(Различите рефлексије на референдум у Републици Српској)*

УВОД

            Референдум о Дану РС који је одржан 25.09. ове године сам по себи није био изазивач нових политичких подела, заоштравања, нити покретач, нити регулатор сложености политичких прилика у БиХ и опште безбедносне нестабилности. Он је само послужио као лакмус папир, или боље речено као индикатор, који нас је подсетио, и још једанпут указао на сву сложеност укупних друштвених односа у БиХ, на мноштво различитих политичких и уставно-правних концепција одржања или трансформације БиХ. Референдум је само потврдио многа наша сазнања, многе чињенице који указују на штетност и опасност до сада извршених насилних измена Дејтонске структуре БиХ и непрекидних притисака на домаће политичке институције од стране амбасада моћних западних земаља, који се одвијају у дијапазону од „саветодавних предлога“ до отворених диктирања решења у форми протектората. Повратак основним демократским принципима у БиХ бива оспорен. Одсуство основних демократских начела значи наставак протектората, самовољу појединаца и моћних влада, то је пут у диктатуру, пут у хаос.

            Српски народ у Српској и у БиХ путем референдума, као облика непосредног изражавања воље грађана, одлучивао је о виталном националном интересу, а то је опстанак, слобода и равноправност, одбрана демократије, очување властитих историјских тековина у форми РС и њене позиције у оквиру Дејтонске БиХ, истовремено изазивајући неоправдану лавину различитих реаговања, притисака и претњи, указујући тако на понекад заборављени процес хаоса познат као „балканизација“, као симбол одсуства слободе и демократије, симбол подељености и уситњености територија, антагонизма, територијалних претензија, интересних сфера, националне, верске и политичке искључивости, умешаности великих сила и др.

ПРОЦЕСИ „БАЛКАНИЗАЦИЈЕ“ У БиХ И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТИ

Процес „балканизације“ се односи на све етноконфесионалне заједнице и њихове политичко-територијалне јединице у БиХ. „Балканизација” се посебно може сматрати битним својством и српског народа, који је вишеструко подељен, па чак, због инструментализације, конфронтиран унутар сопственог националног корпуса и сопствених територија. Процес државотворног обједињавања српског народа није завршен, због веома изражених и међусобно укрштених интереса центара моћи на важном простору какав је Балкан.

Реакције на одржани референдум у Српској подсетили су нас и на све последице очувања националних идентитета и фабриковање нових у БиХ, као простора на коме се додирују три скоро до искључивости антагонизована културно-цивилизацијска круга (источно-православни, западнокатолички и исламско-оријентални), који у српским земљама директно обликују један од појавних облика њихове етничке дивергентности и територијалне фрагментираности. Српске земље представљају територијализацију миленијумског хришћанског раскола и најзападнији домет православља. Непосредни продор ислама на Балкан у значајној мери се одвијао управо преко простора српских земаља, које у БиХ чине најзападнију територијалну укорењеност ислама, што се због вишевековног трајања сматра, и најчешће прихвата, не као преостали историјски рудимент, већ као аутохтоност.

Под утицајем моћних империја, у значајним геостратегијским пограничним зонама анулиран је српски православни идентитет становништва и простора, разбијана је територијална кохезија српске државе, физичким уништењем становништва, миграцијама и верским и националним конвертитством.

Ове историјске чињенице, које су врло неповољне по укупне интересе српског народа у целини добро су познате и свим ванбалканским факторима, односно кључним западним земљама које креирају пут БиХ, па због тога сваки покушај српског народа у БиХ да очува своја стечена права и своју РС, па тако и референдум о Дану Српске, посматрају кроз оптику незавршеног процеса државотворног обједињавања српског народа, иако референдум нема такве циљеве, а још је мање снаге и политичких механизама да се незавршени историјски процеси доведу до краја.

Идентитет Хрвата у БиХ је под снажним утицајем католичке цркве и Ватикана. Хрвати своју пуну националну идентификацију више везују за Хрватску и Херцег-Босну, него за БиХ. Идеја, а и стварност Херцег-Босне међу Хрватима у БиХ је врло изражена и присутна, и она ће све више јачати.

Данашњи Бошњаци свој идентитет баштине пре свега из времена османских освајања и времена исламизације БиХ, они се у великој мери идентификују са Турцима, а и Турци их својатају. Повлачењем Турске царевине из БиХ очување идентитета Муслимана БиХ било је много теже. Ради одржања посебности и властитог идентитета Муслимана у БиХ уводи се ново име, па се Муслимани БиХ, проглашавају Бошњацима. За истицање нове националне посебности Бошњака неопходно је било градити властиту државу. Зато су Бошњаци почели схватати БиХ само као њихову државу, и деловати тако да она буде што мање држава Срба и Хрвата, а више или само држава Бошњака. Ово је тачка са које почиње генерисање већине проблема у БиХ.

