16 фебруара, говорећи у Европском парламенту у току своје посете Бриселу, министар иностраних послoва Ирана Мохамед Џавад Зариф је упозорио Саудијску Арабију (КСА) због размештаја копнених снага у Сирији, изјавивши да ће мешање Ријада у сиријски конфликт бити оцењено као кршење међународног права. У тим речима било је сакривено упозорење саудијским властима о забрани мешања у војне сукобе у Сирији. Међутим, остаје отворено питање колико је уопште могуће потпуно учешће саудијских оружаних снага у овој војној операцији.

До прошле године саудијска армија  је учествовала само у једном развијеном оружаном конфликту. То је била операција „Пустињска олуја“ коју је америчка коалиција предузела  1990.године у Ираку. Мада је сматрано да је армијом од 500.000 људи командовао саудијски принц Халед бен Бандар прави руководилац војне операције је био амерички генерал Норман Шварцкоф. Саудијски принц се углавном истакао закључивањем послова који су се односили на испоруке америчког оружја у огромном износу, при чему је провизија за принца износила око 4 милијарде долара, што је принудило чак и снисходљивог према  несташлуцима рођака краља Халида бин Абделазиза  да принца премести са места министра одбране и да против њега покрене истрагу.

Друга крупна операција саудијске армије је упад у Јемен који је почео у марту 2015.године. Само директни губици  цивилног становништва Јемена су изнели  2500 људи, а економија и инфраструктура те најсиромашније арапске земље су биле потпуно уништене. Што се тиче војних успеха Саудијске Арабије у Јемену – они су били више него скромни. Последњи војни упех саудита је заузимање јужног главног града  земље – Адена, у јулу прошле године. Чак ни у Таизи, где се становништво непријатељски понаша према хоуситима  (тј. побуњеницима шиитске групе Абдул Малик ал-Хоути), саудијска коалиција није успела да заузме контролу на д градом.

Да су саудити боље знали историју, те се сетили  фијаска које су у том подручју у 16.веку претрпели Португалци, у 17. и 19. веку Турци, а у 20. – Енглези и египатска Насерова армија, тешко да би тако непромишљено почели нападе на Јемен. У условима отегнутог јеменског рата отварање другог фронта у Сирији од стране Ријада је унапред изгубљен  посао.

Међутим, само је пола јада чињеница да није било ни ратног искуства,  ни знања о војној стратегији. За велики рат је потребан новац, а краљевина због пада цена нафте осећа озбиљне финансијске проблеме. После почетка „арапског пролећа“ 2011.године покојни краљ Абдула је објавио грандиозне социјалне програме који треба да вреде  приближно 72 милијарде долара. Програми су укључивали формирање државног пензионог система, изградњу јефтиних станова, стварање 90.000 нових радних места (углавном у државним структурама  и структурама моћи), развој депресивних региона. Главни циљ је била тежња да се купи лојалност народа обзиром на претеће изјаве против владе.

О степену зависности економије Саудијске Арабије од нафте говори  чињеница да је буџет Краљевине  за 2016.годину  направљен са рачуницом на дефицит од 60 (!) милијарди долара. Осим социјалних програма претња се односи и на саудијску помоћ сателитима у арапском свету, која омогућује  Ријаду да купује савезнике за борбу са Ираном.  Према незваничним подацима саудијци својим „пријатељима“  „преливају“  30 милијарди долара годишње. Ту спадају повлашћени кредити војној влади Египта, позајмице Пакистану, субсидије монарсима Бахреина и Јордана који омогућују да се њихови крхки режими држе на кратком повоцу, као и новац за поткупљивање племенских шеика у Јемену. Посебно се рачуна помоћ терористима у Сирији и Ираку. Истина, Краљевина располаже стабилизационим фондом од 652 милијарде долара, али код таквих трошкова тај фонд ће за 8 -10 година бити потпуно испражњен. А шта после тога?

Не рачунајући на сопствене снаге, у децембру прошле године Ријад је објавио да се формира антитерористичка коалиција у коју улазе 34 земље. Назив „антитерористичка“ не треба да заведе никога: својом оштрицом та крхка организација није усмерена против Ал-Каиде или Исламске државе,  већ против главног геополитичког противника Саудијске Арабије – Ирана. Осим тога Ријад нема баш квалитетне партнере који су спремни  за борбу. Већ почетком јеменске кампање у њој су одбили да учествују Пакистан и Египат. Пакистан има довољно својих унутрашњих проблема, између осталог у немирној Северно-западној провинцији. Осим тога, Исламабад  неће да квари односе са суседним Ираном. Египат је заузет борбом са терористима на Синају  и покушајима да прошири свој утицај  на Либију. Монархије Јордан и Мароко, не одбијајући понуде Ријада, хоће да добију саудијску финансијску помоћ, али не журе да своје поданике шаљу  у Сирију као топовско месо. Остају егзотични савезници – Судан, Сомалија, још и Коморска острва, али ћемо причу о њиховим војним потенцијалима прећутати.

Прокламована саудијска операција у Сирији   више од свега личи на блеф. Да, Ријад је успео да направи скоро па највећи утицај на сиријску оружану опозицију; краљевина има савезнике скоро у свим сегментима антивладиног лагера: од релативно умереног Сиријског револуционарног фронта до „Џабхат ан-Нусри“ (без обзира што је ова последња у КСА проглашена за терористичку организацију и што је поданицима Краљевине забрањено да се бори на њеној страни, без саудијској помоћи побуњеници „Ан-Нусре“ не би у мају прошле године заузели Идлиб). Истовремено су последњи успеси сиријске армије добро поколебали оружане противнике Башара Асада. Побуњеници предају једну позицију за другом, а да се при том не рачуна на померање  на новим територијама, већ о могућности да се задрже места на која су се већ одавно навикли. Војни порази смањују и шансе „опозиције“ на преговорима. У таквим уловима не остаје ништа друго, до да се лупи песницом о сто и да се припрети директном војном интервенцијом. Да ли ће нешто тако донети успех, показаће  време.

————————————–

Александар Кузњецов – заменик директора Института за прогнозирање  и политичко сређивање (Москва)

20 гласовa