„…Не, никад неће, ко се Србом зове,
Пред вама стрепет, нити се молит вама.
Нећете препаст, очи соколове
Овога свјета, најжешћим мукама!“

Осман Ђикић – „Душманима“

Кроз прозор оставе Храма Преображења Господњег у сарајевском насељу Пофалићи убачена је запаљива направа, која је изазвала пожар од кога је изгорио већи дио унутрашњости ове православне цркве. Ипак је то честа појава у Сарајеву – јер од 2000. године забиљежено је преко 40 неистражених и некажњених напада, само на ову цркву.

Уставни суд БиХ и међународни званичници који бораве у Сарајеву нису ове нападе прогласили анти-уставном активношћу, као што нису забранили удруживања вехабија и терориста. Уставни суд није реаговао на терористички напад у Зворнику нити на убиство два војника оружаних снага у Сарајеву – прећутали су бацање пиротехничких средстава под возило Начелника штаба заједничке команде оружаних снага, Хрвата генерала Јелеча, као и покушај линчовања премијера Србије Александра Вучића у Сребреници.

Постојање терористичких кампова у БиХ, малих халифата који живе вануставан живот, дато је у надлежност Исламској заједници БиХ, која их је дефинисала као параџемате и заштитила од легитимне државне репресије, као највећи безбједносни изазов и проблем. За Уставни суд вјерске и борбене обуке које се у овим заједницама обављају нису противуставне. То што у овим насељима живе наоружани људи, што се регрутују борци за сиријско-ирачко-авганистанско ратиште, што у њима цвјета полигамија а дјеца не похађају законом прописану основну школу – то што се финансирају из извора екстремних организација повезаних са Ал Каидом, Нусра фронтом и Исламском државом, ни то у Босни и Херцеговини, замишљеној као политички пројекат и аманет Алије Изетбеговића – није против устава. Ни сарадња Бакира Изетбеговића са исламистима, Ердоганом, Кардавијем, Хасанеином и Абу Хамзом не занима странце ни Уставни суд БиХ. Али референдум, као израз најважније форме демократског изражавања политичке воље народа и Републике – то јесте проблем. Као и све друго, што је добро, цивилизацијски зрело и демократско што долази из Српске.

Сарајевска стварност (политика и реторика) прогони Србе и свађа их са Бошњацима, што јесте план и циљ Запада. Зато горе цркве, забрањују се празници, негира се календар и датуми као факти а притисак на Српску наставља. То вјечно враћање истог, тај стари политички образац divide et impera, тај наш вјековни усуд, увијек је имао своје режисере и своје слуге. Како их препознати и како писати о њима – како се зауставити на вријеме, кад нас је рат лишио потребне дозе страха за властиту судбину?! Одговор се може наћи само у себи!

Дијалектички антибарбарус или рушење Алијине зелене тврђаве

Некако, уочи још једног „изборног циклуса“ као привидног симбола народне воље у ауторитарном режиму протектората, коме се народ бошњачки и народ хрватски у заносу предају, остављајући Србе усамљене у тежњи да везири, кајзери и махараџе, престану третирати ову земљу као свој доминион и прћију, огласиле су се трећеразредне дипломате (попут Инцка, Фергусона, Пак…) и кадрови њима блиске Странке демократске акције. Били су разочарани начином на који Тужилаштво БиХ не ради ништа вриједно пажње, ОХР не ради ништа – нико не ради ништа да спријечи Милорада Додика у реализацији идеје тестирања народне воље и прибављања мишљења народа о томе који дан представља рођендан Републике Српске. Очигледно, крштеница ту није довољна, као ни памћење оних који су је основали. Странци и СДА имали су „озбиљне примједбе“; али главна је : ДА РЕПУБЛИКА СРПСКА НЕМА ПРАВО ЗАУЗЕТИ СТАВ О ДРЖАВИ коју је створила и у коју је унијела свој друштвено-историјски, политички, економски и државотворни потенцијал.

Прво се огласио Бакир Изетбеговић, тумачећи да 9. јануар 1992, дан када је рођена Република Српска, „буди болне асоцијације код Бошњака“. Истина, оне се вежу за вријеме послије проглашења, пошто у то доба, рата у Босни и Херцеговини, није ни било. Са оваквим образложењем, Срби би могли забранити све вјерске муслиманске празике, тражити да се Бајрам не слави на дан Бајрама, јер су Срби у Османском царству убијани у колонама а од њихових ритуално одсјечених глава зидане су Ћеле куле. Сви комунистички-атеистички празници, исто тако, буде болне асоцијације, јер су проглашени од ауторитарне, атеистичке власти, која је све учинила, да подијели српски народ, да га утамничи и да му забрани сјећање на усташке злочине и геноцид над сународњацима.

