Оцене репарационих испорука  за  СССР које се односе на Други светски рат,  изнете у радовима западних економиста, као по правилу се претерано не разликују  од цифара које је осамдесетих година  20.века  дала влада Западне Немачке. Највећи део репарација које је примио СССР од земаља Источне Европе је био у облику производа текуће производње. Значајно је да је било источно-европских земаља које су  плаћале репарације СССР-у, али су истовремено од њега примале и помоћ. Тако је Источна Немачка СССР-у давала  85%  репарација  свих поражених земаља Источне Европе. То су подаци америчког економисте ПитераЛибермана.  Укратко дајемо те податке:

Биланс трансфера: земље Источне Европе – СССР  за период 1945 – 1960. (у милионима $)

Земља

Репарација у корист СССР

Помоћ СССР-а

Салдо

Укупно

Производи текуће производње

Отпрема

опреме и вредности

Остало*

Источна Немачка

16.849         15.063         1.333           453              62                16.787

Румунија

1.413           880              333              200              58                1.355

Мађарска

977              449              333              150              99                878

Пољска

626              626              –                  –                  842              -216

Бугарска

6                  –                  –                  6                  89                -83

Чехословачка

-                  –                  –                  –                  16                -16

Укупно

19.871         17.018         2000            809              1166            18.075

*Углавном преко повлашћене набавке акција и учешћа у капиталу локалних компанија – совјетских акционарских друштава и њиховог повлашћеног снабдевања сировинама.

Извор: Peter Liberman. Does Conquest Pay? The Exploitation of Occupied Industrial Societies. PrincetonUniversityPress, 1998, р. 129

Уосталом, процене тога колику је репарацију Совјетском Савезу исплатила Немачка  јако се разликују. У књизи професора историје на Универзитету Темпл (САД) Владислава Зубока Тhe Soviet Union in the Cold War from Stalin to Gorbachev (University of North Carolina Press 2007) се каже: „До 1953. Источна Немачка је САД-у већ платила репарације од 4 милијарде $, али је и даље Совјетском Савезу и Пољској остала  дужна 2,7 милијарди долара и наставила је да више од 211 милиона долара годишње плаћа из свог буџета“. Из те информације произилази да је за  репарацију за период од 8 година(1953 – 1960) плаћена 1 милијарда 688 милиона долара, или заокружено 1,7 милијарди долара. А за читав период од завршетка рата до 1960.године укључиво, СССР је добио 5,7 млрд $, али је један део тог новца предат Пољској. Износ је ипак три пута мањи  од оног који наводи Питер Либерман.

Репарације Совјетском савезу (а преко њега и Пољској)  требало је да плаћа  цела Немачка. Међутим, 1946.године су се  репарационе испоруке ка истоку из западних окупационих сектора прекинуле, због опструкције англо-америчких савезника. Од тада  је комплетно оптерећење које се односило на исплату репарација пало на Источну Немачку, коју је контролисао Совјетски Савез. У истраживањима немачког историчара С. Клесмана[1] се каже да је до 1950.године Источна Немачка исплатила репарације у износу од 3,66 милијарди долара (углавном у натуралном облику). Према  Клесмановим подацима, неиспуњене обавезе Источне Немачке  су почетком 1950.године биле 6,34 милијарди долара.  У мају 1952.године Стаљин се на молбу Ота Гретевола сложио да преостали износ репарација преполови, односно да то буде износ од 3,17 милијарди долара. Тако је укупан износ репарационих обавеза Источне Немачке са 10 милијарди долара смањен на 6,83 милијарде, а извршавање репарационих обавеза продужено на укупно 15 година. Односно, ако би се тај износ прерачунао на годишњем нивоу добио би се износ од 211 милијарди, о коме говори В.Зубок. Споразум је испуњаван закључно са  1952.годином, а 1953. Москва је одлучила да се прекине са репарационим исплатама (у ствари – са репарационим испорукама). У периоду 1945 – 1952.год. Источна Немачка је извршила репарационе обавезе у износу од 4080,8 милиона долара. Произилази да је она исплатила тачно 40,8% првобитног износа репарационих обавеза,односно 59,7% у односу на кориговани износ.

