Палестинско питање, Иранско-ирачки рат, подјеле унутар муслиманског свијета везано за подршку Заливском рату из 1991. године, сукоби међу муслиманским земљама, а посебно, идентификација са самопрокламованим „исламским“ државама и републикама (као што су Саудијска Арабија, Иран и Турска), те сукоби међу исламским покретима, доводе у питање постојање Хантингтонове монолитне пријетње исламске цивилизације. Посматрајући блок држава, од Африке до Централне Азије и сукобе између муслимана и православних Срба на Балкану, хиндуса у Индији, јевреја у Израелу и католика на Филипинима, Хантингтон је закључио да „ислам има крваве границе“. Његова каснија књига, „Сукоб цивилизација и преобликовање свјетског поретка“, пружила му је прилику да прошири тезу из свога чланка, као и да је поправи или измијени. Међутим, он је одабрао да једној секцији да поднаслов „Крваве границе ислама“, као и да изјави да „границе ислама су крваве, као и његово двориште“. Тако је устрајао на провокативној и непрецизној фрази „ислам има крваве границе“, умјесто да каже да муслимани имају крваве границе или да земље у муслиманском свијету имају крваве границе. Фраза експлицитно приписује пролијевање крви религији ислама, а не само поступцима неких муслимана.

Док гледамо начин на који се у Сирији, Либији и Ираку међусобно убијају муслимани (јер су Шиити, Сунити или Курди) или припадају различитим племенима – док у појасу Газе гину муслимани, Палестинци заједно од Израелских граната или једни од других (јер су за Фатах или за Хамас) – док у Авганистану НАТО убија муслимане у свеопштем хаосу који траје више од двадесет година али се и они сами убијају (јер су Талибани или Паштуни) – док се међусобно убијају муслимани Либије, Судана, Туниса, Алжира, Пакистана или док Хезболах у Либану мало убија јевреје а мало муслимане који су сунити – или док се на улицама Лондона, Санкт Петербурга, Хелсинкија, Берлина или Париза убијају случајни пролазници, невини људи, … ми можемо ове процесе и злочине, посматрати као израз примитивне свјести, коју је колонијална управа зауставила у развоју и наметнула јој технологију, начин живота и друштвене односе које не разумије или не прихвата.

Наравно, можемо и повјеровати „Халифи Исламске државе“, Ебу Бекр ел Багдадију, да је то џихад – да је то „врхунаравни“ НАЈСВЕТИЈИ СВЕТИ РАТ, који је сваки муслиман дужан водити и у њему учествовати, ако жели џенет (рај).

Ипак, питање које је поставио Хантингтон у виду дефиниције остаје без јасног одговора у случају готово цијелог Балкана и саме Босне и Херцеговине.

Када ће „крваве границе у Босни“ постати крваве границе „у исламском дворишту“ тј. када ће муслимани у БиХ испољити степен нетолеранције и мржње и када ће покренути процес унутрашњих подјела, својствен готово свим исламским друштвима и државама, те колико су подјеле у политичким странкама и џамијама реална пријетња јединству муслиманске заједнице у БиХ, те да ли су узроци подијела и сукоба, у самом Исламу?!

Политичке подјеле у привидно грађанској Социјалдемократској партији које су довеле до одвајања већег дјела чланства према концепту наглашене пробошњачке и унитарне политике коју је заступао „привидни Хрват“ Жељко Комшић, а затим подјела и његовог „Народног фронта“ уз одступање Реуфа Бајровића и Емира Суљагића у правцу формирања новог „Грађанског савеза“, тешко би се могле приписати исламу.

На плану међунационалних односа и уређења државе, разлике између политичких опција на бошњачкој политичкој сцени, су толико минорне да је потпуно свеједно хоће ли Бошњаке представљати Бакир Изетбеговић, Нермин Никшић, Фахрудин Радончић или Жељко Комшић и Миро Лазовић – у начелу, то је једна политика у којој је само избор личности она мала и примјетна нијанса разлике. Све друго је исто.

