Чини се да је Семјуел Хантингтон био необавијештен и неук да схвати ток историјских процеса како би их правилно протумачио; ако је уопште имао такве амбиције.

„Моја поставка је да темељни узрок сукоба у овом новом свијету неће бити ни превладавајуће идеолошки ни превладавајуће економски. Велике подјеле међу људском врстом и превладавајући извор сукоба бити ће културни. Нације-државе остати ће најмоћнији играчи у свјетским збивањима, али главни сукоби глобалне политике појавит ће се између нација и група различитих цивилизација. Сукоб цивилизација ће доминирати глобалном политиком. Нестабилна разграничења међу цивилизацијама постати ће бојишнице будућности,“ готово славодобитно ће Хантингтон написати у уводу свога познатог рада, својеврсне анализе: „Сукоб цивилизација“.

За некога ко је био савјетник за националну безбједност неколико америчких предсједника, стручњак „и безбједњак и интелектуалац“, професор на Харварду, тешко би се могло закључити да је ово „глупа и промашена анализа“. Прије ће бити, да је ријеч о монструозном, злочиначком пројекту, који сугерише Америчком друштву и држави нову конструкцију лажних узрока, туђе кривице и пројекат новог модела управљања свијетом.

У стварности, не постоје сукоби који су настали на разликама у тумачењу вјере: тачније, у двадесетом и двадесетпрвом вијеку још се није десио рат због неке дефинисане културне разлике или цивилизацијске чињенице коју би на крају тог рата поражени морао уважити: И ТО БИ БИЛО СВЕ, КРАЈ РАТА. КУЛТУРНИ ПОРАЗ. Да је тако војска не би била потребна. Књигом против књиге – филм против филма – пјесмом на пјесму – језиком против језика… али никада, није могло тако; ипак су ратови вођени силом – углавном већом силом против мање силе; увијек геополитички инспирисани уз основни покретач видљив као економски и политички интерес. Не као религија, култура или цивилизација.

Прича о сукобу цивилизација, због културних разлика и лоше уређених граница између њих, је одлична да се запуши понека рупа у полуписменом новинском чланку или да се кроз медијску харангу и спинове изгради конструкција лажних узрока и посљедица рата. Све је то већ виђено од распада Југославије, бомбардовања и разарања простора који насељавају Срби, хапшења и мучења Срба по Хашким казаматима те убијања српске војно-политичке елите, лидера и предводника. Матрица је поновљена у арапском свијету, на Блиском и Средњем истоку – гдје су многи политички лидери муслимана силом збачени, брутално мрцварени и убијани пред упаљеним камерама тзв. модерног запада.

CNN, BBC, New York Times, Vashington Post, Dejli miror, Guardijan, Der Spigel, Deutche Welle… и други медијски манипулатори, пуни хвалоспјева о демократији и људским правима, ликовали су над животињски мученим и убијеним секуларним, снажним вођама и заслужним лидерима, попут Садама Хусејна и Моамера ал Гадафија. Управо су та одвратна медијска гамад, као израз империјалне културе којој је све дозвољено да очува колонијалну моћ и пљачком стечено богатство, покретали кампање и хајке чији је једини циљ био да на исти начин буду објешени и силовани па убијени и други исламски лидери: Бен Али у Тунису, Абдулах Салех у Јемену, Хосни Мубарак у Египту…

Али нису само западне владе имале ове планове и методе: гурали су у том правцу вехабијски злочинци и примитивни разбојници из Саудијске Арабије, неоосманизмом отровани Турци у Ердогановом халифату а повремено их је пратио, са истим амбицијама и сукобљеним интересима, шиитски Иран у матрици специфичног политичког дуализма исламизма и републиканизма. С тим што је исламизам најважнији и апсолутни фактор.

Онај ко види ту анти-историјску позицију три велике муслиманске државе, различитих цивилизацијских коријена (арапских, персијских и османских) одлично разумије да ниједан сукоб у коме учествују ове некадашње глобалне силе, а данас само регионалне кабадахије и мале, посрнуле империје, није утемељен у исламу, него у феудалној заосталости и тежњи да се поврати велика моћ, прво газећи оне најближе и најсродније а послије, преко лешева властите браће у вјери, да се дође и до свјетске моћи. Њихов узор су били и остали Велика Британија и САД, а помало су љубоморни и стално снисходљиви били према Израелу. За сваки случај.

