У тежњи да на фронтовима енергетских ратова  постигну зацртане циљеве Сједињене Државе појачавају притисак  на Турску. Циљ тог притиска је да се турске власти натерају да прекину сарадњу са Русијом и да неопозиво прате налоге евро-атлантиста. Међутим, хронику неслагања Вашингтона и Анкаре не чине само питања енергетике.  САД и НАТО  у ствари показују своју сумњу према председнику Турске Реџепу Тајипу Ердогану  у његово самостално вођење унутрашње и спољне политику своје земље. Са све већим негодовањем  Запад прати покушаје турске власти  да одржава  што самосталнију  улогу у региону „Великог Блиског Истока“,  у оквиру концепције неоотоманизма.  А та концепција нити је увек, нити је често прихватљива за архитекте „Новог светског поретка“.

Зато ни мало не чуди што су парламентарни избори у Турској постали сигнал за западне медије, експерте и политичаре, за   јачање њихове  критике  Ердогана  и његових истомишљеника. Критика се развија у складу са сценаријима „револуција у боји“. И мада је Запад за сада уздржан од директних захтева да се у Турској смени власт, пропагандна кампања  води управо томе.

Методолошку базу за односе САД и Европске уније према изборима у Турској дао је један од најјачих рупора евро-атлантизма – новине The New York  Times. У редакцијском чланку  који носи назив „Тамни облаци над Турском“ председник и влада Турске су изузетно оштро нападнути. Конкретно, Ердоган се окривљује за праћење политичких опонената и новинара,  за „затезање шрафова“ у друштву, праћење курса „политичких репресија“ и формирање „атмосфере мрака“ у тој земљи. Те америчке новине директно позивају администрацију Барака Обаме и вође  других западних земаља да учине све како би се ситуација променила[1].

Слична реторика је у односу на Турску већ делимично постојала  у лето 2013, када је влада применила силу против демонстранта у Истамбулу.  И тада су игру водили амерички медији и институције каква је, конкретно, новинска кућа The American Interest. Она је кривила турске власти и Ердогана лично да тежи, ни мање ни више, него да у земљи заведе „режим султаната“[2].

При том је кампања против Ердогана била врло усклађена са његовим корацима који су водили јачању улоге Турске у Шангајској организацији за сарадњу и зближавање са Русијом. Резултат те пропагандне кампање  је потврђен крајем 2013.године  када су лидери Европске уније одлучили да привремено обуставе преговоре о ступању Турске у ЕУ.

Међутим, ефекат од западне кампање против Ердогана и његове Партије правде и развоја био је управо супротан   ефекту на који су рачунали Вашингтон и Брисел. Прво  је  партија Реџеп Тајип Ердогана тријумфално победила на општинским изборима, а затим је у лето 2014, како се оно у народу каже, без пардона, Ердоган  победио и на председничким изборима. То му је  омогућило да за премијера постави свог истомишљеника и главног идеолога неоотоманизма, бившег министра иностраних послова Ахмета Давутоглуа. А једне од најчитанијих турских новина, Yeni Safak, врло тачно су формулисале најбитније факторе политике САД према Турској: „Ма колико то Сједињене Државе оспоравале, данас се у свету води борба за контролу енергената и за хегемонију – слично ономе што се већ дешавало у 18.веку.“ „Турска, као и било који други играч, неће да је положе на жртву географском детерминизму“ – подвлачи е у тим новинама.[3]

А ми сада пратимо нови корак у наведеној геополитичкој игри, на коју је Турска стварно осуђена ако ни због чега другог, а оно због свог географског положаја, битног за огроман евро-азијски регион. Тим пре, што су турске власти направиле нов корак у својој политици, који је за интересе САД много опаснији и истовремено изазовнији  него што је то било растеривање демонстраната на тргу Таксим или чак и сарадња са Ираном. То је Споразум  о реализовању пројекта „Турски ток“ који је потписан са Русијом.

Као последицу ситуације до које је дошло после истраживања резултата избора, према информацијама којима располажемо, одмах после завршетка избора  може да се очекује прелазак унутрашњих и страних опонената на реализацију сценарија дестабилизације ситуације под паролом непризнавања резултата избора, и то према, конкретно,  југословенском моделу из 2000.године и украјинском из 2004, али уз коришћење савремених информационих технологија.

Међутим, да би Запад могао да почне са  таквом стратегијом, он турском друштву или бар његовом социјално најактивнијем слоју мора да понуди  неки програм, што је потпуно немогуће  учинити у условима садашње кризе у односима Брисела и Анкаре, нестабилности у комплетном Блискоисточном региону и све већим супротностима у сфери енергетике између САД и Турске. Против „револуције у боји“  у Турској су и објективне законитости друштвено-политичких процеса.  Према једној од њих, која је формулисана још шездесетих година прошлог века од стране једног од највећих америчких социолога, Џејмса Дејвиса, унутрашње револуције долазе не у време највећих криза и не у време стабилног раста, већ у ситуацији када се „период дизања“ који људима даје наду смењује наглим падом[5] . У данашњој Турској такав прелом не постоји. Са једне стране, то значајно смањује могућност за „управљање социјалним протестом“ уз помоћ технологије револуција у боји“[6]. Осим тога,  како то признају експерти  из (такође америчке) агенције  Bloomberg  „Запад  је навикао да прекида подржавање реформатора врло брзо после смене  режима. Као резултат – земље настављају да пузе ка баруштини  корупције. То се у Украјини десило после 2005, а последњих година – и у Грузији“[7]. Турцима је све то добро познато.

А што се тиче Реџепа Тајипа Ердогана – он је за сада миран, али истовремено не оставља без одговора све јачу критику која на његов рачун стиже преко океана. Чланак у New York Times-у је назвао „мешањем у унутрашње ствари Турске“, „кршењем граница слободе речи“ и скоком преко  „граница дозвољеног“. Говорећи на симпозијуму „Примери земаља са председничким системом управљања и основна динамика председничког система са турског гледишта“ Ердоган је америчким новинарима поставио реторичко питање: да ли они могу „то исто да учине америчком руководству“[8]? Подједнако је упадљиво и то да противуречности између Америке и Турске настављају да се повећавају.

[1] The New York Times, 22.05.2015.

[2] www.the-american-interest.com/articles/2013/7/3/the-authoritarian-surge/

[3] yenisafak.com.tr/yazarlar/BercanTutar/yeni-guvenlik-mimarisi-jeo-politik-cogulculuk/39955

[4] www.kanalahaber.com/haber/gundem/secim-yasaklari-oncesi-son-anket-235165/

[5] Davies J. Toward a Theory of Revolution // American Sociological Review. Vol.27. 1962. P.5.

[6] Шульц Э. Управление социальным протестом как технология и содержание «Арабской весны» // Международный процессы. 2015. Январь-март. С.89.

[7] inosmi.ru/world/20150520/228133149.html#ixzz3bQKaTtle

[8]eadaily.com/news/2015/05/26/prezident-turcii-obvinil-the-new-york-times-v-prestuplenii-ramok-dozvolennogo

—————————

(Превод: Д.Пантић)

Прочитај без интернета:
10 гласовa