Уколико су постојале недоумице на који начин актуелна власт и у ком војном, одбрамбеном правцу води Србију и да ли искрено брине о безбедности и независности земље, посета Димитрија Рогозина нам је омогућила дуго очекиване одговоре и туробну истину. И дефинтивно развејала све шарене лаже избацујући на површину вешто упаковане манипуланте.

На такав закључак упућују бројни детаљи из сусрета на највишем нивоу, али према ономе што је могло да се чује и види у току ових пар дана, кључно место заузима реченица Александра Вучића изговорена на конференцији за штампу – да су ракете С-300 скупе за Србију и да ми немамо тај новац[i]. Тако нешто је изговорио истовремено апострофирајући озбиљне претње од стране „неких других, оних који не одустају од набављања веома снажног офанзивног оружја“, дајући до знања да Србија неће „бити лака мета“.

Тешко је проценити шта је духовитије – Вучићева или изјава врховног команданта, Томислава Николића, који је, захваљујући се Русији што брине о безбедности Србије, дубокоумно саопштио господину Рогозину следеће: „Ми сигурно нећемо ратовати против Хрватске, а поготово би био бесмислен рат Србије против НАТО. Србија неће уложити огроман новац на ракете којима бисмо гађали Хрватску“.[ii]

Вреди га приупитати – а шта ћемо ако нас они поново нападну, баш онако како су то учинили на крају 20. века, када се, гле чуда, он лично налазио у врху савезне државе и располагао свим могућим анализама? Хоћемо ли се то унапред предати, без борбе? Ако је тако, па чему повика на Хрвате? Шта ће нам онда уопште Војска којом он (као) заповеда?

Дакле, по ко зна који пут пружена снажна рука руске стране, симболично је остала у ваздуху. Бајке о томе како држава нема пара и како је мала и сиромашна, заиста не заслужују озбиљнију пажњу имајући у виду колико, за шта све, код кога и којим темпом се задужујемо у западним и арапским лихварским трезорима. И посебно, како те зајмове и камате али и огромне своте народног новца из буџета, трошимо.

Да се закључити да од силног и помпезно најављиваног наоружавања неће бити скоро па ништа. Јасно је да су посреди симболични аранжмани из области наменске индустрије, вероватно ће бити склопљен уговор о куповини пар транспортних хеликопетера, као и уговори о ремонту појединих борбених система и авиона набављених још у совјетско доба.  Евентуално поправка руских хеликоптера. И то је то, ако нам се икада догоди, имајући у виду минуло четворогодишње искуство.

Узалуд што је Рогозин ексклузивно изговорио нешто што се ретко чује у међународним односима – да нас Русија види као савезника на Балкану[iii]. Бити савезник тако моћној сили у овом времену, то значи бити апсолутно заштићен. Али, да би истинско савезништво, онако како га препознаје међународно право било материјализовано, попут њиховог савезништва са Сиријом, потребан је међудржавни споразум са прецизираним обавезама и озбиљним гаранцијама. Са оваквим државним врхом Србије то је немогућа мисија. Они то, једноставно, неће, не желе, а у стварности – не смеју. Зна се и од кога.

И док је Рогозин наглашавао савезништво као спасоносну и брзопотезну опцију која најмање кошта (!), Вучић је истовремено, брже боље, по ко зна који пут апострофирао војну (непостојећу) неутралност. Јер, држава у неутралном статусу нема права на војна савезништва. Ни са једном страном. Међународним правом је тако нешто децидно забрањено.

Притом, да трагикомедија буде комплетна – држава Србија нема валидан међународни доказ да је неутрална, а још мање да је војно неутрална. Такав статус – војна неутралност, који је сама себи и то индиректно заденула скупштинском резолуцијом поводом друге теме (Космет), у теорији и посебно у пракси међународних односа не постоји. И због тога нико у свету не мора да поштује и одговарајуће третира.

Шта је оно најважније, а што је Рогозину познато наизуст, због чега између редова скоро па поручује – маните се играрија, будите неутрални према нама онолико колико сте према западној алијанси?

Не може се бити војно неутралан и аплицирати у НАТО војном програму „Партнерство за мир“ који је уговорног карактера и то у највишем стадијуму. Нити се може говорити о таквом статусу уколико је држава неповратно усмерена ка Европској унији о чему сведоче отворена поглавља у тзв. преговорима, где је заједничка спољна и безбедносна, а то значи и војна политика, једна од најважнијих тема, односно стубова. Већину обавеза из тог сегмента Србија поодавно и врло садржајно примењује.

Е, сада, режимски подупирачи (знамо који) тврдиће како су преговори заштићени од јавности, дакле, одвијају се у некој силној тајности, како ће изненађења тек да уследе, како се спрема окретање леђа западним силама, па тако и војни отклон и томе слично.

Тајност у наоружавању није постојала нити је била могућа чак ни у време најжешћег хладног рата између два војна блока, али ни код осталих држава широм света тога времена. Такви преговори и испоруке оружја, не само да нису могли бити сакривени, већ напротив, циљано су пропагандно и у превентивне сврхе популарисани. Шта се на овом пољу дешава у 21. веку, видљиво је на сваком кораку.

