„Сједињене Државе и Саудијска Арабија потписале су 20.05.2017. године уговоре вриједне више од 380 милијарда долара, првог дана посјете предсједника Доналда Трампа Ријаду“, рекао је саудијски министар вањских послова Адел Ал Џубејр.

Трамп је посјетом Саудијској Арабији почео своју прву дипломатску турнеју. На њој је прешао више од 25 хиљада километара. Иза себе је оставио све домаће проблеме везане за покушаје његовог свргавања и његове напоре да преузме власт у складу са вољом америчког народа. На путу је покушавао демонстрирати америчко водство и успоставити нове политичке и привредне односе с челним људима тог дијела свијета. На питање зашто је баш Ријад његова прва станица, Трамп је рекао:

„Моје прво одредиште је Саудијска Арабија јер је она у средишту муслиманског свијета. Ондје ћу судјеловати на повијесном сусрету вођа више од 50 муслиманских земаља и нашу земљу представљати часно и отворено. Већина муслиманских вођа изнијела је забринутост због раста тероризма, екстремног радикализма и у томе су препознали велику финанцијску улогу иранске владе. И вјерујте, сви они желе то што прије зауставити“.

„Двије земље су потписале низ уговора (…) Вриједност инвестиција премашује 380 милијарда долара“, рекао је Џубејр на заједничкој конференцији за штампу са шефом дипломатије Рексом Тилерсоном. Службена саудијска агенција СПА извијестила је о 34 уговора на разним пољима, попут одбране, нафте и зрачног промета, не наводећи њихову укупну вриједност. Трамп је нешто раније рекао да су уговори о продаји оружја Саудијској Арабији вриједни 110 милијарда долара.

И то уопште није добра вијест: она свједочи да америчка влада и друштво у цјелини прагматичне интересе сматрају важнијим и већим од понижења које су претрпили од Саудијске Арабије, али и да су питања међународне безбједности, борбе против тероризма и демократски принципи владавине за Американце само празне флоскуле и оправдања за казнене експедиције масовног разарања држава и убијања људи.

Саудијска Арабија је земља радикалног и примитивног ислама; земља у којој је забрањено дјеловање свих других свјетских религија; она је земља срамног положаја жене (која уопште није друштвено биће). Само у прошлој години извршене су 153 смртне казне бруталним и ритуалним одсјецањем главе.

У овој земљи готово свакодневно се врше јавна батинања кажњених, јавна бичевања жена и проводи кажњавање крадљиваца јавним одсјецањем руке.

Демократија и људска права су непознати али и цивилизацијски и вјерски неприхватљиви појмови својствени „безбожничком западу“.

Сви ненародни и диктаторски режими, све терористичке организације и екстремистички вјерски покрети, више јавно него тајно – отворено и агресивно су подржани на све могуће начине из ове земље. Нема великих терористичких акција у свијету а да вјерске и обавјештајне стуктуре ове земље нису биле уплетене финансијском подршком.

Саудијска Арабија ни у теорији ни пракси не прави разлику између исламизма и ислама, већ основним постулатима вјере оправдава сваку врсту насиља и политичког радикализма. Вехабизам, као радикална, милитантна идеолошка верзију ислама, представља службену доктрину и интерпретацију, у којој се насилна дјела, попут тероризма, самоубилачких напада и револуционизма експлицитно заговарају, практикују и оправдавају кориштењем религијске терминологије. Вехабизам је друго име за исламизам, тачније, представља ислам интерпретиран као идеологију како би се оправдао политички и друштвени активизам који се не одриче силе, док отворено и агресивно политизује све аспекте религиозности.

То је Саудијска Арабија: земља најважнијих, светих исламских мјеста и свете мржње.

Наоружавајући ову државу монструма, Савјетник за националну безбједност САД Херберт Мекмастер се у понижавајућем, лицемјерном тону, као да се обраћа лудацима, у току трајања Самита Г7. обратио јавности у граду Таормина:

„Мислим да је очигледно да Иран доприноси ширењу наоружања по читавом региону. Све је веома добар разлог за координисане напоре за супротстављање деструктивном и дестабилизирајућем понашању Ирана“, називајући ту земљу једном од највећих спонзора тероризма. Амерички безобразлук, свакако, није од јуче.