Нема дана у години, од Првог српског устанка против Османлија до Балканских и Свјетских ратова, који нису носили печат масовног и бруталног убијања Срба и разарања њихове државе. Смије ли се дозволити Изетбеговићу и његовим фундаменталистима да такве дане обиљежавају и славе као празнике?! Једноставно, Српска се није мјешала у те датуме и вољу Бошњака да поједине дане, из сасвим националних или вјерских разлога славе. Зато је организовала референдум да се и њој други не мјешају у српске националне и вјерске празнике. Али тада на сцену ступају западне амбасаде и ОХР.

Према њима, такав референдум озбиљно „подрива ауторитет Уставног суда“ а о том суду Срби немају право да се изјашњавају, јер то није њихов суд – три странца су у њему а само два Србина – зато Српска може, заузимати став само о себи и својим проблемима, унутар граница својих општина (без Сребренице, наравно). На овај начин заказани Референдум тумачи син секретарице која је, радећи у фашистичком штабу у Словенији, морала, наврат-нанос, бјежати са усташама, домобранима и другим квислинзима преко Блајбурга – његово височанство протектор и принудни управитељ, „штовалац Крижног пута“ – Валентин Инцко.

Пријетио је овај фашистички потомак свим „умијешаним“ у референдумски инцидент у земљи, у којој Уставни суд никада није донијео одлуку да забрани удруживање због чињења терористичких активности или организовање терористичких кампова у којима се коте копилад спремна да иду убијати по Сирији, Ираку, Авганистану или по Сарајеву и Зворнику – и они који су покушали линчовати пријатељског премијера Србије, Александра Вучића у Сребреници. Пријетио је Инцко и медијима у региону, грађанима из разних држава, неким интелектуалцима у Босни и Херцеговини и Републици Српској који неће да слушају. Рекао је јасно да подржава Бакира Изетбеговића и његове „Шеве“, „Бисере“, „Делту“ и „Црне Лабудове“ – Ал Каиду, Исламску државу, Нусра фронт и Хезболах ако затреба, и шиите и вехабије. Подржао је предсједника Парламента БиХ Џаферовића на највећој кланици Европе, за ритуално одсјецање глава хришћанима – на Возућој, терористе у земљи, и суд који суди Србима те ОХР, који народу суди, другачије, онако историјски, на дуже стазе.

Управо тако: политичку сцену Босне и Херцеговине у задње вријеме све више потреса појачана нервоза међународних полтрона и наранџастих политичара из такозваног Савеза за промијене, која се јадним Бошњацима, јадним Србима и јадним Хрватима потура као „повећани степен одлучности“ .
А Давутоглу, као смијењени а бијесни пас, лајао је у Бања Луци, одвлачећи пажњу од очекиваних и планираних догађаја у његовој земљи – пун мржње према Србима скривао је катил ферман, написан на Западу, за дојучерашњег пријатеља и вођу који га је смијенио, Ердогана. У овом дјелу Европе, отворио је врата усташким викарима попут бискупа Комарице, који се придружио увредама на рачун Српске, и чаршијском кардиналу Пуљићу и проамеричком пројекту из базе „Орао“, Реису Кавазовићу, као и Алијином политичком и биолошком насљеднику Бакиру Изетбеговићу, заједно са Лагумџијином црвено-зеленом мафијом ( БХ – Магазиновићи и Бећировићи, федерални Машићи и одметнути Комшићи и Бајровићи…). Нико није остао по страни овог гнусног лавежа испуњеног мржњом према Србима и Српској. Осим уставног суда и ОХР-а. Због Референдума.

Писати о томе, значи гурати „прст у око“ међународном политичком киклопу. Значи и нешто више: значи оставити иза себе траг, као најсигурнији знак присуства у заједничком постојању и трајању на друштвеној сцени. И мада је траг оно по чему за вама могу трагати, прогонити вас или заувијек затрти, одустати од њега значило би бити чланом једне тоталитарне метафизичке заједнице, која данас, након пола вијека комунизма и стравичних ратних искустава и страдања, почива на негацији историјског искуства нашег тро-јединог јужно-словенског народа.

У суштини , међународну заједницу (са свим специфичним елементима и људима) код нас, али и на другим мјестима на планети, могуће је концептуализовати као велику занатску радионицу која производи специфичан, себи својствен историјски облик друштвености, који у начелу омогућује стабилизовање и проширивање идеолошке структуре која се призводњом организација и куповином домаћих људи задужених за идентификацију и прогон „непожељних“, „лопова“ и „злочинаца“, користи као средством властите политичке репродукције. Истовремено, она је у бити трансцедентална – не тражи и не прихвата никакав други свијет до онога који она чини, па зато поставља основ и границе стварности којом управља.

