Трудећи се, по обичају, да се додвори свима, а првенствено непријатељима, Томислав Николић је 28. маја на Самиту 100 бизнис лидера југоисточне Европе једино успео да забоде прст у око – пријатељима.

Рече Николић, седећи за истим столом са Тачијем, да „са Русима Србија има проблем када кажу да Крим има право на самопредељење, правдајући то тиме да поштују одлуке ЕУ везане за Косово“.[i]

Срећом, додао је Николић, Србија се на то „не љути“. И Русији је засигурно лакнуло. Јер, не само да се Томислав Николић у име Србије на њу није наљутио, већ је купила улазницу у исти клуб са Црном Гором – на коју се, по Николићу, Србија такође „не љути“. А зашто и би? Јер, све што је Црна Гора урадила је да је решила питање демаркације „границе“ директно са тзв. Косовом: „Па, Косово није чланица УН, сад рушите нас као чланицу УН, са нама не договарате границу на КиМ него са Косовом“, рече Николић, реторички се јадајући присутном председнику Монтенегра Вујановићу, да би ипак затим поентирао: „Не љутим се, тако сте одлучили, па радите како хоћете“.[ii]

Великодушно, нема шта. Русија није признала „Косово“, Монтенегро потрчао да га призна – али се председник Србије на обе државе подједнако „не љути“. С друге стране, сазнајемо да је пример узорних међудржавних односа однос Николићеве Србије са Словенијом. Јер, како нас извештава Николић, током његовог и Пахоровог мандата, „Словенија и Србија нису имали ниједан спор и несугласицу“.[iii] Зато, ваљда, Николић није ни осетио потребу да подвуче да се Србија „не љути“ на Словенију – јер, по њему, нема разлога. Иако је међу првима признала нарко-терористичку творевину „Косово“.

Док би, с друге стране, на Русију Николић, као председник Србије, могао да се наљути – али ипак, као праштајући човек, неће. Иако није признала „Косово“, нити намерава то да уради. Док Србија и даље званично сматра Крим интегралним делом Украјине. И опростила је Русији и због тога.

Можда би Русија код Николића прошла много боље да ипак призна Тачистан. Попут Словеније. Или САД. Јер, ако Србија, као што Николић непрестано истиче, „нема непријатеље“ – која је разлика како се ко понаша према њој? Зар није јефтиније једноставно признати „Косово“ попут осталих српских „пријатеља“, и ућарити понеку наградицу, или бар тапшање по рамену, од Тачијевих англоамеричких спонзора – него остати принципијелан, а опет остати у истом кошу са свима онима који су „Косово“ признали? Јер, сви су, без изузетка, „српски пријатељи“. Бар док је Николић председник.

Срећом по нас, државе које нису признале „Косово“, осим принципа, имају и своје јаке унутрашње разлоге за то.

Речено је једном да је једина ствар опаснија од тога да будеш амерички непријатељ – да будеш амерички пријатељ. Што се тиче Николићеве Србије – изгледа да је једина јаднија ствар од те да јој будеш непријатељ, је да јој будеш пријатељ.

[i] www.dnevnik.rs/politika/nikolic-svi-zajedno-u-eu-bez-podmetanja-noge

[ii] rs.n1info.com/a164250/Vesti/Vesti/Nikolic-o-NATO.html

[iii] www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2334006/nikolic-potrebni-su-nam-otvoreni-razgovori.html

38 гласовa