На крају другог мандата Џорџа Буша млађег, пола године прије предсједничких избора у САД, искусни и покварени амерички дипломата Ричард Холбрук, у маниру врхунског спин мајстора, априла 2008. године, изјавио је сљедеће:

„Да није било Дејтонског мировног споразума, напад 11. септембра би највероватније био испланиран из Босне, а не из Авганистана.”

На овај начин, са јавне сцене, поред доказане преваре о постојању оружија за масовно уништење у Ираку, елегантно је уклоњена још једна анатема и „обавјештајна теорија“ о везама ирачке владе са Ал Каидом. Са друге стране, амнестирана је Саудијска Арабија и њена краљевска породица. У ствари „једанаести септембар“ је осмишљен, стратешки планиран и финансиран из Саудијске Арабије а оперативне припреме – избор важних оперативаца и њихову обуку, Ал Каида је обавила на тлу Босне и Херцеговине, бирајући муџахедине, ветеране рата за ову симболички важну операцију.

Америчкој јавности су познате везе Босне са највећим масовним убиствима у историји. Халид Шеик Мухамед, мозак напада изведеног 11. септембра 2001, учествовао је у босанском џихаду и за то му додељено и босанско држављанство. Друга два бомбаша 11. септембра, Халид ал Михдхар и Наваф ал Хамзи, такође су се борили у Изетбеговићевој армији. Језгро групе која стоји из напада 11. септембра била је тзв. „Хамбуршка ћелија“ Ал Каиде, којом је управљао ветеран босанског џихада Мохамед Хајдар Замар, за кога се сматра да је управо он регрутовао Мохамеда Ату, вођу екипе која је извела нападе 11 септембра. Замар је на више места описан као „патрон” Хамбуршке ћелије, човек „под чијим је окриљем“ она дјеловала, и „нека врста духовног оца“ пилотима окупљеним око Мохамеда Ате. И за остале учеснике напада постоје извештаји да је свако од њих имао своје везе са Босном.

27 чланова Ал Каиде је покушало ући у САД да би се придружило нападима на СТЦ и Пентагон, али њих је 19 на крају учествовало, од којих 15 поријеклом из Саудијске Арабије а 7 ветерана „Босанског џихада“, са додјељеним држављанством БиХ.

Рамзи Бин ал Шиб, „координатор” напада 11. септембра, виђен у БиХ током љета 1996. имао је намјеру учествовати у нападима али му је неколико пута одбијена виза за улазак у САД. На крају је постао кључни свједок и главни инсајдер америчких служби.

Мухамед ал-Кахтани, држављанин Саудијске Арабије, такођер је планирао придружити се отмичарима, али му је имиграцијска власт на аеродрому у Орланду забранила улазак у аугусту 2001. Касније је ухапшен у Авганистану и затворен у америчком војном затвору Камп Екс-Реј у Гвантанаму.

Закариах Мусауи је био замјена за Зиада Џараха, који је у једном трену запријетио да ће се повући из плана због несугласица међу нападачима. Планови да се Мусауи укључи нису никад довршени јер је хијерархија Ал-Каиде сумњала у његову поузданост. Ипак у априлу 2005. Мусауи је признао кривицу о учешћу у отмицама и Ал-Каиди, те је 2006. осуђен на доживотну затворску казну. Припадници Ал-Каиде који су покушали, а нису успјели придружити се нападима су: Саед ал-Гхамади, Мусахид ал-Хамлан, Закyраијах Есабар, Али Абдул Азиз и Тауфик бин Аташ. Према извјештају Конгресне комисије 9/11, Халид Шеик Мухамед је главни творац плана о нападу.

Недвосмислено велику контраверзу представљају имена терориста који су отели авионе и срушили их нападајући СТЦ и Пентагон. ФБИ је најприје прогласио да је један од терориста саудијски пилот Абдул Рахман ал-Омари. Када се он жив и здрав јавио из Саудијске Арабије, ФБИ мијења то име у Абдулазиз ал-Омари. Када се и он јавио, да би протестовао на оптужбу ФБИ-а у којој су наведени његови подаци о рођењу и посао који ради (али с погрешном сликом), одустало се од нове промјене имена и даље се инсистирало да је човјек тог имена, датума рођења и посла, терориста који је учествовао у нападу. Слична ситуација се догодила с још неколико такозваних терориста.

