Можда ће се некоме учинити да  ово што ћу да кажем тешко да може да буде истина, али у САД се буквално  пред нашим очима дешава револуција.

Започета потпуно уобичајено, кампања за избор председника САД је неочекивано прерасла у озбиљну друштвену појаву која обећава далекосежне последице. У обе највеће америчке партије, демократској и републиканској, највећи успех постижу кандидати који не само да немају подршку партијских босова, већ им се у много чему супротстављају. Код републиканаца кандидат  је милијардер-конзервативац Доналд Трамп који је по популарности све превазишао, и који проповеда „револуцију с десна“, а код демократа – типични левичар кога новац не интересује, Берни Сандерс, који великом брзином стиже Хилари Клинтон и који агитује за „револуцију с лева“. Обојица озбиљно критикују естаблишмент и захтевају одлучујуће промене у друштвено-политичком животу Америке. Главне америчке партије, које се мало чим разликују једна од друге, на очиглед постају учесници класичног левичарско – десничарског конфликта по европском, па се чак може рећи, и по светском узору.

У одређеној мери оно што се дешава чак може да се упореди са сменом улога демократа и републиканаца после доласка на власт Двајта Ајзенхауера, 1952.године. Све до тада, током читаве америчке историје, либерална гледања, конкретно на питања расне сегрегације, била су  присутнија код републиканаца, а демократе је одликовала већа конзервативност. Међутим, када је прослављени генерал одлучио да постане кандидат најстарије у земљи Републиканске партије  (Grand Old Party – GOP), та партија  је, заједно с њим као фаворитом  у председничкој трци, прихватила и његова гледања, конзервативнија, а своју либералну прошлост је оставила демократама. Од времена Ајзенхауера таква идентификација је остала све до данас. Међутим, тадашња инверзија је представљала само рокаду према краћој страни која је потврдила да код америчких политичара недостаје јасна идеологија  која није ни додирнула основе система. Сада то већ може да постане рокада према дужој страни са великим последицама по читав државни механизам. Заједничко за оба процеса представља то да и тада, и сада политичке промене почињу «одозго».  Главна разлика је у томе да  сада,  у време широког коришћења информационих технологија, народ ипак престаје да буде обичан статиста и у  већој мери него пре шест и нешто више деценија, може да одреди карактер трансформација које се назиру.

У извесној мери жеђ за радикалним променама у друштвено-политичком уређењу представља ништа друго до повратак бумеранга «револуција уа боји» које је започео Вашингтон, као и осталих пертурбација (врело «арапско пролеће», хладна «европска јесен» и т.д.) Иницирани како би се сачувало светско лидерство САД-а, ти потреси који су маскирани високопарним размишљањима о слободи и демократији, дотичу свест не само оних којима су посвећени, већ и свог становништва. Американци почињу да размишљају да ли Сједињене Државе и саме поступају према својим саветима другима. И да није можда дошао ред на «револуцију секвоја» или ветровитих «америчких зима»?

Уз раст курса долара и индустријске производње у новчаном прерачуну, као и ниских цена нафте таква расположења изгледају мало ојачана реалном социјално-економском ситуацијом у САД. Зашто тежити променама кад је добро и овако? Али ништа није толико једноставно, колико изгледа да је. Раст курса долара у многоме има спекулативни карактер, и не потврђују га ни пораст производности рада, ни повећање добити произвођача. Ефекат од њега осећају само крупни играчи на финансијском тржишту. Конкурентност америчке економије нагло опада.

У 2014.години долар је ојачао у односу на валуте најбитнијих трговинских партнера САД за 16% и наставио је да јача још осетније у 2015. Није чудно што таква динамика узнемирује америчке омпаније  које су оријентисане на извоз. Највећи на свету амерички гигант кућне хемије  Procter & Gamble Co. (P&G) био је принуђен да саопшти  о смањењу добити за 31% због притиска на девизном тржишту који је био «без преседана». Приход највећих америчких компанија из списка S&P 500 пао је за 46% због јачања долара. Од  Pfizerа и McDonaldsа све до DuPont-а  и  Microsoftа  – сви су морали да плате високу цену за јак долар. Чак  и Apple који се активно хеџира (тј. осигурава се) од девизних ризика  није успео да избегне тешкоће. Тим Кук, генерални директор компаније, је на конференцији, при давању извештаја,  натукнуо да се оно што се дешава у светској економији негативно одражава  на делатност компаније због „све веће волатилности валутних курсева“.

