Влада Србије је на Самиту 16+1 у Риги потписала 20 споразума о привредној сарадњи са Кином. О њиховој садржини готово ништа није објављено, али су их поједини чланови Владе представили као велики успех. Нико не помиње да иза најављених кинеских инвестиција стоје банке и компаније које су у јавном власништву или под контролом кинеске државе. Исти такав капитал је имала наша држава пре него што су га евроатлантски компрадори уништили.

Србија се вртоглаво задужјује како би обезбедила све скупље финансирање Западних компаније на својој територији. Одсуство прилива нових Западних инвестиција режим узалудно покушава да надомести инвестицијама из Турске и Саудијске Арабије. Током 2015. г. се на Западу јавило мишљење да ЕУ опасно препушта Србију Кини и Русији. Томислав Николић на сарадњи са Кином ради годинама. Поводом овогодишњег Самита 16+1 у Риги Филип Ковачевић је упозорио да насупрот захтевима Светске банке и ММФ-а за „болним мерама штедње и идеолошким преобликовањем економије“ стоји као алтернатива кинеска политика развоја која нуди дугорочне инфраструктурне пројекте. Кинези по њему захтевају само „присуство кинеских инжењера, радника и агената од утицаја… Пошто неолиберални Запад није способан да понуди бољу економску опцију, једино може да одложи и (или) заустави напредујуће геополитичко скретање ка Истоку стварањем унутрашњих немира и социјалног хаоса у оним државама које су најугроженије. С обзиром да је укупна политичка нестабилност Балкана значајно повећена последњих неколико месеци, можда смо сведоци да се спроводи баш таква тајна стратегија“.

Николићево „прорицање“ о Кинезима

Председник Николић је 2014. г. најавио инвестиције Ексим банке. Кинеске инвестиције у Европи расту, али расте и трговински дефицит ЕУ према Кини. Зорана Михајловић је почетком 2016. г. известила да су кинеске инфраструктурне инвестиције у Србији веће од 3 милијарде евра, а да ће у земље централне и југоисточне Европе Кина уложити 16 милијарди евра.. Док је председник Николић приликом посете кинеског премијера Си Ђипинга Србији испричао „древно пророчанство“ о Кинезима на Морави, домаћи медији су најављивали нове кинеске инвестиције у области инфраструктуре, енергетике и илуминације. Кина нема своју привредну комору у Србији, већ тек „Кинеску секцију“ у привредној комори Београда. Не треба јој комора, пошто је кинески инвеститор у Р. Србији  један једини: НР Кина. Кинеска привреда у Србији је представљена само на сајту Привредне коморе Србије, на коме се јасно види да извоз Србије у Кину једнако не постоји, без обзира на „смену режима“ након 2013. године. Портал Србија – Кина који прати кинеске инвестиције у Србији је мртав, а последња вест на њему је објављена приликом посете Си Ђипинга јула 2016. г. Ништа ни о самиту у Риги. Ипак, нешто налик на кинеску привредну комору у нашем окружењу постоји. Ради се о Кинеском пословном удружењу (CSEBA), чије је седиште у Загребу.

Вучићево „клечање“ пред Кинезима

Најава новембарског Самита у Риги изгледала је премијеру Србије као добра прилика за селф-маркетинг. Драгана  Митровић са ФПН у Београду је изјавила агенцији Синхуа: „Стратешки постављена у области која се простире на рубу појаса `Новог пута свиле`  (Иницијативе појас и пут или OBOR[1]), са привилегованим приступом тржишту земаља ЕУ и на тржишту ЗНД, Србија очекује више директних инвестиција из државних и приватних кинеских компанија које би подстакле њен одрживи развој и отварање нових радних места. (…) „…као и Турске, са квалификованом радном снагом“.  У тексту се говори о кинеским инвестицијама ради технолошког побољшања Смедеревске железаре у вези са потребама глобалне аутомобилске индустрије. Небојша Катић је иронично прокоментарисао садашњу економску политику Србије, која у складу с трендом глобализације, „своје економске ресурсе и простор нуди свакоме ко жели да их купи или користи, и на томе гради своју развојну стратегију“. У Ригу је делегација Владе Р. Србије отишла под руководством председника Владе који је најавио да ће ако треба и „клечати пред Си Ђипингом“. Не знамо да ли је клечао, али прво што нам је пренео са састанка са кинеским председником је да ће Србија бити прва европска држава у коју ће Кинези моћи да уђу без визе (за боравак до 30 дана). Синхуа је јавила да је Србија испословала вин-вин кооперацију са Кином, а и Спутњик је потврдио да је Србија у Риги остварила успех. Чланица Владиног тима за евроинтеграције, Александра Јоксимовић је хвалила предстојећу градњу пруге Београд-Будимпешта уговорену са Кинезима. Вративши се из Риге,  председник Владе је домаћој јавности упутио низ драматичних ставова чија је заједничка фабула самопорицање, без ичега конкретног о Самиту: „Добио сам позив од шест европских земаља да одем тамо“. На питање о кинеским инвестицијама одговорио је следеће: „Ми то не умемо“… „Показали смо се као неспособни“… „Споменик да им дигнемо“… „Ја ћу да молим и да кукам“… „Од молби и кукања је било вајде“… „Неспособни смо“… итд. Агенција Танјуг је нешто потпуније известила јавност о темама економског аранжмана у Риги који је уговорен са Кином у укупној вредности од 734 милиона евра. Међутим, све кинеске фирме које послују у Србији или то намеравају, у јавном су власништву НР Кине. Власништво над капиталом, управљање пословањем, надзор над радом,  финансијска контрола, и инвестиционо банкарство успешних кинеских компанија припадају искључиво НР Кини и под потпуном су контролом Пекинга. Тако је са привредним субјектима који стоје иза кинеских послова у Србији: Exim Bank of China; Power Construction Corporation of China Ltd; Shandong Hi-Speed Group Cо. Ltd; China Communications Construction Company Ltd; Caixin; China Railway International Group Co. Ltd (ова фирма припада China Railway Group Ltd. чији контролни пакет акција држи железничка компанија China Railway Engineering Corporation у искључивом јавном власништву НР Кине). Чувена Huawei је једина кинеска (формално) приватна компанија која би код нас да послује у области телекомуникација. Међутим, приватно „власништво запослених радника“ у овој фирми реално не постоји јер свим власничким овлашћењима управља НР Кина, а њено пословање је економски сасвим зависно од кинеских државних компанија.  Влада Србије би овој фирми да прода Телеком. Вучић је уочи избора најавио нови талас приватизације, а после избора рекао да би „ми волели да из једног облика државног власништва не идемо у друго“.  Насупрот свему, сада ће се као инвеститори и купци српских предузећа појавити компаније у власништву или под пуном контролом кинеске државе.