Једанаести септембар је удружени злочиначки и „исламски подухват“ Саудијске Арабије, америчке владе и „Босанске терористичке мреже“, али није био једини. Наставило се сличном спектакуларном акцијом три године касније, у Мадриду.

Тамо је та веза била мање прикривена, о чему јасно говори и податак да је у оптужници против осумњичених за терористичке нападе у Мадриду те 2004. године, Босна и Херцеговина помињана 302 пута, а Зеница, као ратно сједиште одреда Ел Муџахедин, 19 пута. Саудијски новац и топовско месо из БиХ представљали су глобални концепт који је давао резултате на сваком мјесту.

Након што је Барак Обама спријечио конгресне одлуке које недвосмислено утврђују одговорност Саудијске Арабије и њену умјешаност у реализацију терористичког напада 9/11, тиме ускративши право америчким грађанима да покрећу судске процесе за надокнаду штете од вехабијске краљевине, Саудијска Арабија је отишла корак даље у демонстрацији своје моћи и државне организованости. Покренула је ратне операције на Арапском полуострву, прво војном интервенцијом у мостом повезаној острвској земљи Бахреину (коју је извршила уз подршку Катара и Уједињених Арапских Емирата) у намјери да очува сунитског владара у већински шиитској земљи.

Потоњом војном агресијом на најсиромашнијег сусједа, тешко уједињену државу Јемен, Саудијска Арабија није показала никакву моћ, него потпуну војну неспособност.

С војним буџетом од 50 милијарди долара у прошлој 2016. години, Краљевина Саудијска Арабија представља водећу војну силу југозападне Азије и недвосмислено највећег свјетског увозника оружја. С друге стране, занимљиво је да ова богата земља не посједује никакве значајније капацитете за властиту производњу војне опреме.

План развоја домаћих одбрамбено-индустријских способности и капацитета направљен је још средином шездесетих година а потврђен британско-саудијским споразумом под називом „Magic Carpet“ (Чаробни тепих). У оквиру њега компанија „British Aircraft Corporation“ уговорила је испоруку дијелова за борбене авионе „Lightning“ и „Strikemaster“ те изградњу одређених производних линија које су требале постати темељ домаће индустријско-одбрамбене инфраструктуре. Послије извјесног времена тај је програм једноставно угашен.

Двије деценије касније, захваљујући стратешком партнерству са САД, 1985. основане су четири офсетне компаније („Economic Offset Companies“), кроз „Boeing/Saudi Peace Shield“ програм. Оне су постале основ данашње одбрамбено-индустријске базе ове краљевине, те данас чине срж државних одбрамбено-индустријских капацитета, иако нису успјеле отворити планирани број радних мјеста (сада их имају око 8000). То су: „AACC“ – Aircraft Accessories and Components Company; „ASAC“ – Alsalam Aircraft Company; „ISE“ – International Systems Engineering, тe „AEC“ – Advanced Electronic Company. Саудијски одбрамбено-индустријски развојни програми и данас користе мноштво страних стручних и високошколованих кадрова.

Нескривени циљ саудијских власти је да страно техничко особље сталним мјерама замјени домаћом стручном радном снагом. Ипак, упркос многим, вишемилионским уговорима, то им није пошло за руком, и нису искористили те уговоре за локалну лиценцирану производњу или монтажу војне опреме.

Кад је ријеч о саудијским копненим одбрамбено-индустријским способностима, оне су фокусиране на оклопна возила. Држава има капацитете за ремонт и модернизацију америчких оклопних транспортера типа „М113“, док су тежа и већа борбена возила, попут великог тенка „М1А1 Abras“, надограђивана у потпуности изван Краљевине.