Започета обнова економије САД-а ризикује да се брзо заврши јер долар који расте убија амерички извоз, расте дефицит спољнотрговинског биланса. Због ниских светских цена енергената на граници краха се у САД нашла и „шкриљчана револуција“. Компаније које су се укључиле у њу због ниске рентабилности губе способност отплате кредита, заустављају рад хиљаде бушотина, отпушта се радна снага. Релативни стандард може да буде у моменту замењен експлозијом новог мехура од сапунице. Људи то схватају.

А ипак, пораст расположења за протестовање  Американаца се одређује не толико страхом од могућег смањења њиховог стандарда колико променом представа о томе колико организација америчког друштва одговара захтевима 21.века. И сам архаични систем индиректних избора у САД преко  система претходног истицања кандидата, између осталог и преко посебних квота које постоје у партијској номенклатури, са апсолутном тајношћу истицања кандидата, уз главну улогу  „великог новца“  и коришћење свих могућих трикова за замагљивање мозгова бирача, са изношењем прљавог веша супарника, са превлашћу непоштених политичких технолога све више раздражује бираче. И већ потпуно апсурдан постаје очигледан  положаја када председник САД може да буде изабран  уз мањину гласова (то се не једном дешавало још од Џона Квинсија Адамса до Џорџа Буша млађег) или једноставним делегирањем из партије без икаквих избора, као Џералда Форда. Не треба уопште да се сумња да захтевање демократизације америчког политичког система и преласка на директне изборе чује се све јаче. А то је јако близу апсолутне председничке власти коју је Артур Шлезингер дефинисао као „империјално председниковање“[i].

Берни Сандерс каже да САД треба да буду сличне Европи и скандинавији. По његовим речима он се боји „за будућност америчке демократије која прелази у борбу милијардера, а треба да буде брига о сваком Американцу“. „Нама је потребна политичка револуција милиона људи у тој земљи, кој су спремни да устану и кажу: „Доста је!“ Ја желим да им помогнем. Доналд Трамп не позива Американце да се угледају на Европу, али и он говори о директном дијалогу власти и народа, без мешања и посредовања „залепљених за њих“ посредника. У томе су Сандерс и Трамп слични. Како констатују експерти, „социјалиста Берни Сандерс и плутократ Доналд Трамп говоре истим импулсом, говоре јасним, наративним реченицама о стварима баш онаквим, какве су“. Харизматични представници гледишта које заступају они су како по пореклу, по животном искуству,  па чак и по изгледу, идеалне локомотиве започете перстројке америчког политичког система по скали „левичари – десничари“. Типични европски интелигент-побуњеник а ла Карл Маркс и Лав Троцки са једне, и самозадовољни корпулентнни милијардер – са друге.

„Контрареволуција“, разуме се, такође не спава! И ЦК обе партије, и „вашингтонски политбиро“ који представља Савет за националну безбедност на челу са председником (генералним секретаром)   ће учинити све  како би се ти процеси зауставили. Али – тенденција је очигледна. Нагло јачање„несистематичности“ у садашњој председничкој кампањи  у САД  је превише значајно, да би се  објаснило као случајно поклапање или нека аномалија. Очигледно је да прелазак на вишеполни свет  прикривено  дотиче и политички систем последње империје која постаје све мање монолитна и све више плуралистичка. Рекло би се да присуствујемо почетку дубоке трансформације водеће светске државе. Најзад је ред дошао и на њу. Колико ће се брзо процеси развијати и да ли ће бити праћени потресима, посебно могућим у условима крајње нејединственог етно -социјалног састава становништва Америке – показаће будућност.

[i] Arthur M. Schlesinger, Jr. The Imperial Presidency, Houghton Mifflin Harcourt, Boston – New York, 2004

Прочитај без интернета:
24 гласa