А како су изгледали репарациони трансфери Совјетском Савезу у односу на репарације западним земљама. Статистика репарација Западу је врло мутна. Првих година после рата САД, Велика Британија и Француска су инсистирали на извозу угља и кокса из својих зона окупације. Осим тога, активно су крчене шуме  и извожена дрвена грађа. Значајно је да велики део испорука дрвета и угља западни савезници нису Немцима рачунали као  репарацију. Из западних зона је демонтирана  и извезена опрема вредна  3 милијарде марака (око 1,2 милијарде долара). Осим тога, САД, Велика Британија и  Француска  су присвојиле немачко злато у укупној количини од 277 тона (што је еквивалент за  скоро 300 милиона долара), као и поморске и речне бродове чија је укупна вредност била 200 милиона долара. Под контролу западних савезника је прешла и   немачка  имовина у иностранству, чија је вредност била између 8 и 10 милијарди марака (тј. 3,2 – 4,0 милијарде долара). Одузимање немачких патената и техничке документације од стране Сједињених Држава и Велике Британије  се процењује на још приближно 5 милијарди долара. Укупан износ немачких репарација које су добиле западне земље је тешко одредити, јер је много заплена (посебно патената и техничке документације) вршено без званичног регистровања и књиговодственог вођења тако да није ни ушло у статистику репарација.

Тврдње да је Немачка сасвим исплатила штету коју је Совјетски Савез у току Великог отаџбинског рата претрпео, је благо речено, сумњива. Наравно,  уколико се та цифра упоређује са цифром за репарације СССР-у  коју је дао Стаљин на Конференцији у Јалти (10 милијарди долара) – Немачка је чак премашила план репарација. А укупан износ репарација земаља Источне Европе у корист СССР-а се показао као дупло већи  него што је Стаљин тражио почетком 1945.године. Међутим, уколико се фактичке репарације упореде са оценама које је дала Ванредна државна комисија СССР-а за процену ратне штете и упореде са подацима Министарства финансија Западне Немачке, произилази да је репарација коју је платила Немачка изнела укупно 12,3% директне штете и 4,4% укупне штете које је Совјетски Савез претрпео у рату од фашистичке Немачке и њених савезника.

 Да подсетимо да цифра од 10 милијарди долара коју је изговорио Стаљин у Јалти, на конференцији, није  никада постала званична. О конкретним условима   исплате репарација  Немачке и њених савезница у Другом светском  рату дискутовано је прилично дуго у оквиру сталног сазива Савета министара иностраних послова главних земаља-победница (који је функционисао до краја четврте деценије 20.века). Како смо већ констатовали, за Немачку никада није одређен  укупан износ репарација.  Што се тиче немачких репарација Совјетском Савезу могу да се направе два очигледна закључка: 1. Обавезе по репарационим испорукама  из западних окупационих сектора Немачке СССР-у нису испуњене. 1946.године испоруке опреме и индустријских производа из тих сектора на исток су прекинуте на иницијативу САД и Велике Британије које су покренуле хладни рат. 2. Првобитне обавезе по репарационим испорукама из источног окупационог сектора (од 1949.године – из Источне Немачке) извршене су са мање од половине. Нису потпуно извршене чак ни репарационе обавезе Источне Немачке  које су кориговане 1950.године.

Што се тиче извршења репарационих обавеза савезница Немачке из Другог светског рата, ту је слика јаснија. 1946.године у Паризу је одржана  конференција земаља-победница на којој су одређени услови мировних уговора са пет држава-савезница фашистичке Немачке (Италијом, Мађарском, Бугарском, Румунијом и Финском). Потписан је велики број билатералних мировних уговора држава-победница са свим побројаним државама. Сви ти уговори су добили назив Париски мировни уговори и они су ступили на снагу истовремено – 15.09 1947.године. Сваки од њих је имао и чланове (део уговора) о репарацијама. На пример – билатерални уговор СССР – Финска је предвиђао да се Финска обавезује да ће да надокнади штету коју је претрпео Совјетски Савез (300 милиона долара) и да ће вратити материјална добра, извезена са совјетске територије. Совјетско-италијански уговор је предвиђао  исплату 100 милиона долара СССР-у од стране Италије, такође на име репарације.

Да констатујемо да је само Финска у потпуности извршила своје репарационе обавезе  према победницама. Италија, како сматрају експерти, није исплатила све на шта је била обавезна. Што се тиче Мађарске, Румуније и Бугарске, те земље су 1949.године постале чланице Савета за узајамну економску помоћ (СЕВ-а)  и Москва се одрекла својих захтева који су се односили на репарације. После 1975.године, када је потписан Хелсиншки акт, више се није враћало на тему репарација, насталих у Другом светском рату. Међутим, крајем 20.века  Запад је једнострано прекршио систем међународних односа из Јалте и Потсдама и пребрисао одлуке, донете у Хелсиншком акту из 1975.године. Због тога је свакако потребно освежити  сећање на  историју немачких репарација и  поднети  рачун који Немачка није цео платила, а који је настао као  резултат  Другог светског рата.

[1] Klessmann C. Die doppelte Staatsgruendung. Deutsche Geschichte 1945-1955. Bonn, 1986

——————————–

Превод са сајта: fondsk.ru

———————————

(Превод са руског: Д.Пантић)

Прочитај без интернета:
10 гласовa