Према плановима још из 2009. године, Саудијска Арабија је планирала продају два типа својих „4×4“ лаких оклопних возила „Al-Shibl 1“ и „Al-Shibl 2“ (Лавић 1/2) купцима на Блиском истоку, али трансфер одређеног контингента ових возила службено никада није потврђен. Возила је конструисала и производи компанија „AVF“ – Armored Vehicles & Heavy Equipment Factory – чланица конзорција војно-државних индустријских фирми, које имају оперативну сарадњу са саудијским Министарством обране. Компанија се истакла обављеним ремонтом и надоградњом оклопних аутомобила „Panhard General Defense AML 60“, наоружаних минобацачима калибра 60 мм; затим, оклопних аутомобила „AML 90“ наоружаних 90 мм топом, те оклопних транспортера типа „М3“. Ова фирма развија и пакет додатне опреме за амерички „HММWV“ (High-Mobility Multipurpose Wheeled Vehicle) као и за врло широк асортиман специјалних борбених возила, базираних на основном моделу јапанског теренца Toyota Land Cruiser.

Током 2011. године компанија „Saudi Groups“ представила је модел домаћег оклопног транспортера на точковима по имену „Al-Masmak“. Према најавама и он је био намијењен за извоз потенцијалним купцима у Африци. Планирана је продаја на афричком тржишту, у кооперацији с јужноафричком компанијом „IAD“ – Industrial and Automotive Design“. Извозна верзија Masmaka у Африци продавала би се под именом „Nyоkа Mk 2“. До сада није уопште забиљежена продаја ни овог транспортера.

У принципу, Саудијска Арабија још увијек не располаже капацитетима ни способностима за конструкцију или градњу било каквих комплекснијих површинских пловних јединица. и нема ни амбиција радити на развоју таквих програма.

Краљевина располаже с неколико мањих бродоградилишта, која су се углавном специјализовала за производњу опреме за нафтну и плинску индустрију. Одржавање морских пловила обавља се локално, али уз велику асистенцију страних компанија. Својеврсна занимљивост била је најава из 2007. да ће се на обалама Црвеног мора, у близини луке Џеда, изградити велико бродоградилиште, способно за градњу војних бродова и са одређеном заступљеношћу цивилног програма. Колико је видљиво, у посљедњих десет година на том програму није забиљежен помак.

Нити један програм набавке озбиљнијих пловних јединица (фрегата или других класа пловила) које су тренутно актуелне не укључује могућност да та пловила буду грађена локално. Главне компетенције и способности одбрамбено-индустријског сектора у поморској сфери леже у способности одржавања мањих комерцијалних или помоћних пловила, утемељених на страној конструкцији и врло ријетко грађених у самој Саудијској Арабији.

За то вријеме, главне компаније на саудијском ваздухопловном тржишту су већ споменути „ASAC“ и „ААCC“; обе основане 1988. у оквиру програма „Peace Shield“.

Са својих 2840 запослених, што га ставља на прво мјесто међу спомињаним компанијама, „ASAC“ је данас главни фактор у пружању услуга техничког одржавања и техничке подршке авијацији саудијских оружаних снага. „ASAC“ је активан на пољу склапања авиона, техничког одржавања те модификације војних, комерцијалних и специјалних авиона. Компанија „ААCC“ бави се углавном набавком и осигурањем ваздухопловних елемената, резервних дјелова, сервисом и ремонтом авиона. Компанија „ASAC“ је у дјелимичном власништву америчког Boeinga, а фирма „ААCC“ у власништву саудијске владе. Осим „ААCC-а“ и „ASAC-а“, на подручју надоградње и поправки цивилних и војних авионских мотора и конструкције трупова летјелица, активна је и „MEPC“ – Middle East Propulsion Company, још једна од компанија насталих на темељу офсет уговора. Компанија је 25% у власништву америчког концерна United Technologies. Једина чињеница која указује на развијене способности у ваздухопловној индустрији је податак да се у Саудијској Арабији проводи финално склапање борбених хеликоптера „АH-64D“ и ловаца „F-15“ купљених у САД.

