наиме, сувереност је политичка, а не правна категорија, па се постојање њених атрибута потврђује у стварности. Другим речима, сувреност не може да постоји на папиру, а да је нема у стварности. Зато сувереност једне државе не зависи од чињенице међународног признања. Да ова чињеница нема конституитивни, већ деклараторни карактер, најбоље потврђује историја Кнежевине Србије, која је већ неких 16 година пре међународног признања почела да се понаша као независна држава. Суверена је она власт која „споља”, по речима С. Јовановића, „не зависи ни од које друге власти, а унутра је виша од сваке друге власти. Једна држава располаже сувереном влашћу, ако располаже свим или већином следећих атрибута: уставотворство, право да води рат и закључује мир, да шаље и прима дипломатске представнике и да закључује међународне споразуме”.4)

Република Српска је до закључења Дејтонског мировног споразума овладала атрибутима уставотворства, права на вођење рата и закључивање мира, а учествовањем у међународним преговорима и закључивањем Женевских и Њујоршких договорених принципа и правом на закључивање међународних споразума. Као суверена држава српског народа, настала из права народа на самоопредељење, Република Српска закључује не само анексе, већ посредством делегације СРЈ и Општи оквирни споразум за мир (Дејтонски споразум). Наиме, у Преамбули овог споразума стоји да је Република Српска билатералним Споразумом од 29. августа 1995. као властодавац овластила СРЈ, да ова као пуномоћник потпише у име Републике Српске делове мировног споразума који се односе на Републику Српску.5) Овим је од стране свих потписница Општег оквирног споразума за мир у БиХ, а то значи и од стране ЕУ, САД, В. Британије, Русије и Француске, Република Српска призната за суверену државу која је у тренутку закључења Дејтонског споразума располагала правом ius contrahendi (право закључивања међународних уговора). Јер у праву важи принцип да нико не може на другог пренети више права него што сам има (Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet). Следствено, Република Српска није могла да овласти СРЈ да јој буде пуномоћник у послу закључења међународног уговора, а да јој ово право није било пре тога признато од стране потписница Дејтонског мировног уговора.

Укључивање Републике Српске у БиХ на основу Дејтонског мировног споразума, она није престала да постоји, што експлицитно стоји у Женевским принципима, у тачки 2. 2.: „Сваки ентитет ће наставити да постоји у складу са својим садашњим уставом (који ће се изменити и допунити у складу са овим основним принципима)”.6) Истовремено, Бечка конвенција о уговорном праву од 1969., ратификована и од стране БиХ, налаже да се код тумачења целине међународног уговора мора узети у обзир и „споразум који је у вези са уговором” (чл. 31.).7) У овом случају то значи да Женевски принципи чине неодвојиви део Дејтонског споразума.

Тако је у оквиру дејтонског конфедералног уређења сачуван државноправни континуитет Републике Српске, као државе (ентитета) настале на темељу права српског народа на самоопредељење. Јер, један народ може право на самоопредељење, загарантовано Међународним пактовима УН о људским правима од 1966. да оствари у различитим формама, од форме независне државе, преко конфедералног и федералног уређења. При том, ни једна од ових форми конзумације права народа на самоопредељење није трајна, јер народ остаје властан да у случају да постоји претња његовом опстанку прибегне и последњој опцији – праву народа на отцепљење. Што је право гарантовано Декларацијом УН о пријатељским односима и сарадњи од 1970. године.

Српски народ у бившој БиХ је Дејтонским споразумом своје право на самоопредељење остварио кроз признавање постојања и уставну позицију српског државноправног ентитета – Републике Српске. Зато је атаковање на дејтонску правну природу РС, као државноправног ентитета српског народа, које је Уставни суд БиХ отпочео са својом одлуком о конституитивности народа на територији РС, наставио са одлукама о неуставности назива градова са префиксом српски у РС, а ових дана довршио својом одлуком о Дану државности РС, насилни, противправни напад на природно и неотућиво право српског народа на самоопредељење.

Овом нападу придружила се последњим саопштењем и амбасада САД у Сарајеву, истичући како је БиХ у Дејтону уређена као јединствена држава са два ентитета. Нити је БиХ јединствена држава, већ конфедерација, односно реална унија, нити се ради о етнички безличним ентитетима, већ о етнички дефинисаним ентитетима, од којих РС представља израз незастаривог права Срба у бившој југословенској републици БиХ на самоопредељење.8)

Једном речју, политичка одговорност за разарање БиХ је на оним снагама, у земљи и иностранству, које покушавају да противправно самње надлежности и етнички обезличе РС. Тиме се једнострано руши Дејтонски мировни споразум, који је потврдио сувереност РС као државноправног ентитета српског народа у БиХ.

С друге стране, власти у Републици Српској показаће пуну озбиљност своје државотворне радње само ако референдум о Дану државности буде почетак потпуног уставноправног редефинисања Републике Српске као државноправног ентитета српског народа. Референдум представља најаутентичнији израз народне суверености, отуда са њим треба отпочети политику заштите права српског народа у БиХ на самоопредељење.

Кримски случај је показао да је завршена ера атлантистичког монопола над тумачењем овог светог права. Зато у одбрани права народа на самоопредељење званична Бања Лука може много више да добије из Москве, него из Београда, чија се спољна политика налази под туторством ССП са ЕУ. Не зато што садашња Србијина власт интимно не жели да помогне Републици Српској, већ зато што јој то садашња ЕУропска оријентација онемогућује. Усклађивање спољне политике Србије са ЕУ у односу на БиХ значи да ће Србија подржавати изградњу функционалне, што у преводу значи јединствене државе БиХ, са етнички обезличеним регионима. Тако Србијин ССП по свему подсећа на тзв. Тајну конвенцију коју је Кнежевина Србија 1881. закључила са Аустро-Угарском и којом се обавезала да ради очувања интереса Аустро-Угарске гуши сваку националну радњу која има за циљ ослобођење и уједињење БиХ и Србије. Као што је русофилска спољнополитичка оријентација радикала Н. Пашића ослободила Србију дотадашњег аустријског туторства, тако би и слична политика Бања Луке дала додатне снаге Београду да постепено напусти садашњи национално погибељни ЕУропски курс.

1) Bilten Ustavnog suda Bosne i Hercegovine 2000. godina, Godina IV/Broj 5/Sarajevo, 2001, стр. 51-153;

2) О преамбули: М. Јовичић, Устав и уставност, књ. 3, Београд, 2006, стр. 107-131;

3) О томе више у З. Чворовић, О протправности промене дејтонског државног уређења БиХ, Зборник радова Суд и Тужилаштво БиХ у функцији (де)стабилизације Републике Српске, Београд, 2016;

4) О томе више у М. Павловић, Преображенски устав-први српски устав, Крагујевац, 1997;

5) Дејтонски споразум за мир у Босни и Херцеговини, прир. М. Цицовић, Д. М. Петровић, Б. Максимовић, Београд, 2016, стр. 19;

6) Дејтонски споразум за мир у Босни и Херцеговини, прир. М. Цицовић, Д. М. Петровић, Б. Максимовић, Београд, 2016, стр. 15;

7) Уредба о ратификацији Бечке конвенције о уговорном праву, Међународни уговори и други споразуми Сл. лист СФРЈ, бр. 30/1972, стр. 339-340;

8) www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=221247

слика http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/premijerka-rs-nismo-raspisali-referendum-o-secesiji_754203.html

Прочитај без интернета:
15 гласовa