Гледано из перспективе рационалног политичког понашања, јуриш западне Империје Вашингтон – Брисел на Русију је сасвим суманут; не само зато што је реч о нуклеарној сили спремној да се брани, него и зато што економски интереси, пре свега Европске уније, кажу да је то пуцањ у себе. Па ипак, Запад креће у рат. Добро, већина каже да је питању пљачкашки поход, да Русију треба освојити да би били отети њени ресурси. Али, није само то; реч је, пре свега, о ономе што је Семјуел Хантингтон звао „ратом цивилизација“, а што је, с пролећа 2014, Карл Билт формулисао као тврдњу да је обнова руског православља за Запад већа опасност од исламског фундаментализма.

Једном речју, Русија је Другост коју треба уништити. Запад не подноси друге и другачије поред себе, и гледа  да их уклони са  пута ка планетарној власти, коју је описао Џорџ Орвел као чизму која заувек гњечи људско лице.

Ипак, за разлику агресивних идеолога глобализације као вестернизације, велики људи Запада, који су, пре много деценија, видели самртну болест свог света, надали су се у обнову истог – преко Русије. Овог пута, сетићемо се немачких философа, Освалда Шпенглера и Вернера Шубарта, који су веровали у такву будућност Европе. Занимљиво је поменути: Шпенглер је одбио да понуду русофобних нациста да буде универтитетски професор, а Вернера Шубарта нацисти су убили.     

ШПЕНГЛЕРОВА „ПРОПАСТ ЗАПАДА“

За Шпенглера су културе органске целине, својеврсне „историјске личности“, које свет доживљавају на сопствени, непоновљиви начин: он је, како каже руски културолог Евгеније Соколов, успевао да у један симболички низ поређа идеју бесконачности у математици, сликарску перспективу, далекометно оружје и Суецки канал, и да покаже да иза свега тога стоји „фаустовска душа“ Запада. Свака култура има свој „прасимбол“, из кога се развија: за Грке је то лепо тело, за Арапе пећина и Нојева лађа, за Египћане пут, а за Европљане бесконачност. Западноевропска култура је, због своје тежње ка бесконачном, експанзивна, а не пасивна и у себе загледана, какве су културе оријенталне.

Када култура почиње да прецветава, претвара се у техницистичку цивилизацију, и ускоро умире. У тој фази је садашња Европа. Соколов вели: “Према Шпенглеру, империјализам је зенит стваралаштва дате цивилизације; уместо свеопштег света, – један град; уместо здравог народа који је срастао са земљом, -гомиле неповезаних индивидуа које су изгубиле везу са традицијом. То су нови номади који су изгубили веру и који презиру сеоски рад. У епоси цивлизације, космополитизам истискује љубав према отаџбини, а новац постаје угаони камен друштвене организације; култура је еклектична и губи форме; уметност умире исто као и философија; наука се претвара у служавку политике и економике; уметност постаје масовна и поприма некакав спортски тон, њене новотарије доводе до сензација и скандала. Пошто се утемељио, империјализам се сада претвара у социјализам, који себи за циљ поставља свеопшту ситост и уравниловку. Предсказујући у блиској будућности ратове и долазак на власт „снажне личности“, Шпенглер упоређује ситуацију у Европи почетком XX века са крајем Старог Рима“.

Дакле, Шпенглер је видео.

ТРАГЕДИЈА ПОЗАПАДЊАЧЕЊА РУСИЈЕ

Један од кључних појмова Шпенглерове философије је појам „псеудоморфозе“ – насилног наметања неком самосвојном народу преузетих, туђинских „културних форми“ које коче  унутрашњи развој тог народа. Русија је своју „псеудоморфозу“, по писцу „Пропасти Запада“, доживела са Петром Великим. Слично је мислио и Николај Данилевски, аутор књиге „Русија и Европа“, који је на Шпенглерову мисао утицао.

У књизи „Прусијанство и социјализам“, Шпенглер је овако описао историју руских, на западним идејама заснованих, псеудоморфоза: “Око 1700. године Петар Велики је народу, по западном обрасцу, наметнуо барокни стил са његовом дипломатијом, династичком политиком, администрацијом и војском; око 1800. године овамо бивају пренете руском народу потпуно непојамне енглеске идеје које су уобличили француски писци, да би се утерала магла у главу танушног слоја представника највиших класа; око 1900. године књишки глупаци из редова руске интелигенције уводе марксизам, тај, у највећој мери, сложени производ западноевропске дијалектике, о чијем темељу немају ни најмањег појма.“ И настаје трагедија дисконтиунитета, 1917. година.