            После више од двадесет година, од завршетка рата у БиХ, процеси „балканизације“ у различитим формама и даље лебде над БиХ. Изградња БиХ као друштвене заједнице у социолошком смислу је врло тежак процес. Заједнички живот у БиХ, различитих етничких заједница, у врло дугом временском периоду, није довео до њиховог довољног зближавања. Није створена јединствена култура, није дошло до смањења утрошка друштвене енергије. У БиХ, у друштву као таквом није још увек дошло до стварања посебне свести заједнице, која подразумева истоветне погледе на свет као целину, ван заједнице, ван БиХ, и свест о својој сопствеој заједници и њеном месту у ширем окружењу и у свету. Не постоји јединствена свест о потреби жртвовања за заједницу као такву, не постоји солидарност заједнице.

СУШТИНА РЕФЕРЕНДУМА

Последњи ратни сукоби на крају 20. века показују да је суштина решавања „српског питања” била пре свега територијална, односно географска, а оно је било погрешно дефинисано као „политичко питање”, „демократско питање” или „културно-цивилизацијско питање”. Дакле „Српско питање“ у БиХ је на одређен начин, и у одређеној мери, решено стварањем РС, Дејтонским уређењем БиХ. Зато је српски народ у БиХ и у Српској свестан значаја тога питања, и сасвим је очекивано да се РС брани јасно израженом народном вољом путем референдума.

Да видимо шта су Срби на референдуму у РС бранили и о чему су одлучивали. РС и њено руководство нису референдумом угрозили БиХ. Нису мењали Дејтонски споразум. Бранили су оно што су политичком вољом народа створили, у рату одбранили, и у Дејтону међународним признањем верификовали. Можемо слободно рећи да је Дејтонски споразум нешто што је РС понуђено, па чак у преговорима и наметнуто, то је минимум који је РС могла прихватити, и тако очувати своју равноправност у БиХ.

Велика је осетљивост главних креатора Дејтонског споразума на испољавање народне воље путем референдума, па и онда када се том вољом брани оно што су они сами створили. Креаторима Дејтонског споразума, који га бране на свој начин тако што га често ревидирају, и то на штету ентитета, читај РС, а у корист унитарне БиХ, смета народно изјашњавање, због тога што на крају сами грађани прихватају Дејтонски споразум, прихватају Устав БиХ, то све постаје народна својина, па је онда нико не може отуђити, или пак мењати суштину Дејтонског споразума. Истини за вољу, о Дејтонском споразуму грађани се никада нису питали. Референдум је био прилика да се грађани изјасне о Дану РС, а тиме и о Дејтонској БиХ, и на тај начин су постали власници уставно-правне позиције Српске у оквирима Дејтонске БиХ.

Знамо сви да је РС проглашена 9. јануара 1992. Устав је донесен 28.2.1992. У чл.1 Устава се каже: “Српска Република БиХ је држава српског народа и грађана који у њој живе“. Дакле није реч ексклузивно о држави српског народа, него и о држави свих њених грађана, тј. и Бошњака и Хрвата, за које УС БиХ каже да су им повређена колективна осећања избором 9. јануара као Дана РС.

Очито је да РС никада не би била створена да се очекивао јединствен став свих грађана који су тада живели на територијама на којима је проглашена РС.

Република Српска је проглашена на основу одлука представника српског народа, као основног државотворитеља и уставотворитеља. Устав Српске ниједном својом одредбом није угрожавао права грађана који су у њој живели, нити их угрожава данас. Управо су ’90-тих година политички представници бошњачког и хрватског народа избацили Србе из политичког живота у БиХ, на основама мајоризације, одузимајући српском народу право на политичко организовање и самоопредељење и тако га „гурнули“ на пут стварања властите политичке заједнице.

РС је, као таква, све време рата била призната и уважавана као легални и легитимни чинилац, од стране домаћих и страних фактора, као чинилац са којим треба преговарати о решавању босанско-херцеговачке кризе. Страни преговарачи никада током рата нису доводили у питање постојање РС.