Када се на овај начин критикују државне политике муслиманских разбојника, локалних исламских шерифа, јасно је да и католички фундаменталиста Паскал Брукнер има право поставити просто питање: је ли свака критика ислама исламофобија, па наставити у том тону:

„…Критика ислама, која није реакционарна, представља заправо напредан став у тренутку када милиони муслимана, либералних или склоних реформама властите вјере, само желе у миру практиковати своју вјеру и не слушати диктате догмата и брадоња. Свакако, у заборав треба протјерати варварске обичаје, попут каменовања, тјерања жене, полигамије, женског обрезивања; у ствари, требало је одавно, просијати Куран кроз сито херменеутичког разума и уклонити сумњиве стихове о жидовима, кршћанима, хомосексуалцима, позиве на убијање отпадника од вјере или невјерника…“

Без сумње да процес преиспитивања треба провести у исламу, прије свега јер исламска друштва живе у илузији супериорности зато што је задња, аутентична, објављена религија управо ислам. Тако схваћени ислам не жели бити баштиник вјероисповијести које су му претходиле, већ онај који долази након њих и заувијек их поништава. Дан у коме највише вјерске вође буду признале агресиван и освајачки карактер свога разумијевања властите вјере, кад затраже опрост за бомбаше самоубице, силеџије које убијају цивиле и дјецу по школама, улицама, трговима, у градском и међународном превозу; кад одбаце, измишљене и прљаве, наводне свете ратове покренуте у име Курана, за нечасна дјела почињена над тзв. невјерницима и отпадницима, посебно, женама… бит ће то дан напретка; дан кад ће се распршити легитимне сумње бројних народа везане уз монотеизам који приноси жртве; дан у коме ће ислам поново кренути путевима ренесансе и бити огромно теолошко, политичко и филозофско градилиште које се отвара.

Тај су посао на себе преузели усамљени интелектуалци, професори, попут шејха Имрана Хусејина (из Индонезије – поријеклом са Тринидад и Тобага), а у Европи поједине муслиманске вјерске вође: у Босни и Херцеговини су то, нарочито: др Решид Хафизовић, др Џевад Хоџић, др Аднан Силајџић, др Енес Карић, Фикрет Карчић и још неки; у Француској су то Фетих Бенслам, Малек Шебел, Латифа Бен Мансоур, Мохаммед Аркоун, Абделвахаб Медеб, Фадела Амара; ту су и жене које се побунише због положаја жене у исламској породици и друштву, попут: американке сиријског поријекла вафа Султан; Канађанке пакистанског поријекла Ирсхад Мањи; књижевнице из Бангладеша, Таслима Насрин; њемачке адвокатице турскога поријекла Сеyран Атес; холандске парламентарне заступнице сомалијског поријекла Аyан Али Хирси.

Било би нереално очекивати, са било које стране, помоћ умјереним муслиманима који се боре против радикализма и носе терет дисквалификација и оптужби да су: невјерници, атеисти и шизматици, које је дозвољено убити. Истина, проблем са умјереним је управо у томе што су – умјерени, и што не желе и не знају дјеловати оштро против радикализма и екстремизма; што инсистирају на унутрашњем дијалогу у условима духовног слома унутар свијета ислама, не видећи друге економске и геополитичке узроке, који међу муслиманима подстичу такве реакције на изазове модерног доба. Технолошку, војну и цивилизацијску предност моћне западне владе користе у заосталим, полупримитивним муслиманским друштвима, демонстрирајући силу и мржњу, тако присутну и препознатљиву у нетолеранцији, предрасудама и ксенофобији, видљиву у њиховим либералним и безбожничким државама!

А пошто су такви каквим их граде западне владе и ситуације које се на западу креирају, муслимани шуте на Паскалове изјаве о „просијавању Курана“ и о одвратној сугестији брисања и преправљања Књиге, која за вјернике представља „аутентичну Божију ријеч“!

Не могу се таквој мржњи супротставити ни „умјерени“ а ни они залутали, који мирно посматрају лудаке са руксацима пуним експлозива док убијају невине. Још мање то могу уцјењене корумпиране, у вјери радикалне а у прљавим пословима још радикалније, наводне муслиманске владе у срцу ислама: у арапском свијету и на Блиском истоку.