Кад Александар Дугин тврди да је значајан део руских друштвених врхова саможива квазиелита која паразитира на идејама западњаштва, и још увек кочи препород велике руске цивилизације, он је, очито, на трагу Шпенглерових уочавања.

У ЧЕМУ ЈЕ МИСИЈА РУСИЈЕ?

У тој истој књизи, Шпенглер је тврдио да је панславизам само западна маска иза које се крије осећање велике религиозне мисије. Русија неће решавати социјалне и политичке проблеме, него ће стварати нови тип хришћанске религиозности (претходни, „фаустовски“ тип је настао на Западу, са римокатолицизмом и протестантизмом): „Руски дух ће одбацити у страну западни развој и кроз Византију ће се непосредно приближити Јерусалиму“, сматрао је аутор „Пропасти Запада“, на кога је такође утицала и књига Томаша Масарика „Русија и Европа“, која је на немачком објављена 1913. године и у којој се јасно истиче разлика између „московске“ и „петровске“ Русије. Шпенглер је, у „Пропасти Запада“, устврдио да је Толстој, са својим „хришћанством без Бога“, говорио о Христу, а мислио на Маркса, док хришћанству Достојевског припада будући миленијум.

Русија је, дакле, нада читавог човечанства, а не само Европе.

О томе је говорио писац „Браће Карамазова“ када је, у пушкинском говору пред своју смрт 1881, указивао на чињеницу да је руски месијаниазм свечовечански, и да он не значи тлачење других народа, него позив на свеопште братство. Па и кад је Александар Блок писао песму „Скити“, изазивајући Запад у доба револуционарног преврата после 1917, и пркосно представљајући Русе као тобожње „варваре“, какви су били  у очима папско – протестантске Европе, он  је сведочио западњацима  да их, ипак, и даље, све на гозбу позива „варварска лира“ – да буду братски угошћени.

И данас Русија не жели власт над другим народима, него изградњу мултиполарног поретка, који би значио правду за све, а не само за Русе. Није случајно да демонстранти у америчкој Немачкој, између осталих, носе пароле на којима позивају Путина да их избави од комфорног ЕУ затвора у коме је све бесмисленије живети.

ПОДСВЕСНА ТЕЖЊА КА РУСИЈИ

Један од критичара западноевропског рационализма био је и православни Немац, Вернер Шубарт, аутор књиге „Европа и душа Истока“, кога су нацисти убили управо због његовог светопогледног и животног става. Књига Шубертова се први пут појавила 1939. године у Швајцарској, и у неколико наврата илегално је издавана у Хитлеровој Немачкој.

Основна тема Шубартове књиге је сукоб Запада и Истока, Европе и Русије. Он недвосмислено стаје на страну Русије, тврдећи да ће ужаси комунизма проћи, и да ће наступити доба у коме ће она поново заблистати: „Запад је поклонио човечанству најсавршеније форме технике, државности и комуникација, али га је лишио душе. Задатак Русије је да поврати душу у људе“, каже он.

Шубарт је веровао да Европа, угушена својом кртичњачком цивилизацијом, стреми Русији, макар и подсвесно, још од доба Наполеона. Ратови и револуције имају некакав провиденцијални смисао; бољшевизам у Русији настоји да уништи европску културу, али ако би се Европа загледала у лице бољшевизма, открила би у идејама бољшевика сопствене идеје.

Савремени европски човек је прометејски  јер стреми да из свога живота искључи чудо и случај, да ирационално растави на  величине које се могу мерити, да ишчупа из природе њене тајне. Он  свет посматра као машину којом се управља и као организацију којом се руководи и зато цени технику, а презире религију.

Шубарт је веровао да је прометејска епоха Европе при крају, а да почиње епоха Св. Јована Богослова, коју ће обликовати народи склони месијанизму као свечовечанском братству. Најупадљивији представници народа прометејског типа су Англосаксонци, Немци и Јевреји, а носиоци Јовановог духа су Словени, и њима припада будућност. Јер, по овом православном Немцу, „Енглез хоће да види свет као фабрику; Француз као салон; Немац као касарну, Рус као цркву. Енглез тражи профит, Француз славу, Немац власт, а Рус – жртвовање“.

Зато је данашњи рат – одсудни рат. Ако победи Запад, свет ће потонути у понор банкократског техно – ништавила, у пакао безбожничке утопије (реч „утопија“ на србском значи „нигдина“, „недођија“); ако победи Русија, постојање света ће се продужити, и створиће се полицентрични свет, свет који неће бити мравињак и у коме банкократска мафија неће имати власт. Дужност је сваког мислећег човека да у борби за такав свет учествује. 

59 гласовa