Свакако су ове подјеле на тзв. грађанској сцени у Сарајеву биле у сјени сукоба који су у Републици Српској, преко „Савеза за промијене“, организовали, контролисали и интензивирали ситни обавјештајци из америчке, њемачке и британске амбасаде у Сарајеву. Тај сукоб који је предводила Српска демократска странка наставио је да заокупља и међународну јавност, јер је било видљиво како СДС и ПДП желе потпуну деструкцију и разарање Републике Српске, рушење њене уставне позиције, слабљење економске способности да кроз јавне финансије подржава инвестиције, социјалне програме, образовне, пензијске, борачке и здравствене фондове… Инсистирање на „једно-ентитетској корупцији“ и стално компромитовање руководства Српске, криминализација појединаца али и институција претворилки су овај сукоб у рат без граница.

Истовремено у Сарајеву, на потпуно исти начин, Фахрудин Радончић и његов „Савез за бољу будућност“ су користећи моћну медијску машинерију, а посебно „Аваз“ као најснажније средство притиска и уцијене, упорно и агресивно говорили о Странци демократске акције а посебно о њеном лидеру, Бакиру Изетбеговићу.

Све што су „опозициона“ прозападна гласила објављивала непосредно послије рата у БиХ о династији Изетбеговић, о корупцији и политички мотивисаним убиствима, „Аваз“ је отворио поново и прежвакавао мјесецима. Не бирајући средства, нападана је породица Бакира Изетбеговића а посебно његова супруга Себија звана Сека. Универзитетски професор и самосвјесна, ауторитативна особа, као жена, Себија је представљала потпуну негацију традиционалног положаја жене у исламском друштву. Поједини медијски полтрони попут Неџада Латића замјерили су Себији именовање на мјесто директора Клиничког универзитетског центра, оптужујући је да је диктатор и да баш она „командује и управља Бакиром Изетбеговићем“, откривајући бесмисленост тих напада: ако је Себија способна управљати државом, манипулишући чланом Предсједништва земље, зашто, као љекар и доктор наука, не би могла водити један клинички центар?

Али, напади на породицу Изетбеговић покренули су процесе подијеле унутар саме Странке демократске акције. Утицај и способност ове странке се смањила када су многи њени кадрови одбацили кадровску политику органа странке и сами се кандидовали за начелнике општина и градоначелнике у важним и великим центрима: Зеници, Бихаћу, Живиницама, Горажду, Високом, Бугојну, Старом граду… итд. И на крају побиједили и освојили власт. Фрагментација СДА се наставила и у Парламентарној скупштини БиХ, у којој је пола посланика формирало самостални клуб и одвојило се од странке, ступајући у преговоре са „независним“ начелницима и градоначелницима, под покровитељством западних амбасада у Сарајеву, уз подршку представника ОХР, ОСЦЕ и ЕУ.

У неизбјежном и планираном конфликту на Балкану, Бошњаци ће очигледно (као и Срби), бити дубоко подјељени по свим основама. Данас је тај процес дошао на врло ризичну тачку подјела и сукоба унутар Исламске заједнице, а инспирисан је и осмишљен на западу.

Реис ул улема Хусејин еф. Кавазовић је очито припремао овај сукоб пуно раније, након што је у потпуности завршио реорганизацију Исламске заједнице, њених органа и тијела, претворивши њену управу у својеврсни економско-политички менаџмент, способан да управља вјерницима на начин на који се у предузећима и фирмама управља радницима.

Алтернативну вјерску сцену Кавазовић је покушао интегрисати са циљем остваривања потпуне контроле над имовином заједнице вјерника, над финансијама и кадровима.

Та активност није ни имала амбицију да рјешава безбједносна питања и неутралише пријетњу која је долазила из тих заједница али је изостао и резултат на плану циљева интеграције: најмање 22 заједнице вјерника, које су именоване вјерским еуфемизмом „пара-џемати“, одбило је интеграцију и уплив Исламске заједнице у њихове послове и њихово функционисање. Послије овог неуспјеха у одмјеравању са вехабијским заједницама, Реис Кавазовић је кренуо у обрачун са иранским утицајем на вјернике, апострофирајући фондацију „Мула Садра“ као извор негативног притиска на традиционално учење босанских муслимана, дефинисано Ханефијским мезхебом (правним и догматичким правцем) и Матуридијским акаидом (учење о спознаји Бога – концепт вјеровања). Иако је стријелу одапео према Техерану, јасно је било да је мета предсједник Сабора Исламске заједнице Хасан Ченгић, утицајни исламиста, пријатељ Алије Изетбеговића, ухапшен и осуђен заједно са њим 1983. године због Исламске декларације, каснији шеф свих логистичких структура и активности у рату и под америчким притиском смјењени министар одбране 1996. године – управо због веза са Ираном.