Информатичко-комуникацијску опрему у војним и полицијским возилима развија компанија Developed Dimension Information Technology („DDIT“) основана 2004. године. Саудијска Арабија развија и промовише заједничка улагања страних и саудијских партнера, те је потписан читав низ уговора фокусираних на high-tech сектор. У фебруару 2010. је потписан уговор о разумијевању и сарадњи између америчке фирме „ICOP Digital“ и саудијске „DDIT“. Према одредбама уговора, компаније „ICOP“ и „DDIT“ заједнички ће развијати средства из безбједносног сектора, намијењена домаћем саудијском тржишту и земаља „GCC-а“ (Gulf Cooperation Council), који уз Саудијску Арабију чине: Бахреин, Кувајт, Оман, Катар и Уједињени Арапски Емирати.

Други примјер високотехнолошке сарадње је уговор домаће фирме „AEC“ и француског Thalesa, потписан 2008.год. о заједничкој производњи војних симулатора разних врста. У јануару 2010. подружница италијанске „Finmeccanice Selex Galileo“ (сад, Selex ЕS“) потписала је уговор са научно-истраживачким центром „KACST“ – King Abdulaziz City for Science and Technology, који покрива заједничка улагања у развој и производњу радарских, комуникацијских, ласерских, електрооптичких и инфрацрвених технологија.

У начелу, издвајање за одбрану и безбједност је у потпуности усклађено са цјелокупном филозофијом и праксом државне потрошње. И у једном и у другом сегменту достизали су рекордне нивое, редом, у свакој од посљедње три године.

У 2016. години, војни буџет Краљевине у износу од 49,5 милијарди долара био је без икакве сумње – највећи војни буџет на Блиском истоку. Тај буџет се обично креће на нивоу 5-6% БДП-а, и добија узлазну путању сталним годишњим повећањем од 17% у задњих седам година, још од од 2010. године.

Зашто је Саудијска Арабија упркос енормним улагањима остала потпуно војно неспособна, иако представља „вјерску и финансијску суперсилу“, то знају само они који су „развијали“ војно индустријске капаците и одбрану у тој земљи.

Тумачећи ове уговоре и политику, врховни вођа Ирана, ајатолах Али Хамнеи је назвао Саудијску Арабију „кравом музаром Сједињених Америчких Држава“:

„Глупа саудијска влада мисли да новцем може да привуче пријатељство непријатеља“. Хамнеи је додао: „Саудијска влада је окрутна према вјерницима а добра према паганима и непријатељима, са којима дијели властито богатство“.

Упркос свему, стварна моћ Саудијске Арабије је остала у чињеници да је и данас највећи свјетски произвођач сирове нафте и да се на њеном територију налази четвртина познатих свјетских залиха. Користећи ту околност, влада се упустила у пројекат америчког манипулисања цијенама нафте, на своју штету, са јасним циљем дестабилизације неколико снажних противника америчке глобалистичке политике.

Нова цијена је, свакако, и резултат америчко-саудијског савезништво са Ал Каидом и ДАЕШ-ом. Од када је ДАЕШ освојио нафтом богато подручје око Мосула и Киркука, референтна цијена сирове нафте по индексу Брент пала је за приближно 20%, са 112 на око 88 долара. Иако дневна потражња за нафтом у Кини, па ни у свијету, није пала, нити су америчке залихе домаће нафте из шкриљаца нарасле, Саудијска Арабије је наставила снабдјевати тржиште екстремно дисконтираном нафтом, углавном у Азији, највише у Кини, њиховом главном азијском купцу, нудећи ДАЕШ-ову и Ал Каидину сирову нафту за 60 долара по барелу, а своју нафту за 80 долара, учествујући на тај начин у не баш прикривеном, готово јавном финансирању активности терористичких организација у Сирији.

Та саудијска финансијска операција дисконтирања цијене нафте, као чин непријатељства и објаве рата Русији, је потпуно координисана с ратним операцијама америчке владе, са намјером да се ДАЕШ не уништи него помјери из Мосула и покрене у свеопшти рат против владе Башара ел Асада и руских војних потенцијала у Сирији.

Несумњиво да ће овакво уплитање у сукоб великих сила коштати ову неспособну, полу-феудалну монархију и да ће Саудијској Арабији, прије или касније, све то доћи на наплату.

Наставља се…

227 гласовa