Но, да размотримо и такав акспект. Погледајмо само састав делегација које воде експертске разговоре[iv]. У пратњи Рогозина је Андреј Артурович Бојцов, заменик директора Федералне службе за војнотехничку сарадњу Руске Федерације, са бројним тимом. Српску страну предводи министар одбране у оставци Братислав Гашић, ту је в.д. помоћника министра одбране за материјалне ресурсе Ненад Милорадовић и начелник Управе за одбрамбене технологије, генерал-мајор Бојан Зрнић.

О Бати Гашићу и в.д. помоћнику Милорадовићу не вреди трошити речи. Ко је Бојан Зрнић? Генерал према мери и укусу НАТО. Или, још прецизније – српски генерал искрене НАТО провенијенције на веома важном и високом положају у врху Министарства одбране, који је управо задужен за опремање војне силе.

Комплетну каријеру је провео у војном школству без дана службе у трупи, а онда је нагло гурнут у орбиту у време Бориса Тадића, Драгана Шутановца и Здравка Поноша. Завршио је два курса у Немачкој, уколико ме сећање не вара 2003.године, и то у Европском центру за безбедносне студије „Џорџ К. Маршал“ у Гармиш-Партенкирхену у Немачкој. А затим је 2007. године уследила круна школовања на највишој британској школи – „Краљевском одбрамбеном колеџу“ у Лондону (Royal Defense College in London).

То је високи официр Војске Србије који је имао част какву није доживео чак ни Александар Вучић – почашћен је пријемом код Њ.К.В. Елизабете Друге. Ко не верује нека отвори линк: www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/skolovanje/MonografijaSrpskoVojnoSkolstvo.pdf,  где ће на 264. страни електронског приказа монографије „Српско војно школство“, моћи да види фотографију којом је овековечен наведени сусрет.

Након овога, шта рећи о разговорима српске и руске стране, на којима ће нам се „догодити“ дугоочекивана изненађења и како све то изгледа „међ’ јавом и међ’ сном“? Убеђен сам да Савет НАТО у Бриселу и посебно Врховна команда у Монсу, не морају превише да брину о исходу.

На крају, ‘ајмо о ономе што је у ствари најважније и кључ овог озбиљног проблема.

Бомбастичне и непрестане приче о наоружавању Војске Србије из руског аранжмана које су подгреване још од 2012. године (и тада смо гостили Рогозина и слушали лепе жеље и обећања), одвукле су нас у потпуно погрешну страну. Томе је допринео, наравно не намерно и руски државни врх, упорно верујући преумљеним бившим радикалима и социјалистима.

Народна пословица нас опомиње – бој не бије свијетло оружје, већ срце у јунака.

Али, довољног броја јунака.

Дакле, док имамо овако бројчано малу и организационо (оперативно) неадекватну оружану силу коју нам је пројектовао (и држи је под потпуном контролом) НАТО савез, која не може да покрије комплетну територију земље и успешно је брани, могу Руси не да нам продају, већ да поклоне и С-400 „Тријумф“, и „Јарс“, и „Панцир-С“, и „ТОР-М2У“, и БУК-М2“, и самохотке СУ-100, и тенкове „Армата“, и најновије ваздухоплове…., све је узалуд. Таква средства овде нема ко ни да задужи, а камоли да употреби.

Неће нас спасити Вучићеви „Лазари“, „Соре“, „Норе“ и слична борбена средства (у занемарљивим количинама, када их ако их уопште буде), зато што овако пројектована Војска Србије има довољно квалитетно теже наоружање. Од хаубица 122 мм, преко „Гвоздика“, „Огњева“, „Оркана“, топова 130 мм, тенкова…

Али, тако пројектована оружана сила. Написах већ каква је.

Војска која је, на жалост принуђена да прихвата процене, анализе, усмерења и налоге које неко други намеће и да се томе безпоговорно повинује. Што би се популарно рекло – у складу са демократском и цивилном контролом, без права гласа.

О томе каква нам је и колика оружана сила заиста потребна и да ли је могуће одбранити се у условима најтежег, такозваног  стратегијског окружења од стране потенцијалног агресора и то без савезника (како нам државни врх налаже, а та се не пориче), у неком наредом писанију. А ако ћу писати, значи – могуће је. Итекако.  Гледали смо тај филм ’99-те.

Све док нас је преко пет милиона на овој територији, има смисла (и мора се) писати.

Убеђен сам да би нас и тада посетио Димитриј Рогозин. И да би смо га дочекали како треба – савезнички.

[i] www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-licno-bih-izbegao-vanredne-parlamentarne-izbore-ali-ima-onih-koji-ih-zele.html

[ii] www.nspm.rs/hronika/tomislav-nikolic-cudno-mi-je-sto-hrvatska-nabavlja-raketni-sistem-posto-nece-biti-sukoba-u-regionu.html

[iii] rs.sputniknews.com/intervju/20160111/1102429280/Ekskluzivno-intervju-sa-Dmitrijem-Rogozinom.html

[iv] www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9202

Прочитај без интернета:
70 гласовa