Јер шта су друго ратови који се тамо воде него одвратни, прљави послови који са вјером и вјерским интересима немају ништа заједничко. Као и будући, врло могући рат Саудијске Арабије и Катара који треба да означи крај заједничког политичког програма и вјерских циљева које су утемељили, Мухамед бин Сауд (Muhammad bin Saud) и Мухамед ибн Абдул Вехаб (Muḥammad ibn ‘Abd al-Wahhāb), прије више од 250 година.

Док је поријекло краља Саудијске Арабије видљиво у самом имену династије, познато је да катарски емир, Хамад бен Кхакиф Ал Тани, са поносом истиче поријекло од Абдел Вехаба. Арабија је насљедница политичког и војног вође тј. идеје халифата, а Катар је насљедник вехабијског учења, чији владари припадају лози самог творца тог правца.

И вријеме им је да се сукобљавају, можда и да ратују, те да својом антиисламском, политичком и вјерском визијо, само наставе дјелити и убијати муслимане, управо онако како су уз њихову помоћ и у њихово име задњих деценија радиле армије фанатика у Ал каиди, Нусри, Даешу, Ал Шабабу, Боко Хараму, Ласхкар ет Таибах и Талибани…

Али, шта у ствари хоће тај мали, војно безначајни али богати емират Катар у цјелом овом сукобу, зашто је покренут тај сукоб; постоји ли ризик великог рата међу муслиманима заинтересованим и укљученим у њега, те шта Турска тражи у таквом сукобу?!

Турска и Катар, очито, немају идентичне погледе са Саудијском Арабијом када је у питању преслагивање Блиског истока и то је очигледно. Турска је већ од раније најближе односе одржавала управо с Катаром, а обе земље су настојале инсталирати припаднике „Муслиманске браће“ у руководеће структуре власти земаља попут Египта и Сирије.

Саудијска Арабија је својевремено отказала подршку „Муслиманској браћи“, стављајући је на списак терористичких организација, због чега су „Браћа“ своје сједиште из Ријада пребацила у Доху. Ријад је финансијски и политички подржао војно свргавање египатског предсједника Мухамеда Мурсија (и свих вођа тамошњег огранка „Муслиманске браће“). Саудијски принц Бен-Салман сада, из себичних разлога и страха, настоји обновити или чак побољшати односе с том утицајном панисламистичком организацијом.

Практично, непријатељско позиционирање и припрема за сукоб братских радикалних муслиманских држава, Катара и Арабије, траје од 2014. године. Свјесна ових кретања, Турска је прошле године у Катару успоставила своју прву војну базу у иностранству, а ових дана, законским рјешењем и потврдом самог предсједника Ердогана, почиње да шаље први војни контингент од планираних 5.000 војника у ту базу.

Саудијска влада ових дана критикује „деструктивну улогу катарских обавјештајних служби“, „због интензиивирања контаката са Абу Мухамед Џуланијем“, командантом Џабхатун ал Нусре. Саудијци чак наводе и име катарског оперативног официра задуженог за те контакте – Алија ал-Меарија. Занимљиво је како је управо Али водио преговоре с руководством „Ал-Нусре“ о ослобађању 16 либанонских војника у децембру 2015. године, док је заузврат Либанон ослободио 13 припадника Нусре. Саудијци сматрају како Катар жели ојачати свој утицај на „Ал-Нусру“, обећавајући им заузврат америчку војну помоћ. У извјештају саудијске владе несумњиво се крије „зрно истине“. Анкара и Доха добро схватају бесперспективност даљег стављања улога на „Исламску државу“, а, са друге стране, нужно им је очувати високи степен надзора над сунитском оружаном борбом у Сирији, у којој „Ал-Нусра“ чини највећу снагу. Катар је уз подршку Обамине владе покушао Нусру очистити од исламистичког имиџа, присилити на савез с „Ахрар аш-Шамом“ и „Џаиш ал-исламом“ и учинити је прихватљивом. Уз промијену имена и америчке гаранције из времена Обаме, Турска и Катар су постепено под свој надзор ставили комплетну команду те организације. Стимулишући пребацивање великог броја бораца „Ал-Нусре“ у рату за Алепо (у ком је погинуло око 2.000 њених најрадикалнијих бораца, уз мало, на брзину, из сусједних регија прикупљених и неискусних бораца), Турска и Катар су вјеројатно избацили из игре већи број сарадника сумњиво убијеног шефа војног крила те организације, Абу Омара Саракеба.