Хасан Ченгић, без сумње корумпирани и ауторитарни исламиста, једнако крут као и Кавазовић, припремљен је за одстрел након што је Реис Кавазовић пропутовао Америком и на том путу покупио прецизне и јасне упуте шта мора учинити.

Ових дана, захтијев за смјеном Хасана Ченгића потписало је 58 чланова Сабора Исламске заједнице – од укупно 87, што треба да значи да је његова смјена неизбјежна. Истовремено, саборници траже смјену и Јусуфа Захирагића, предсједника Уставне комисије Сабора и блиског Ченгићевог сарадника и пријатеља.

Стављајући потпис на документ под називом „Изјава саборника“, експлицитно је наведено и потврђено да потписници: „дају пуну подршку за сазивање и одржавање ванредне сједнице Сабора ИЗБиХ, с циљем смјењивања, односно разрјешења дужности предсједника Сабора и Уставне комисије тог тијела“.

„Сматрамо да начин рада предсједника Сабора и предсједника Уставне комисије битно отежавају рад члановима Сабора, до те мјере, да није могуће оптимално пратити, разматрати и одређивати се о материјалима који долазе или требају да дођу пред Сабор“, наведено је у образложењу иницијативе за Ченгићеву смјену.

„Такав приступ, отежава рад Ријасета и реису-л-улеме, а његове посљедице осјећају скоро све организационе јединице у Исламској заједници. Изнимно важни документи које је Сабор требао донијети много раније се не разматрају и не усвајају на Сабору иако су оптимално припремљени од предлагача, првенствено због начина рада предсједника Сабора и предсједника Уставне комисије. Све наведено штети угледу ИЗ и онемогућава њено оптимално функционирање“, закључују саборници у својој изјави.

Иницијатива за Ченгићеву смјену требала би бити упућена у процедуру крајем јуна.

Према Уставу ИЗБиХ и Пословнику о раду, Ченгићева обавеза је да у року од десет дана након пријема захтјева сазове ванредну сједницу, тако да се засједање очекује у јулу. Сабор доноси одлуке већином гласова, што значи да су 44 гласа довољна за његову смјену. Ченгић неће моћи гласати о својој судбини на позицији предсједника, јер Пословник о раду прописује да предсједник и чланови Сабора не могу гласати о питањима која се односе на њих лично. Али, Хасан Ченгић није било тко!

Рођен је 1957. године, у селу Оџак, општина Фоча, син Халида и мајке Мејре, по занимању, имам – хоџа, који је прије хапшења 1983. радио свега 50 дана и примио само једну плату; војску није служио јер је ослобођен, као трајно неспособан. Са тридесетак година, постао је човјек број 3 код Бошњака и први по значају у илегалним војним припремама босанских муслимана. Већ у првој години рата, он је незванични министар одбране у Ратној влади Алије Изетбеговића. Као „главни логистичар у линији снабдијевања Армије БиХ“ преузео је кључну улогу у финансирању Армије босанских муслимана. Логистичка улога на терену припала је Хасановом оцу, Халиду Ченгићу.

Хасан Ченгић је у новембру 1992. године на Главном одбору СДА дао најзначајнију подршку једном страначком, програмском документу, који је одбацио различите позиве да и босански муслимани одустану од државног организовања кроз структуре Републике БиХ, као државно-правног насљедника СРБиХ. Својим политичким ауторитетом одбио је и позиве на муслиманско војно и политичко организовање, те се заложио за концепт „државне војске у којој се вјера мора поштовати“.