Коначно, истина је да су све што смо доживјели, сви злочини једних према другима, уништавање земље и могућности да она опстане, починили екстреми, заједно и у договору са тзв. међународном заједницом. Не само злочини, него и пљачка и девастирање основа економије, фабрика и инфраструктуре, због себичних, колонијалних, геополитичких интереса. Комшијски односи у БиХ претворени су у међуетнички пакао свих народа и свих генерација. Ти странци инсистирају на политиици сукобљавања и одржавања тензија које врло лако могу увући земљу у хаос новог грађанског рата. Што, очито и јесте њихов циљ.

Захваљујући странцима, сваки покушај да се о историји босанско-херцеговачког простора (историји националних заједница, историји државе и права, историји култура, религија и цивилизација – историји било чега) говори разложно, политички јасно и аутономно, увијек је у позицији да буде дифамиран, етикетиран и вулгарно оспораван, било из идеолошких, било из национално-егоистичних разлога. Оспоравање као полемика или другачији став увијек је пожељно, али овдје никада није била ријеч о томе: Овдје је оспоравање екскомуникација, оптужба и вријеђање. Лични став који одудара од службеног је Издаја.

Посткомунистичко доба није Сарајеву ни Босни и Херцеговини донијело дуго очекивану слободу и политичку демократију. Тамо гдје су морале настати политичке странке, јасне политичке визије озбиљног политичког програма који се пројектује као израз полувјековног развоја у миру, створене су партије, странке и покрети, „послушни термити“ Америке и Њемачке задужени за чепркање по буњишту националне историје и разарање властитог дома и властите отаџбине. А као и на сваком другом буњишту и на овоме се могло увијек исчепркати понеко зрно разлога за црно-бијело одређење према другим народима и другим државама. Мада ријеч „држава“ не значи ништа више од пуке балканске политичке мегаломаније, која свакој нацији гарантује право да у прошлости пронађе и омеђи „своју државу“ и препозна „свој народ“ , да унутар тих међа, у вртлогу завјера, сплетки, интрига и ратова, проналази „оптимална рјешења“, за која углавном погине 100.000 људи, припадника нашег“ или „туђег“ народа. Додуше, ни ријеч „народ“, не представља ништа друго осим квантитета тј. броја сличних јединки у гомили историјског очаја, повезаних само инстинктом заједничког страдања и пркоса, што води у издвојеност као посљедњи вид отпора, прво умишљеној а затим стварној неправди и прјетњи. На жалост, фалсификована слика свијета, бесмислене лажи као службена интерпретација друштвених односа у прошлости – вулгарна интерпретација и пројекција садашњости и политичких односа, рођена у Сарајеву – подржана је са политичког Запада.

Нација као категорија вјерског фанатизма, екстремизма и насиља је са улице и из џамије у Сарајеву ушетала стројевим кораком у државне службе, тајне полиције и судове, културне установе, мас-медије, кафане и приватне домове. У властите таљиге она је упрегла хоџе, учитеље, наставнике, професоре, књижевнике, пјеснике и болеснике, да у свом и њеном интересу нађу адекватан одговор на све дилеме овог процеса у који је НАЦИЈА ушла као РУЉА, огрнута прслуцима самоубица и са терористима као авангардом испред себе. Нација, Вјера, Држава и Историја, у интерпретацији приземних демагога чаршије, постали су средство пацификације разума – разум бјежи од агресивности, он уочава и констатује стварност, перципира је у све мање оштрим цртама – разум се спашава адаптирањем, прилагођава се тој нултој тачки нове свијести, том новом рађању и почетку, као крајњој нужди на коју се не може утицати. Тако је у Сарајеву уништена интелигенција и покопана мисао о отпору и побуни.

Тако је Алија Изетбеговић отровао и опљачкао властити народ – тако су то радили и други активисти зелено-црвене коалиције у Сарајеву, странака чије боје заједно дају јединствену црну боју усташтва и исламске државе. Странака оних који од рата до данас представљају највеће пријатеље, који су заједно ратовали и владали, а сада, данас, увјеравају грађане да су највећи непријатељи. У суштини они дјеле исте политичке вриједности Изетбеговићевог наслијеђа и његовог историјског талога. Кад се сложно, из комунистичке инфраструктуре и џамије, у Сарајеву распале страсти и пробуди вјековна мржња једних на друге, измишљена опасност еволуира до стварне опасности, реалног сукоба и стравичног рата. Вође национално-вјерског покрета, сваки на својој страни црвене или зелене агенде, ће изграђивати и гомилати лично богатство из љубави и крви својих поданика – задовољно ће се облизивати и упирати квргавим прстима у конфликт, у рат, у жртве, и говорити: „Зар вам нисмо рекли“!!? Или још горе: „Били смо у праву“!

