У сусрет јубилеју седамдесетогодишњице велике победе над нацистичком Немачком и њеним колаборационистима, у Русији се већ месецима организују бројни научни скупови посвећени различитим аспектима Великог отаџбинског рата. Окупљајући на конференцијама и форумима научнике из целог света, руска држава посредством научно-образовних установа и стручних удружења, пружа стручан и кредибилан одговор на актуелне политички мотивисане тежње да се ревидира историја Другог светског рата. На овим скуповима се догађаји из Другог светског рата редовно анализирају, не само из угла новооткривених чињеница, већ у контексту целокупне историје 20. века. Овакав истраживачки приступ омогућава добијање целовите, тиме и веродостојне представе о политичкој, економској и идеолошкој позадини Другог светског рата, његовим правим узроцима и последицама, узрочно-последичној вези између два Велика рата у 20. веку и утицају исхода Другог светског рата на обликовање послератног међународног поретка. Пошто истраживање историје није само себи циљ, тек овако добијена интегрална слика 20. века са Другим светским ратом као њеним неодвојивим делом, може да помогне у дешифровању међународно-правних и међународно-политичких исходишних тачака савремених псеудоисторијских ревизонистичких тенденција. У складу са овако задатим циљем, руски научни скупови о Другом светском рату окупљају стручњаке најразличитијих специјалности, од историчара, социолога и философа, до полтиколога и правника. Тиме се избегава замка ускостручне духовне импотентности схоластичког типа, која затворена у уске оквире времена и простора – цепа длаку на четворо, те парама пореских обвезника замућује њихов историјски видокруг, чинећи им културу сећања неподношљиво тешком и сувишном.

           za-sajt-fonda (2) (1)

Један од научних скупова таквог профила одржан је у Калињинграду од 27. до 30. априла ове године. Ранг и број учесника (више од 250) и организатора дају свакако овом научном скупу једно од централних места у серији руских научних конференција посвећених теми Великог отаџбинског рата. Иза међународног научно-друштвеног форума под називом – Седамдесетогодишњица велике победе: историјске лекције прошлости и политички изазови савремености – стали су као организатори Руско друштво политиколога, Балтички федерални универзитет „Имануел Кант” и управа Калињинградске области. Уз то, организаторима су подршку пружили удружење руских историчара „Руско историјско друштво” и међународна невладина организација „Дијалог цивилизација”. Конференција је радила у пленуму и у оквиру три секције, чије теме саме по себи сведоче о изразитом мултидисциплинарном карактеру овог великог научног скупа: „Велики отаџбински рат у историјском сећању Русије и света”, „Рат и национализам: заједничко супростављање претњи неофашизма у савремеом свету” и „Русија и свет пред изазовима и претњама XX и XXI века”.

            Избор места одржавања конференције символички је указао на одлучну намеру организатора да се науком супротстави политичким тежњама да се умањи и вредносно релативизује одлучујући допринос СССР у савезничкој победи над нацистичком Немачком. Јер, у Калињинграду, некадашњем Кенигсбергу, како су истакли руски уводничари на отварању форума – рођена је руска победа! Наиме, Хитлер је пад ванредно добро утврђеног Кенигсберга, некадашње тевтонске и источнопруске престонице и места крунисања пруских краљева, доживео као урушавање мистичког извора немачке војне моћи. Пад кенигсбергшке тврђаве, уз минималне губитке на страни Црвене армије, представљао је у свести фирера јасан сигнал брзог пада Берлина. Зато одржавање међународног научног форума посвећеног седамдестогодишњици победе у граду који стоји на почетку завршне деонице магистралног победоносног пута Црвене армије који ју је одвео право у срце Берлина, више него јасно опомиње светску јавност да савремена Русија нипошто не пристаје на умањење совјетске и сверуске двадесетседмомилионске жртве положене у темељ свечовечанске победе над нацизмом.

            Губернатор Н. Цуканов је упознао учеснике форума са активностима власти и становника Калињинградске области на очувању истине о Великом отаџбинском рату. То се посебно односи на организацију посета спомен-гробљима у суседној Пољској и Литванији, како су то уочи научног форума учинили калињинградски бајкери на челу са губернатором, поклонивши се сенима 32 000 црвеноармејаца сахрањених у меморијалном парку Бранево у суседној Пољској. Културом сећања Калињинградска област даје допринос руској борби против вредносног редефинисања ослободилачке улоге СССР на територији Пољске, коју западна пропаганда преиначава у окупаторску. Јер, насупрот савременим фалсификатима стоји непобитни аргумент од 600 000 црвеноармејаца погинулих током операција за ослобођење Пољске. С тога, да би се у духу садашње свеопште антируске мобилизације, совјетски војници обичном пољском свету представили као окупатори, потребно је прво да се уклоне видљиви трагове њиховог жртвовања за слободу Пољске. Само из тога угла може да се схвати неморална одлука власти пољског града Пененжно, да се са места погибије уклони споменик славног команданта III Белоруског фронта и једног од ослободилаца Пољске – генерала Ивана Черњаховског. И најзад, губернатор је учеснике форума упознао са чињеницом да сва социолошка истраживања показују да становници Калињинградске области, њих преко 90%, показују своју изразиту приврженост заједничкој руској држави, што оспорава пропагандне манипулације са наводним сепаратистичким регионализмом становника ове древне словенске области, касније насилно германизоване од стране тевтонаца.