На питања о токовима помоћи, новца и оружја, уобичајен одговор, чији је аутор његов отац Халид Ченгић, био је, једноставно: „То би и непријатељ хтио да зна!“. Због тога што то могу сазнати непријатељи, ни народ, у чије име је прикупљена помоћ, никада није сазнао готово ништа. Нису познати ни донатори, износи, ни намјене или мотиви помоћи.

Због тога су настали бројни неспоразуми и сукоби унутар самог бошњачког народа.

Када је понестало оружја и хране, за многе борце, идеологија је постајала пресудни мотив за снагу отпора и борбе. Знање које су доносили војни инструктори није прелазило стандарде бивше ЈНА. Једина вањска помоћ која је преостајала и на којој је било могуће изградити снагу која може отворити енклаве била је војна и финансијска помоћ из исламског свијета. Један страни муџахид из зеничког насеља Црквице, у тексту објављеном 1996. у Италији и Кувајту, дао је за право западним тврдњама:

„Разлог опстанка муслимана Босне и Херцеговине и њихове снаге, овај пут, је чврст став исламског свијета, влада и народа који су били с њима… Мислим да ниједан народ који се нашао у кризи није добио такву подршку и помоћ као босански и његова влада. Током ове године дошло је на милијарде долара хуманитарном уреду за разне аспекте живота за босанску владу, као што су званичници и представници Владе или вјерских организација навикли да током сваке посјете иностранству добију бројне поклоне и значајну помоћ… Исто тако је истина да се многима не свиђа да емири и краљеви исламских држава тајно додјељују велике суме новца које не можемо утврдити ни описати, биле оне огромне или скромне, али су оне чињеница коју спомињемо. Овај разговор о новцу који је Аллах тајно доставио становницима Босне од њихове браће у свијету, разговор је у којем појашњавамо његову важност у свијету који је почео бљештати златом које управља животом и мишљењем… јер новцем је оружје долазило у унутрашњост Босне, за новац су Срби у току рата продавали оружје муслиманима, помоћу новца се отворила Хрватска и хрватска царина је затварала очи пред пошиљкама оружја упућеним у Босну… и помоћу новца су неке снаге УН-а играле улогу посредника у набавки оружја путем кријумчарења особља…“

Обрачун са њим у Сабору исламске заједнице избацује на површину одсуство спремности на дијалог унутар најважније институције Исламске заједнице и политичку себичност људи који воде муслимане у БиХ. Хасан Ченгић је неоспорно вјерник и његову приврженост исламу нико никада није довео у питање. Тим прије изненађује одлучност представника у Сабору да сукобе отворе јавно у мјесецу Рамазану, у вријеме поста и у вријеме у коме се не препоручују никакви сукоби и забрањују ратови.

Пораз Хасана Ченгића у Исламској заједници и фрагментација Странке демократске акције представљају јединствени процес рушења наслијеђа Алије Изетбеговића и Младих муслимана међу Бошњацима и то уопште није негативно. Чак се, прилично, закаснило.

Ове штеточине под именом „Младих муслимана“ гурнули су Бошњаке у крвави рат против сродних народа и затровали их вјерском мржњом. У раним почецима њиховог политичког дјеловања, а посебно у послијератној владавини, нису успјели пуно учинити, изостао је минималан али важан напор у културолошком и одгојном прочишћењу народа. У многим случајевима исламска мисао је погријешила или није успјела процијенити шта су приоритети, не успјевајући осигурати ни оно што је било неопходно. На крају је то морало имати најгоре посљедице које ће исцрпљивати снагу друштва, искривљивати његова гледања а у насљедство му оставити мржњу, екстремизам, расцјепканост, смутње и девијације у организационом устројству. То је довело до слабљења идеолошке и мисаоне снаге заједнице, до губљења идејног програмског оквира који би муслиманима давао особеност, специфчност и способност обнове и корекције правца кретања државе те омогућавао му организациона побољшања.

Жалосно је да ренесансу муслиманске заједнице отежава то што већина сарајевских владајућих кругова и оних који имају утицаја своје идеје и погледе на заједницу, њен идентитет и историју, црпи из виђења колонизаторског Запада, вехабијске Саудијске Арабије, османске Турске и њихове литературе. Зато је дошло до урушавања институција и немогућности остваривања права и потреба, па се свако понаша као посматрач кога не занима шта се дешава, док Срби и Хрвати отворено поручују да не желе бити дио друштва и неорганизоване државе која гуши њихова колективна и појединачна права.

