Сви се слажемо да је БиХ по много чему јединствена држава у свету. Њена историјска матрица је онај чинилац кроз који се преламају сви догађаји из новије историје, као и актуелни процеси постдејтонског уређења БиХ. Оно што је заједничко БиХ од њеног настанка јесте мање-више исти географски простор, мање-више исти народи и етничке заједнице, па донекле и име, које је понекад садржавало само реч Босна или Херцеговина, и на крају БиХ. Међутим када је реч о историјској организацији БиХ као политичке заједнице, као државе, односно када је реч о облицима државне власти (систем јединства и поделе власти); облицима политичког режима (демократија и аутократија; облику државног уређења (јединствена и сложена држава и савез држава); облик владавине (монархија и република) у БиХ, онда ту ни међу историчарима ни међу политичарима не постоји јединствен поглед и схватање. БиХ има најмање три историје, три паралелна описа историјског настанка и развоја БиХ. Просејавањем историје БиХ кроз различита национална и етничка сита, која су врло често била направљена у иностранству, или од стране „врховних владара“ БиХ у појединим историјским етапама, не добијамо никада исти гранулат, односно исту врсту, садржај, или структуру историјских чињеница, као просејаног материјала.

Дејтонско сито кроз које је просејана БиХ: њено историјско наслеђе – старија и новија историја; етнички и национални антагонизми; културноисторијске сличности и разлике (традиција, култура, вера и духовност); узроци, резултати и последице ратних сукоба деведесетих година прошлог века и др. иако је било конструисано као врло софистициран политички модел, није трасирало пут ефикасног и брзог превладавања мноштва антагонизама због којих БиХ још увек не може да функционише као самостална, независна и суверена земља, у класичном смислу значења тих појмова.

О чему нам говори и на какве врсте опасности нас упућује подношење захтева за ревизију пресуде по тужби БиХ за геноцид против Србије? Подсећања ради, још 1993. године влада Алије Изетбеговића у Сарајеву, која је себе сматрала владом БиХ као међународно признате државе, и која је имала меморандум и печате институција БиХ, поднела је тужбу против СРЈ, „сматрајући да је СРЈ директно одговорна за геноцид почињен на читавој територији БиХ“, тврдећи да је „испланирала, припремила, сковала заверу, подстицала, охрабривала, помагала, подстрекавала и починила геноцид њеног становништва“. У оптужници је изричито наведена „систематична пракса етничког чишћења БиХ“. Међународни суд правде је пресудио „да је Србија одговорна, јер је прекршила Конвенцију о геноциду тиме што није учинила све што је било у њеној моћи да спречи геноцид, а потом није казнила нити предала учиниоце Хашком трибуналиу“. Али Србија „не може бити сматрана одговорном за геноцид почињен у Сребреници од стране снага РС, јер није починила геноцид ни преко својих државних органа, ни преко својих званичника“.

У време подношења Тужбе од стране БиХ против СРЈ, у БиХ бесни крвави грађански рат. Институције БиХ које су до избијања рата функционисале у складу са Уставом СРБиХ, током рата, постају институције Алијине БиХ, и оне представљају само Муслимане у БиХ, и донекле и Хрвате, али у много мањој мери. Поред Алијине владе у Сарајеву, имамо Републику Српску са свим својим институцијама, као и Херцег Босну, а касније и Муслиманско-Хрватску Федерацију. Дакле нема ништа од оне БиХ какву је заступао А. Изетбеговић, у чије име је поднео тужбу за геноцид против СРЈ. Међутим, оно што је било неповољно по Србе јесте чињеница да су Алијине власти у Сарајеву за међународну заједницу и државе кључне медијаторе сукоба у БиХ, биле легалне, одноносно власти међународно признате државе. Суд правде у Хагу је прихватио Тужбу БиХ у складу са својим мандатом, а то је решавање правних спорова поднетих од стране држава. Сви у БиХ су тада знали да иза те тужбе стоји муслиманско руководство у Сарајеву, али то није сметало Суду правде да разматра тужбу. Пресуда коју је Суд правде донео 27.фебруара 2007.године била је прва пресуда у којој се каже да је Србија прекршила Конвенцију о геноциду. Суд правде није разматрао последице пресуде на међунационалне односе у БиХ и утицај на политичке прилике у региону. Пресуда Суда правде се темељила на „доказима“ које је утврдио Хашки трибунал, пре свега у предмету Кртстић (Проглашен кривим за помагање геноцида у Сребреници).

У протеклих десет година (рок у коме је БиХ имала право да затражи ревизију пресуде Суда правде, у случају да се појаве нови докази) одржано је неколико суђења пред Хашким трибуналом која се могу довести у везу са предметном тужбом. Међутим, посматрано са правног становишта нису се појавили нови докази нити нове чињенице на основу којих би били испуњени услови за ревизију. Првостепена пресуда Радовану Караџићу нема више домете у сфери доказа и правних закључака када је реч о „геноциду“ у БиХ, а посебно у Сребреници него што је то констатовано у правоснажној пресуди у предмету Крстић. Доказни поступак тужиоца у предмету Младић темељи се на већ изведеним доказима у судским поступцима који су вођени у вези са Сребреницом (Тужилац против Крстића; Тужилац против Милошевића; Тужилац против Обреновића, Николића, Благојевића и Јокића; Тужилац против Поповића и осталих; Тужилац против Караџића). Широко је правно поље у вези са овим темама, па није целисходно сада се њима бавити. Оставимо то експертима права.

Шта је то у политичком и практичном смислу, када је реч о будућности БиХ, у овом случају важно, и какве последице изазива подношење Ревизије пресуде?