Окупљајући на научном форуму у Калињинграду научнике и јавне раднике из Аустрије, Велике Британије, Пољске, Бугарске, Мађарске, Холандије, Чешке, Португалије, Естоније, Кине, Индије, Ирана, Турске, Белорусије, Јерменије, Азербејџана, Узбекистана, Киргистана, Украјине и Србије (др Душан Пророковић и потписник овог текста) организатори научног форума у Калињинграду су изразили јасну намеру данашње Русије да буде предводник једног међународног научног фронта за одбрану историјске истине о Другом светском рату. Управо, онако како је руски народ у оквиру СССР пре седамдесет година војнички предводио борбу слободног човечанства против нацизма. Зато је председник Комитета Думе за уставно законодавство и државно устројство В. Плигин истакао да Русија, иако суочена са политиком санкција од стране појединих западних држава, пре свега САД, остаје отворена за дијалог и сарадњу. Излоација није руски избор, о чему сведочи више од 50 сусрета председника Думе са западним парламентарцима током прошле године, као што мултикултурализам није, као на Западу – идеологија, већ дуга пракса у историји руске државе. Да Европљани, по речима Плигина, трезвеније оцењују руске идеје о јединственом пространству „од Лисабона до Владивостока”, посредно свдочи учешће на калињинградском форуму бројних западноевропских научника и познатих јавних радника, какав је и В. Швимер, бивши генерални секретар Савета Европе и коопреседавајући организације „Дијалог цивилизација”. Један од уводничара калињинградског форума, Ричард Саква, професор Универзитета Кент из Кентерберија, истакао је да је наступио колапс двадесетпетогодишњег једнополарног система са доминацијом антлатизма. Једнополарни систем је дошао уместо плурализма јалтског поретка, коме, између осталог, дугујемо и Завршни хелсиншки акт са гарантијом територијалног интегритета европских држава. По овом енглеском политикологу, ЕУ нема инструменте за решавање различитих криза, зато је по њему решење у стварању јединственог безбедоносног поретка од „Лисабона до Владивостока”, онако како је то предложила Руска Федерација. Најнепосредније сведочанство о хаосу који атлантизам, у лику САД ствара широм светских меридијана, дао је Мехди Санаи, амбасадор Ирана у Русији и професор политикологије. Подржавајући легалну власт у Сирији и Ираку, Русија и Иран делују стабилизујуће у региону Блиског истока, наспрот томе западне државе су подстрекачи тероризма и рушења суверених држава у овом делу света.

konferencija (6) (1)

Домаћи уводничари су показали у својим излагањима да су руској науци добро познати, како креатори савременог вредносног релативизовања совјетске победе над нацизмом, тако и крајњи прагматични циљеви таквог вредносног релативизовања и извртања историјске истине.

Тако је за декан Факултета политикологије МГУ, проф. др А. Шутова, неспорно да негирање кључне улоге СССР у савезничкој победи над нацизмом представља део информативног рата који врхушке западних држава воде против Русије. Следствено, одуство класичног рата није доказ да западна псеудоимперија не води рат против савремене руске државе. Супротно, постојање снажног и диверзификованог информативног рата у коме су предмет кривотворења не само актуелни догађаји, већ и историјски факти, само потврђује праву природу савременог западног псеудоимперијалног похода на Исток, који проф. Шутов означава синтагмом – хибридни рат.