Само у таквом, хаотичном друштву, Бакир Изетбеговић је некажњено могао отворити све фронтове према Хрватима и Србима, ширити мржњу и подузимати политичке акције које неповратно руше стабилност земље и доводе у питање опстанак државе у Дејтонском формату. Изетбеговићеве акције су биле највећа подршка екстремним групама и идеологијама, које су на дијелу настањеном искључиво Бошњацима могли радити шта хоће, организовати се како хоће, бити дио свјетске терористичке интернационале и некажњено учествовати у ратовима за „браћу“ хиљадама километара далеко од БиХ и Балкана. А управо су радикални исламисти, насиље и тероризам који користе за остварење циљева разлог зашто се цјели исламски свијет у оквиру савремених политичких процеса приказује као униформан, монолитан покрет, несклон миру и пријетећи, док се у њему „вјерски институт џихада“ јавља искључиво као функционални израз тероризма. Џихад, као један од најчесће кориштених појмова, после 11. септембра 2001. године је схваћен је као „гола сила“. Рушење Свјетског трговинског центра и напад на Пентагон повезивани су са тако схваћеним појмом џихада. Додуше, и истрага извршена од стране ФБИ је утврдила да су сви „учесници у акцији муслимани“ и да су ту акцију извршили позивајући се на вјеру и вјерске циљеве. Зато се показало погрешно настојање владе САД да одузме сваки исламски легитимитет политичким и оружаним акцијама које су извршили нападачи на САД, те да то представи као акте насиља који су неспојиви са исламом. Тако нпр. објашњавајући да је Бин Ладен одговоран за „11. септембар“, Стејт департмент га цитира: „Бог је благословио групу селефија (авангардних муслимана), узданицу ислама да униште Америку“! Влада САД овим ставља до знања да разумије како је акција у Њујорку и Вашингтону од Бин Ладена схваћена као вјерски задатак у име ислама. Али одмах послије тога, говорећи о тој терористичкој операцији и великој трагедији, влада САД на све могуће начине покушава да покаже како та тврдња Бин Ладена није тачна: „САД не признају такву ствар каква је исламски тероризам, чланови Ал Каиде су просто терористи и криминалци, ништа више. Они цинично настоје да искористе ислам да би прикрили свој убилачки програм, који није ништа мање него напад на вриједности цивилизације и само човјечанство“.

Исламска наука тврди: „истински циљ, крајња суштина џихада јесте мир, дефинитивни мир, читавог човечанства којим би господарила правила искључиво једне религије“.

Тачније, међународно право мира, према исламској концепцији је привремено средство за регулисање односа муслимана са спољним свијетом, за вријеме привременог укидања џихада (непријатељства) до момента кад ће „дар ал ислам“ (земља ислама) обухватити читав свијет и то на начин разумијевања свијета као куће рата – „дар ал харб“. Основно питање јесте: која је ту разлика између концепције ДАЕШ-а, Ал каиде, Нусра фронта… и на вјери заснованог учења? Јасно, само начин на који се остварује исти циљ.

Очигледно је рат, ипак, једино ефикасно средство џихада, ако се жели стварање јединствене исламске државе. Џихадом који је мирољубив може се преобратити неки појединац, мања група људи, али се не може поразити држава као САД.

Алија Изетбеговић и радикални исламски учењаци се слажу у једном: ислам на Балкану не треба да буде вјерски центар већ центар политичке моћи, и да се као политичка моћ тј. исламска држава, прелије по читавој Европи. Мирним али и насилним акцијама.