Иницијатива у вези са покретањем ревизије пресуде Међународног суда правде у Хагу по тужби БиХ против Србије за геноцид, коју је покренуо и водио Алијин син Бакир Изетбеговић, и која је резултирала покретањем Ревизије поменуте пресуде Суда правде јесте прилика за поновну анализу и оцену неких прошлих, садашњих и будућих политика Бошњака у БиХ, уз подршку кључних западних савезника и савезника из исламског света.

За Бакира не постоји ни предратна БиХ, ни ратна, нити Дејтонска БиХ, за њега као и за његовог оца постоји једноставно муслиманска БиХ, БиХ из Алијине „Исламске декларације“, у којој се између осталог каже: “Не може бити коегзистенције између муслиманских и немуслиманских институција“, да „муслимани док су мањина треба да се прилагођавају, а када постану већина, треба да наметну исламске институције“. Сва настојања бошњачких политичара у Сарајеву да се наводно одржи Дејтонско уређење БиХ имају основни циљ да се добије на времену, како би једног дана све инстутиције у БиХ постале муслиманске институције.

Ревизја пресуде о којој је овде реч је само један од облика борбе против Срба, не само у БиХ, него на свим територијама где они живе, почев од Србије, као „главног српског хегемона“ кога треба ослабити, покорити и учинити зависним од страних господара, како би се лакше „дефинитивно решило српско потање у региону“. Бакир Изетбеговић и даље располаже са „меморандумом и печатом БиХ“. Он се потписује на папиру у чијем заглављу стоји име БиХ, на свој потпис ставља печат БиХ. Он је члан Председништва БиХ, формално по Уставу и за другу двојицу чланова, као и за међународну заједницу, али он себе сматра „шефом БиХ“, својеврсним „калифом“. Потпис и печат који ће Бакир ставити на захтев за ревизију пресуде сматра се легитимним и легалним, и очекује се да то све буде прихваћено од стране Суда правде. Очекивати је да ће Суд правде прихватити поднесак, јер у формалном смислу он стиже у име међународно признате државе БиХ, као једне од земаља која прихвата и која подлеже под надлежност тога суда. Суд се неће упуштати у унутрашња питања БиХ, као ни у неслагање и неспоразуме између чланова Председништва БиХ.

Шта српски политичари у РС и чланови у институцијама БиХ треба да раде? Није довољно сазвати конференцију за штампу и напасти Бакира како он руши Устав БиХ, како руши Дејтонски споразум, изазива нестабилност у земљи, прети нестанку БиХ и сл. Потребни су конкретни кораци у политичком и формалноправном слислу. Потребно је упутути Суду правде допис у коме се показује формално-правна неутемељеност и ненадлежност подносиоца захетва за ревизију. Одржати седнице надлежних институција у РС (Народна скупштина) и БиХ (Парламентарна скупштина, Председништво БиХ), оспорити и спречити ванинституционално деловање у име институција, и процес доношења одлука на нивоу БиХ вратити у легалне оквире Устава. Уз све ово неопходно је пуно политичко јединство српских политичара и српског народа и тесно заједничко деловање са институцијама Републике Србије.

Забрињава покушај балансирања кривице и одговорности између поступака српских полиитчара и деловања Изетбеговића. Наиме, неки појединци из опозиционих странака у РС оклевају да хитно изразе своје ставове, да неодложно повуку потезе и да се усмере на онемогућавање вануставног деловања Бакира Изетбеговића, без да у причу увлаче свога политичког противника у РС Милорада Додика, кога са једнаком жестином осуђују за “антидејтонско деловање“, стављајући га у исти кош са Бакиром. Можда не желе да превише наљуте Бакира. То је онај стари принцип из комунистичког периода, „ако има муслиманског национализма, мора бити и српског“. Разне врсте „изама“ су осуђиване по систему спојених посуда.

Борба за очување уставне позиције РС у оквиру Дејтонске БиХ, а тиме и саме БиХ, коју води власт у РС на челу са председником Додиком не може се сматрати антидејтонским деловањем, и то још истог ранга као узурпација овлашћења Председништва БиХ коју врши Бакир Изетбеговић.

Онога тренутка када било која институција БиХ, у овом случају Председништво БиХ, изађе изван уставних надлежности, било као последица деловања политичког тела као целине, или неких појединаца, чиме се нарушава уставни поредак БиХ, што увек у крајњој форми доводи до слабљења РС, српски политичари у РС и у органима БиХ, морају укључити аларм, покренути механизме за заштиту РС и одбрану права српског народа на равноправност у БиХ. Не треба српски представници у органима БиХ да жале за растакањем БиХ, поготово ако то не угрожава позицију РС. За Дејтонску БиХ се треба борити у обиму у коме она као таква изражава и интересе РС. То је добро препознао и оценио и тако се понаша председник РС Милорад Додик.

Када неки појединци, представници Срба у органима власти на нивоу БиХ, „запрете“ Бакиру, и завапе „БиХ је и наша, колико и Бакирова, не дамо ти БиХ“ – то није рационалан приступ. Прво, за Бакира је БиХ цела његова у територијалном смислу, али без Срба или са Србима „зимиима“, као исламска држава. За Србе, пак, БиХ је њихова –српска, у мери у којој се у њој остварују права Срба и уставноправна позиција РС у складу са Дејтонским споразумом, у ентитетским границама и са равноправним народима и грађанима. У случају да се може постићи миран и демократски разлаз, нека Бакиру остане оно што је у границама другог ентитета, па нека то зове како хоће и уређује како му воља.

12 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