Тај одвратни цинизам представљао је дуго времена Изетбеговићев политички капитал након протеклог рата, пред којим су и најразумнији сагнули главу, увјежбавали осмијехе и тупили оштрицу ионако пригушеног незадовољства у народу. Послије полувјековне идеолошке диктатуре комунизма, Бошњаци су постали заробљеници савеза атеиста и фундаменталиста, из властитог незнања које назваше „правом историјом“, и таоци тумачења властитог колективитета, које дође из џамије а подржано је из Берлина и Вашингтона, преко амбасада и ОХР-а.

У Сарајеву је створено друштво које не чини ништа да се демократизира, да успостави контролне механизме јавне сцене, да сваком омогући сигуран живот, да се свако изграђује и испољи на адекватан и слободан начин – да криминалци и терористи оду у затвор прије него што покраду или убију некога. Свакако да је моћна међународна клика, та „менажерија“, могла, са врло мало улагања, ријешити већину проблема ове земље.

А НИЈЕ РИЈЕШИЛА НИЈЕДАН ПРОБЛЕМ – УМНОЖАВАЛА ИХ ЈЕ. Ниједно радно мјесто није отворено захваљујући ОХР-у, ОСЦЕ-у или Вјећу за имплементацију мира – ниједан социјални или здравствени проблем није ријешен њиховом вољом или новцем – ниједан ручак није поједен а да су га они платили. Систем није постао ефикасан – политичари се нису помирили – народи се и даље мрзе.

Зашто њихову помоћ, чак ни боље информисани грађани не могу да препознају?! Коме то представници међународне заједнице помажу, којим средствима и како?! Зашто „непослушне политичаре“ из Републике Српске упорно и дрско, монтираним судским процесима и медијским кампањама „производе“ или у ратне злочинце или праве од њих лопове, само зато што неће да слушају – ЊИХ, који представљају дипломатски талог властитих земаља – ситне обавјештајце са маргине обавјештајно-безбједносних послова – њих који не знају шта да раде са својом кућом а камоли са нашом.

ЊИМА је Референдум проблем, они не говоре о бомбашима самоубицама као пријетњи, нити о прању новца и финансирању терористичких активности – о одласку заведених и фанатизованих младића на сиријско ратиште или о повратку фанатичних ветерана џихада у БиХ.

ЊИМА ЈЕ ПРОБЛЕМ РЕФЕРЕНДУМ, у њиховом до јуче послушном протекторату који данас тражи демократију и слободу, и тежи европским вриједностима које, изгледа, нису намјењене овој земљи. У овој земљи, тврде они, демократија је опасно оружије. Јер за политику бомбаша самоубица, вехабија и терориста – Исламске државе и халифата, свакако је референдум непримјерен и неприхватљив политички чин. Џихадистима и неразумљив. У оваквом политичком амбијенту, адвокати чаршије, ОХР и Инцко, колективно, просто морају гањати вјештице по Републици Српској: „Шта ти Срби мисле – радити у Рафинерији са Русима – асфалтирати путеве са Кинезима, правити фабрике и зграде, ХАПСИТИ КРИМИНАЛЦЕ И ТЕРОРИСТЕ, и још организовати референдум о датуму рођења своје демократске Републике?“ А бацати бомбе, убијати полицајца у Зворнику и војнике у Сарајеву – пуцати на амбасаде и дизати зграду полиције у ваздух као у Бугојну, убијати породице које славе Божић у Коњицу, активирати ауто-бомбе по Мостару… све је то дозвољено, чак препоручено. Међутим – РЕФЕРЕНДУМ ЈЕ ЗАБРАЊЕН.

Па о чему ће се Срби и Република Српска уопште изјашњавати ако немају право, као народ или као државотворни субјект и ентитет, као република, изјаснити се о овој држави коју управо странци, дјелујући у Сарајеву, на захтијев сарајевске политичке чаршије, упорно држе у клинчу, конфликту, с оловним утезима на ногама.

Зато, коначно, Бошњаци треба, заједно са Србима у Републици Српској изаћи на референдум и гласати за себе и слободу – за право да сами свједоче о својим рођенданима, Бајрамима и Славама – а највећа је слава рађања те политичке идеје, која је утемељила Републику Српску, као демократску и слободну државну заједницу, која својим историјским искуством и политичком вољом позитивно и снажно утиче на облик и форму заједничке земље, БиХ.
Република Српска заслужује подршку свих народа, баш зато, што не прихвата да се уклопи у амбијент распада, расула, нерада и тероризма – у амбијент који су Инцко и Кормакова (посебно њен претходник Николас Хил) и многи полтрони, стрпљиво градили у овој земљи, СВАЂАЈУЋИ НАС и уништавајући будућност нашим потомцима.

Прочитај без интернета:
250 гласовa