Вучић, који се определио за губитничку политику Хилари Клинтон „зато што је паметан“, након Самита у Риги је повео Владу путем пољопривредне сарадње кроз степе средње Азије. Тај покушај помало личи на отварање немачке трговинске руте Дуисбург-Кина преко Казахстана из 2011. године. Пошто је у Риги Си Ђипинга „молио и кукао“ да Кина преузме РТБ Бор, велики комбинатор је отпутовао у Астану из које је наумио да развија италијански аутомобилски посао преко Крагујевца по средњој Азији, па су одједном и Казахстанци почели да се интересују за РТБ Бор.

Евроатлантски пут Србије преко Далеког истока?

Српско учешће на Самиту у Риги је показало да Србија на путу ка Европској унији  инвестиције за препород своје привреде убудуће очекује са Далеког истока. Ради неолибералне парадигме, Србија је пре деценију и по укинула државне банке, па почела приватизацију јавног власништва, верујући да је оно „неефикасно“. Значајних инвестиција са Запада одавно нема, а приватно банкарство у Србији више није у стању да обезбеди привредни раст. Приватизационо и евроатлантски опредељена Вучићева влада инвестиције очекује из сасвим другог смера: из привредно ефикасне социјалистичке Кине, од њених банака и предузећа које су у власништву државе или под њеном пуном контролом.

Осим што су аутошовинистичке, Вучићеве изјаве након Самита у Риги да смо „ми неспособни“ и „ми не умемо“ оно за шта су способни и што умеју Кинези, потпуно су неистините. Ми смо имали успешно инвестиционо банкарство и способна предузећа у јавном власништву која су ефикасно пословала чак у условима десетогодишње опсаде, ратова и агресије НАТО. Таква привреда је све до петооктобарског преврата извозила наше индустријске производе у Кину. Домаћу привреду нисмо уништили ми, већ евроатлантски компрадори у сарадњи са домаћим профитерима доба рата и санкција. Неолиберални привредни систем заснован на пуној приватизацији је толико упропастио српску привреду да наша проевропска Влада очекује спас помоћу капитала који је у кинеском јавном власништву. Уосталом, Самит у Риги је показао да исто очекује потпуно евроатлантски интегрисана, неолибералнија и приватизованија источна Европа. 

Пошто још увек не знамо ништа одређено о споразумима Србије са Кином из Риге, не могу се оценити као добри или лоши по наш национални интерес. Ипак, једно је сигурно: кинески државни капитал је расположен да инвестира у Србију у којој више нема нових значајних инвестиција Западног приватног капитала. Евроатлантске интеграције Србије тиме сасвим губе економски смисао. Тврдоглаво инсистирање Владе на евроинтеграцијама Србије која очекује развојне инвестиције са Далеког истока само по себи постаје гротескно. 

Пошто смо ми у условима рата и санкција и те како показали да смо способни и умемо, Вучић нема право да омаловажава српски народ и његове способности. Уместо да обнавља инвестиционо банкарство и привреду у јавном власништву, он а не ми очекује спас из иностранства.

 ___________________________________________________________________________________________

[1] Кинеска Иницијатива појас и пут (The Belt and Road Initiative je у Европи познатија под скраћеницом OBOR) je национална стратегија развоја Кине, које је код нас позната под именом „Пут свиле XXI века“. Установљена је од стране Си Ђипинга од 2013. г. Главна финансијска подршка стратегии се очекује се од кинеске Азијске банке за инвестиције у инфраструктуру (Asian Infrastructure Investment Bank /AIIB/) која је основана 2015, а почела са радом 2016. године. Банка је формално међународна установа, под влашћу управног одбора. Контролни пакет акција (преко 30%) држи НР Кина. Кинези би радо укључили САД и Јапан у ову банку, али се они за сада држе по страни, као и Тајван и Хонг-Конг. До 2015. г. је у AIIB Кина уложила преко 100 милијарди USD. Друга важна финансијска установа је Фонд пута свиле (Silk Road Fund /СРФ/), основан 2014. г, који располаже са 40 милијарди USD, у потпуно у власништву компанија и банака које припадају НР Кини.

слика https://rs.sputniknews.com/komentari/201605311106104580-Budimo-Englezi/

19 гласовa