Ипак, не треба имати илузије о катарској „самовољи“ по питању блискоисточне геополитике. Доктрина „демократских промјена“ осмишљена је у Брикингс институту (сједиште у Wасхингтону), а одобрена од Обамине администрације.

Међутим, догађаји на Блиском истоку нису кренули у жељеном смјеру „исламодемократије“.

Катарски емир у задње двије године је развијао своје односе са САД и ЕУ; ширио мрежу филијала западних универзитета у Катару; уложио у имиџ своје земље и повећао расходе за лобирање и ПР са 764.000 на 3.340.000 долара; појачао је и инвестиционо присуство у западним државама ЕУ, посебно Француској, с којом је до 2013. г. имао стратешко партнерство, да би се Француска, под водством Саркозија, окренула Ријаду. Све у свему, Катар данас у Француској ипак има дионице у најјачим фирмама попут Total-a (7,5%), Lagardere (12%), Vinci (7%), Viola (5%), La Tanneure (85%).

Захваљујући побољшању имиџа Катара и улагању у партнерство са Обамином владом, Катар добија одобрење америчког Конгреса за испоруку 72 ловачка авиона Ф-15.

Од раније је Катар свјестан и „ћорсокака“ у који је ушла саудијска војна интервенција у Јемену, у којој се за двије године ратовања, уз подршку и Ал каиде Јемена, није макло са „мртве тачке“ у сукобу арапске коалиције са шиитима-хутима (Хевсевије или Хуси) који подржавају бившег свргнутог предсједника Абдулаха Салеха.

Ипак је главни узрок новог курса Катара видљива промјена политике његовог великог регионалног и стратешког савезника – Турске. Договор Турске с Русијом и Ираном око сукоба у Сирији изазвао је немир у Дохи. Двије земље су донедавно, преко покрета „Муслиманска браћа“, имале идентичне циљеве поводом смијене режима у Египту, Сирији и Либији. Све је то заједно утицало да Катар покуша заузети положај медијатора у односима између сунита и шиита, у све експлозивнијој блискоисточној регији. Оно што је сигурно: ни Турској ни Катару не одговара претварање регије у тотално хаотично и крваво бојно поље, сваког против свих, уз опасно ривалство у регији САД и Русије. Турској у том случају пријети и територијална дезинтеграција, због регионалног курдског фактора који би се у таквом сценарију свеопштег хаоса ојачао и хомогенизирао. Он данас броји и више него значајних 20-ак милиона становника, добро наоружаних и мотивисаних за формирање компактне територијалне јединице с елементима државности.

Турска и Катар виде и опасност од све лошијих односа Ирана и Саудијске Арабије и не желе бити увучене у могући настали регионални пожар који им никако није у интересу. Катар је с тим у вези, још у прошлој години, остварио прве контакте с иранском владом и предсједником Роханијем те склопио прве економске уговоре (храна, воће, поврће).

Обамина администрација је, практично и отворено, у многим питањима стајала на страни Турске и Катара, о чему свједочи и Обамино одбијање стављања на списак терористичких организација, „Ахрар аш-Шам“. Тадашњим Турским заузимањем чврсте политике заштите властитих националних интереса и балансирањем на релацији Брисел-Москва-Вашингтон, Обама и није имао маневарског простора за успостављање противтеже непланираном руском војном позиционирању у Сирији, које укључује и изградњу нових војних аеродрома, модернизацију и проширење постојеће поморске базе у Сирији а не само подршку Асаду и САА, тј. војним снагама владе у Дамаску.

Америка и Њемачка су свакако хтјели и више од тога: пуну контролу над Турском и уклањање непослушног и ауторитарног режима Реџеп Тајип Ердогана, али је покушај војног пуча пропао а Турска промијенила политику према западу.

На крају је у Вашингтон дошао Доналд Трамп и одбацио сву вањско-политичку стратегију, доктрину и праксу која је његована од прве године овог вијека а коју је утемељио муж Хилари Клинтон – William Jefferson Blythe IV – звани Бил.

Све се обрнуло и окренуло за 180 степени – савезници су постали противници а тајна дипломатија покушава спустити тензије и непријатељства претворити у партнерства.

На Блиском истоку бирају се нове стране али деструктивна улога САД се не мијења.