Изненађена оним што се у БиХ дешава, једна муслиманка, која је отишла у избјеглиштво пише: „Као Босанка и Бошњакиња … читам све што се из штампе може набавити … И читајући сазнајем о својим Бошњацима и о својој Босни … много што живећи тамо нисам знала … је ли могуће да сам била слијепа до очију или је можда господин Латић покупио сву нашу бошњачку памет па је свих ових ратних и поратних година просипа у име нас… Поред толико паметних и толерантних Бошњака, ко њему даде толико власти да изиграва идеолога цијелог једног народа, кад осим самохвалисања да је истински муслиман и Бошњак, не видјесмо у њему ништа што такве тврдње доказује. Напротив, никада толико крутости, нетолерантности, ограничености и ускогрудости не видјех ни код једног Бошњака са којим проживјех свој вијек“.

Радило се, у овом писму јавности, о реакцији на полемику коју је Џемалудин Латић муслимански фанатик и ситни корумпирани „Млади муслиман“ водио са Алијиним, у чаршији подобним, Србином-Црногорцем Марком Вешовићем, гдје му Латић вели: „Наравно, ја сам пјесник своје културе, не разумијем какав бих могао другачије бити, и Вешовић о тој поезији нема што рећи. Онај ко базди ракијом, крметином и бијелим луком нема способности читати поезију насталу из хумуса исламске културе“.

У то име, један новинар сличан Латићу, у разговару са арапским добровољцима тзв. муџахединима, питао је: „Може ли се бити муслиман на босански начин, гдје већина жена није покривена, а мушкарци не одлазе редовно на намазе“, одговор је био:

„Куран је један. Прописи су јасни. Ко жели да припада исламу мора да прихвата начела ислама. Зна се шта је дозвољено и зна се шта је забрањено. Ја не могу судити је ли неко вјерник или невјерник. Не могу нити имам право, јер Алах зна шта је у срцима. Али ко жели да припада исламу мора се држати Курана и Сунета. Ислам је једна вјера, нема десет вјера. Куран је једна књига, нема десет књига“.

Све те чињенице морају бити узете у обзир жели ли се разумијети позиција ислама у односу на тероризам ИСИЛ-а, Ал Каиде, Боко Харама, Ал Шабаба и Нусра фронта, и жели ли се правити концепт сарадње са дезоријентисаним, конфликтним друштвом и радикалним вођама чије су позиције значајно ослабљене због изостанка резултата њихове политике и нереалних амбиција које су код свог народа стално будили и подстицали.

Државотворни народи који су кроз историју градили властиту државност, стварали институције и унапређивали прописе, не користе вјечни живот и Бога као алиби за своју неспособност договарања са другим и другачијим. Сукоби и конфликти одавно су постали пракса у БиХ и на плану микро разлика унутар муслиманске заједнице, о чему говори стање у Сабору Исламске заједнице БиХ. Као вјерници, муслимани и њихове вође морају већ једном схватити да је крајње вријеме да одбаце политику сукоба и крену другим, бољим, путем.

Свакако и тонови који се чују у Загребу и Београду, када се говори о монструозној мрежи насталој у БиХ, а који сваку унутрашњу критику схватају као непотребну и неоправдану „ауто-виктимизацију“, доприносе одсуству адекватне реакције институција државе на очигледну терористичку пријетњу. Ти нестручни кадрови и новинари не схватају да отпор радикалном исламизму мора јасно и одлучно долазити из муслиманских заједница и од оних муслимана који се уопште не идентификују са терористима.

Највеће жртве исламистичког тероризма су секуларни муслимани, њих 5 милиона је убијено у задње двије деценије од стране фанатика ДАЕШ-а, Ал каиде, Нусре… Само лудаци се могу идентификовати са акцијама ових организација, па критика која долази из муслиманских извора никада није ауто-виктимизација, јер не постоји идентификација.

Зашто су исламистима највећи противници, чак и мртви, симболично: Садам Хусејин, Моамер ел Гадафи и Гамал Абдел Насер, или живи Хосни Мубарак, Бен Али, Абдулах Салех, Башар ал Асад… а нису Хилари Клинтон, Ангела Меркел или Тереза Меј?!

Када из западних влада крене критика исламистичког екстремизма и тероризма, онда ту појаву треба тумачити као ауто-виктимизацију. А критику тероризма из извора хуманистичког ислама треба подржати и схватити као одмјеравање два непомирљиво, сукобљена свијета. Некако на тај начин разумијем и свој скромни допринос овој борби.

313 гласa