У изузетном уводном излагању Шеф катедре за јавну политику Факултета политикологије МГУ, проф. др В. Јакуњин (у Србији познатији као први човек руских железница и председник Фонда „Св. Андреј Првозвани”), је учесницима форума представио крајње циљеве садашње политички мотивисане ревизије историјске улоге СССР у Другом светском рату. Почеци другачијег тумачења историје Великог отаџбинског рата везани су за период „перестројке”. прво је Русима требало наметнути сумњу у сопствену истину о славној победи у Великом отаџбинском рату и о улози СССР у Другом светском рату, а онда би и други народи лако поверавали у нову „истину”. Циљ је био да се после почетног урушавања Јалтско-потсдамског поредка изврши ревизија свих његових тековина. Требало је потпуно маргинализовати ОУН, а Русију и Кину лишити права вета у Савету безбедности, што је заправо најизразитији израз јалтско-постдамског система равнотеже снага у међународним односима. Следствено, агресија НАТО на СРЈ и Либију извршена је без одобрења Савета безбедности, као јединог чувара мира у оквирима јалтско-потсдамског поретка. Међутим, за коначно демонтирање целокупног послератног поретка требало је на основу кривотворења историје вредносно редефинисати улогу СССР у Другом светском рату, а посебно у његовој завршници. С тим у вези, В. Јакуњин је подсетио, како је у Риги 2005. године амерички председник Буш оценио Споразум из Јалте као „неправедан”, јер је народе Источне Европе довео у статус „жртава совјетске окупације”. Да би манипулација истином била потпуна, а етичка слика улоге СССР сасвим изврнута, Буш је Споразум из Јалте оценио као наставак традиције руске империјалне политике из Споразума Рибентроп-Молотов. Истине ради, неправедно оклеветани Споразум Рибентроп-Молотов, представљао само тактички врло успешан дипломатски маневар СССР да купи време за консолидацију сопствене одбране, док је судбина Пољске већ претходно била решена минхенском политиком нечињења Лондона и Париза. Следећи корак у изградњи симетрије стаљинизам=нацизам уследио је 2007. године када је Џ. Буш открио споменик жртвама комунизма.  Под утицајем овакве политике САД, у државама бившег Источног блока отпочело се са доношењем парламентарних резолуција о осуди комунистичких злочина и њиховом вредносном уподобљавању злочинима извршеним од стране нациста. Јакуњин је указао на садржај Упуства садашњег Министарства просвете Украјине у коме се тврди да 1944. улога СССР није била ослобађање Украјине, већ њено враћање у састав руске империје. Ако је стаљинизам једнак нацизму и ако је руски империјализам одговорна за Први и Други светски рат, а прети да изазове и Трећи светски рат, онда је нужна својеврсна денацификација путиновке Русије и организовање Нинберга II. Следствено, повезивање Путина са Стаљином у оквиру западног негативног стереотипа о руском тоталитаризму, као што је то изведено на изложби карикатура у Кијеву ове године, искључиво служи за сатанизацију Русије као непријатеља демократије. При томе је Јакуњин подсетио на Стаљинове речи да га је Рузвелт својим ставовима убедио да американци демократију не схватају као власт народа, већ као власт САД. Насупрот западног кривотворења истине о улози СССР у Другом светском рату, стоји чињеница да су САД биле главни финансијери и помагачи Адолфа Хитлера, као што је нацизам једна од творевина западног погледа на свет, који се надовезује на западни либерални национализам, колонијализам и империјализам. Јакуњин је бројкама подсетио да су улагања водећих америчких компанија у Немачку у 1941. години износила: Стандард ојл 120 000 000, Џенерал моторс 35 000 000, ИТТ 30 000 000 и Форд 17 500 000 долара. Тек из тог угла постаје јасније какву је улогу у Другом светском рату имао САД, следећи речи Харија Трумана од 24. јула 1941. да ће САД „ако видимо да побеђује Немачка помагати Совјете, а ако видимо да побеђују Совјети, тада ћемо помагати Немачку”.

За последњег уводничара, декана Високе школе за телевизију МГУ (у Србији познатији као политички аналитичар) В. Третјакова, Други светски рат је посматран из руског угла искључиво Велики отаџбински рат, а истог карактера били су и Наполеонов напад на Русију и Први светски рат. Третјаков је посебно указао на опасну замку пристајања на западне негативне русофобске стереотипе, какав је замка о непомињању 9. маја главнокомандујућег Црвене армије – Јосифа Висарионовича Стаљина. При том истакавши, како он, унук стрељаног свештеника, може најмање да буде подозреван за стаљинизам, те како истицање Стаљинове улоге у Великом отаџбинском рату нема везе са оним што се у СССР догађало пре 1941. године. Једноставно, славити победу совјетске армије, а ћутати о њеном врховном команданту, представља у крајњем исходу пристајање на историјско и морално релативизовање улоге СССР у Другом светском рату.

Потписник ових редова се на форуму у Калињинграду још једном уверио да политика данашње Русије своју преображавајућу снагу и будност црпи из заветне архетипске вере да „Бог није у снази, већ у истини”. Зато је на кривотворење историјских факата од стране моћне западне пропаганде, Русија одговорила истином из дијалога научника из преко тридесет држава света. Истина и дијалог цивилизација, империјални дарови које је руска држава наследила од Византије, посведочивши их у свом дугом историјском трајању, јесу главне предности путиновске Русије у односу на њене супарнике.

Прочитај без интернета:
18 гласовa