Америка је била и остала непријатељ ислама. Они муслимани који ту просту чињеницу не виде су углавном и претежно будале и њима се Бог није ни обратио у Курану, јер се обратио људима обдареним разумом. А они муслимани који настављају бити америчка геополитичка пјешадија су или Ал каида или ДАЕШ – плаћеници који ће сигурно одговарати.

Исламски свијет који не показује вољу да се огради од тих „бруталних сељачина“, убица и разбојника, није ни заслужио бољу судбину од ове коју проживљава.

Јер, познато нам је како су сунити и шиити ратовали и ратују, више од тринаест вјекова. Затим смо свједочили како проирачки и просиријски припадници БАСС партије, комунистичке или шиитске милиције, Палестинци и „Маронитски тигрови“, у унутрашњем рату уништавају Либан, уз „помоћ и подршку Израела“, те разарају економију, инфраструктуру и државу у цјелини. До почетка либанског грађанског рата, Бејрут, главни град Либана, био је познат по својим широким булеварима, француској архитектури и модернизму – мали „Париз Блиског истока“, док је Либан сматран „Швајцарском Блиског истока“ и уживао веома миран живот у региону у коме су религијски конфликти и вјерски ратови, били свакодневица.

У рату Ирака и Ирана нам је као образложење објављено да сунитски режим Садама Хусејна и БАСС партије ратује против шиитске Исламске Републике Иран.

Рат у Авганистану тумачен је племенским подјелама Талибана и Паштуна, па је и ту елегантно избјегнуто импутирање исламу унутрашњег сукоба и одговорности за њега. Једнако тако, Ирак и Сирија, крвави рат и подјеле, понудили су изговоре о сукобу опозиције против диктатуре, у току којег је дошло и до међусобних обрачуна Сунита, Шиита и Курда.

У сваком рату били су умјешани прсти Саудијске Арабије, Турске и Ирана али су стварни организатори рата били у развијеном западном свијету: САД, Велика Британија, Француска и Израел; из сасвим геополитичких разлога и економских интереса, подржавали су своје терористичке фаворите: Ал каиду, Нусра фронт и Исламску државу. Та подршка некада је значила обуку и наоружавање те куповину опљачкане нафте на тлу Ирака, Сирије и Либије. Пуњени су већ празни нафтни извори у Америци и Израелу, затрпавано је тржиште нафтом, јефтиним енергентом, а Русија и кукавичка, разбојничка Саудијска монархија, као највећи произвођаћи и дистрибутери, економски су доведени у тежак положај.

Али послије тога, Американци и Саудијци су свијету сервирали виц о подршци тероризму као будућем разлогу рата на Арабијском полуострву. Наравно да је разлог карикатуралан, јер свијет није упознао снажнију идеолошку и финансијску подршку терористима од оне коју континуирано пружа Саудијска Арабија уз знање и помоћ Сједињених Америчких Држава. Енергетски интереси, нафтом и плином богати Катар, само због тога је мета и нове Трампове визије Америчке моћи и саудијског проклетства и феудалне свијести.

Иако Ал Џазира није медиј за ким би могли жалити, обзиром да је у значајнијој мјери био само инструмент обавјештајног пласирања полуинформација и лажних вијести а мање средство информисања, просто, блиједа Арапска копија CNN-а и ништа више од тога. А што се тиче екстремизма, радикализма и подршке терористима, ту разлике између Саудијске Арабије и Катара нема. Будући рат међу њима биће огољена слика свих ратова на Блиском и Средњем истоку, јер коначно ће на бојно поље истрчати исти народи, исти радикални сунити и идентичне вође са истим моделом владања, који ислам разумију и примјењу на крут и нељудски начин, у непојмљивом споју Хариџијског догматског усмјерења, Ханбелијског мезхеба и Вехабијског доктринарног наука и праксе.

Овај рат, који ће отворити очи исламској јавности – иако ће захтијевати пуно дипломатске вјештине и објашњења, да би се оправдао вјерским разлозима, у суштини, и није битан.

Злочинац против злочинца, у великој арени; коначно би то могло значити мали предах за сиротињу у другим дјеловима свијета, ако случајно, по угледу на све познате прошле ратове, сиротиња не пожури, како иначе зна, у прве редове. Али то већ није наш проблем.

Прочитај без интернета:
265 гласовa