Правећи резултате свега што се у 2015.години десило у Украјини одмах може да се закључи да је то била година уништених илузија и нада. За једне су илузије везиване за њихов мајданско-евроинтеграциони подухват, за друге –  за наде  да ће политички режим украјинског провинцијског фашизма да претрпи јак фијаско. Сада се види да су пре годину дана погрешиле обе стране.

          У години која је управо завршена Украјина је  осигурала себи  само статус територије тоталне непредвидивости,  или географског простора на који може да се показује прстом, уз коментар:  ево примера у шта може да се претвори развијена држава у рукама полуписмених лумпена, наоружаних бесмисленим шовинизмом из књига са почетка прошлог века.

          Кучма је био у праву: Украјина стварно није Русија. Истовремено – ни Габон, па чак ни Сомалија. Не уводе  западни експерти узалуд за Украјину термин failed state (држава која није то постала). Таквим енергичним самоуништењем се није бавио ни један народ на свету! И то је постало потпуно јасно у години, 2015. која је управо прошла.

          Они, што су у гомилама од по више хиљада људи излазили на мајдане (тргове) са шерпама на главама, што су скакали по њима уз русофобске подругљиве стихове, потпуно сигурни да су им шенгенске визе већ у рукама,  целу крваву 2014.годину су живели само по инерцији, заједно са њеном Одесом и Иловајском, Горловком и Шахтјорском. 2014.године   мајданска Украјина се умила крвљу, али  то је није отрезнило. А када је у зиму 2015.године дошло до катастрофе у Дебаљцеву, украински милитаризам је одједном почео да нестаје као доларски кредити из буџета који је нацртао Јацењук.

          Али не, има још оних који звекећу натовском рђом. Армију мотивишу не само „неизбежним победама и лаком зарадом“ али и (највише) каквим год било плаћеним послом. Међутим, редова за добровољце у војним испоставама нема, а обвезници се крију по читавој Евроазији.

          Онима који пажљиво прате ситуацију постало је очигледно да иностранство неће помоћи Украјини. Иностранство игра по својим правилима  и већ је и де-факто признало Крим као саставни део Русије, баш као и даље раслојавање Украјине. Обећане визе иностранство није дало, само је обећало. Није дало ни озбиљно оружје. Уместо тога, процењујући однос снага полако, али сигурно сређује односе са Русијом. Али то за сада запажају само они који пажљиво прате ситуацију…

          За главни успех управо завршене украјинске године може да се назове јачање система масовног затупљивања, преко кога власти не само манипулишу украјинским главама, већ и себи омогућују оправдање у коме главна теза  звучи овако: „Код нас је све лоше зато што је „све украдено пре нас“ и зато што су „криви Русија и Путин““. Да, Украјинци више не лутају улицама са шерпама и цедиљкама, већ као и до сада – они верују својој телевизији.

          Истина, у 2015. су и телевизија  и власти почели да демонстрирају такве ствари да и остаци друштвене свести до краја напрежу свој мозак како би успели да схвате шта се догађа.

          Обећаном побољшању у економији и социјалном животу званични Кијев је супротставио гарантовану незапосленост, инфлацију, уништење индустрије и чудовишне комуналије.

          У украјинском парламенту долази до бескрајних перформанса и масовних туча.  Први људи украјинске државе једни друге називају лоповима и бацају посуђе један на другог, пољски амбасадор са бесом прича о пропасти борбе против корупције. Националисти из „Свободе“ дижу у ваздух нацигардисте, а „Десни сектор“ у Мукачову прави између себе  битке које се дешавају без правила.

          Махновштина је постала визиткарта, политички „ин“ Украјине, али какав је то „ин“ ако власт није у стању не само да ућутка кримско-татарске бандите, већ ни сталне хистеричаре Љашка, Прасе  (Парасјука) или Филатова.

          Обласне власти игноришу центар, час овде, час онде нападају судове и грдске управе, а баксузном шефу државе која не постоји украјински хомосексуалци који не успевају да дочекају сексуалну слободу прете обрачунима.

          Од онога о чему власти ћуте, али што је на површини, треба поменути моралну деградацију друштва, све већу емиграцију, све сиромашније становништво и имитацију независности, када чланови владе постају курири, а Порошенко постоји само како би преводио на „мову“  (тј. украјински сленг) оно што кажу Бајден, Нуландова и Пајет…

          Компликовано је скривање  стварне ликвидације социјалних дотација – све до доношења одлуке о плаћању исхране за децу по вртићима, увођењу плаћања школских уџбеника, плаћању услуга које пружају библиотеке и установе културе у складу са Наредбом Но 3628,  смањењу плата и расту цена. Чак и супсидије које влада увелико рекламира испоставило се да су клопка због које се на законодавном нивоу  ликвидира банкарска тајна и сваки динарчић обичног становника постаје  власништво државе.

          Ти многобројни чиреви више не могу да се крију, те су зато Јацењуком и Порошенком незадовољни СВИ у Украјини.

            Илузије се развејавају и нестају, али проблем је у томе што у стегама „меке силе“ украјинских медија остају још милиони који уништење Украјине сањају као победу, који правдају и хиљаде убијених и принцип територијалног распада, и ликвидацију  грана које формирају систем: „Воно варто цјуго!“ („То је вредно тога“).

          Зато ти милиони не примећују (или одобравају?) перманентну политичку лакрдију која је почела постављењем „на руковођење“  Одесом лутајућег Саакашвилија заједно са његовим гајдаровским тимом.

          Ти милиони који су спремни да униште олигархе Јануковича, али се мирно   друже са олигарсима Порошенка.

          Ти милиони који верују и да је могуће тек тако узети и не враћати дуговања, или присвојити гас који треба да стигне у Европу.

          Ти милиони који искрено настављају да не примећују бандеровштину, укрофашизам, терор, претњу верског рата.  Разузданост наоружаних дудука ти милиони и даље називају „правом влашћу народа“, подсећајући да они сами могу да заврну шију свакој власти.

          Ти милиони који су се већ одрекли прошлости и који су спремни да прихвате чак и самог ђавола ако би он говорио „мовом“ и, пошто огрне  „вишиванку“  (тј. везену украјинску кошуљу)  заиграо „гопак“ (украјинска народна игра). Да ли се могу назвати  нормалним људи који у парламенту гласају за буџет у коме се милион долара издваја за Свеукрајински фестивал патриотске песме „Буди слободан!“ а за обезбеђење рада Високе квалификационе комисије судија – укупно 330 хиљада долара?

          Управо ти милиони искривљене свести подржавају отегнуто у времену труљење садашњег режима у свим његовим облицима.  Режим их храни лажима, а они хране режим уз завијање „Живела Украјина!“

          Одлазак Донбаса који сваког дана, сваким новим плотуном украјинских хаубица постаје све извесније ће, наравно, да убрза крах режима, али решење проблема који се зове „Украјина“ се не своди на крах режима. Тражени спас украјинској држави донеће само истина и покајање.

          Истина већ сама удара о украјинске главе сваким новим иступањем непаметних управљача, сваком новом признаницом за комуналије, сваким новим јавним скандалом у врховима власти. Истина рађа сумњу и срамоту. Одмах за тим иде кајање. На жалост, до њега је у Украјини  још далеко.

Прочитај без интернета:
21 глас