Дакле, Српска је легитимно и легално проглашена 9. јануара и то је њен Дан. Као таква, РС активно учествује у припреми Дејтонског споразума ради коначног решавања сукоба у БиХ. Она активно учествује у дефинисању “Женевских принципа“, који су били основа за постизање Дејтонског споразума. Подсећања ради, у тачки 2 тих принципа се каже: „БиХ ће се састојати из два ентитета, Федерације БиХ и РС. Сваки ентитет ће наставити да постоји у складу са својим садашњим уставом…“

 Ово све јасно и недвосмислено показује да је РС дошла у Дејтон као засебан ентитет са својим Уставом и да је део свога суверенитета пренела на БиХ, која је уређена на основама Дејтонског споразума. Српска није посебна дејтонска творевина, она је само међународно верификована и призната кроз одредбе Општег оквирног споразума за мир у БиХ и одредбе свих његових анекса.

Све ово показује да је РС старија од Дејтонске БиХ, старија је од Устава БиХ и Уставног суда.

Дејтонска БиХ је сасвим нова политичка и државна творевина, са посве новом унутрашњом организацијом и новим уставним уређењем.

Када чујемо тврдње креатора Дејтонског споразума и бошњачких политичара да је Дејтонски споразум само зауставио рат, то значи само једно, а то је: уставно уређење БиХ које је дато кроз Анекс четири Дејтонског споразума (Устав БиХ) требало је послужити као „шарена лажа“ за Србе, а временом ће „тумачи Дејтонског споразума“ постепено мењати Устав БиХ, све док он не буде био по њиховој мери, односно по мери Бошњака. Зато се и саботира рад и функционисање институција БиХ према Уставу, како би се доказало да БиХ као таква није функционална и да се Устав мора мењати, односно БиХ унитаризовати.

Због тога је за Бошњаке и њихове менторе референдум у РС, који можемо писати са великим „Р“, опасан и предстваља антидејтонско деловање.

Оцењивати садашњу уставну и политичку структуру БиХ само са аспекта функционисања или нефункционисања Дејтонског споразума је недостатно. Ствари се морају посматрати у континуитету. Свако враћање Дејтонских решења на предратне захтеве је контрапродуктивно или пак деструктивно.

Треба имати у виду две константе, које су на нивоу аксиома, а то су: 1) БиХ је држава састављена од два ентитета и као таква Дејтонским споразумом потврђена и међународно призната. Дакле сложена, а не унитарна; 2) БиХ сачињавају два ентитета – Федерација БиХ и РС. РС је константа у оквиру БиХ, њено постојање је неупитно. Прихватањем ових аксиома ствари ће много лакше да се одвијају.

Можемо се запитати да ли би БиХ функционисала боље као конфедерација три републике, него као унитарна држава. Сигурно да. Можда би у некој фази конфедерални облик уређења породио нове захтеве за дезинтеграцијом. Еволутивни процеси и кораци конфедерализације БиХ могли би постепено и мирно довести до стварања три независне државе на садашњем простору БиХ. Ово су само неке идеје супротне идеји унитаризације и стварања БиХ као строго централизоване државе. Ово су антиподи који БиХ чине потпуно нестабилном.

ЗАКЉУЧАК

 

Дакле, Референдум није погоршао политичку и безбедносну ситацију у БиХ и у региону. Он је само избацио на површину тињајуће процесе нестабилности у БиХ, као последице различитих концепција развоја БиХ и урушавања основних демократских принципа. РС је показала одлучност да избори своја права и очува свој статус, и као таква постала је још снажнији фактор унутар БиХ и у региону.

Ради смиривања политичких тензија у БиХ, неопходна је одмеренија и смиренија реакција земаља у региону, и одлучнија реакција Србије ради заштите РС и Дејтонске БиХ.

Уколико дође до погоршања безбедносне ситуације у БиХ, и до њеног манифестовања у формама терористичких акција, саботирања институција државе, или нарушавања уставног поретка од стране оних који треба да га штите, попут УС БиХ, онда ће Референдум бити само изговор за такве појаве.

Процеси „балканизације“ на простору БиХ се морају зауставити, пре свега поштовањем демократских тековина модерних друштава, уважавањем институционалног деловања у складу са Уставом БиХ, поштовањем уставних надлежности и овлашћења ентитета у пуном капацитету, избегавањем спољних притисака и што мање управљања БиХ из вана.

Фигуративно речено, Бриселски пут БиХ мора бити снажно поплочан „Дејтонским плочама“.

*Излагање на РЕГИОНАЛНОМ БЕЗБЕДНОСНО-ПОЛИТИЧКОМ ФОРУМУ: „АКТУЕЛНИ ПРОБЛЕМИ, НОВИ ИЗАЗОВИ И ПРЕТЊЕ У БЕЗБЕДНОСНОЈ СФЕРИ БАЛКАНСКОГ РЕГИОНА“, 5. новембра 2016. у Медија центру у Београду

Прочитај без интернета:
9 гласовa