Саша Јанковић се никада не смеје. Ваљда мисли да намргођен изгледа озбиљније, или је пак природно намћор. Свеједно, он заиста делује биолошки неспособан да икога развесели.

Али су зато његови љубитељи урнебесни:

„Србија се већ годинама суочава са дубоком и тешком кризом која прати недовршену транзицију државе и друштва. Институције су разорене или под притиском, неповерење грађана у државу је огромно, неправда је свуда присутна, а сиромаштво реалност за већину људи. Грађани имају прилику да почну да мењају ствари на председничким изборима следеће године. Улога председника државе, у дубоко подељеном друштву које никада није успело да отвори озбиљан и конструктиван дијалог о тешким темама, додатно добија на значају“, стоји на самом почетку апела којим је стотинак јавних личности позвало Сашу Јанковића, већ девет и по година заштитника грађана, да се укључи у трку за здање на Андрићевом венцу.

ВАШАР ИЗВИКАНИХ ТАШТИНА

Објављен у петак, апел је, насупрот самом Јанковићу, разгалио Србију. Најпре, списак потписника је просто смехотресан. Ту је „Политикин“ еротоман Бошко Јакшић, али и бивша „локица“ Јелена Тинска, тако да, уз сво уважавање њихове политичке проницљивости, нико не може да искључи могућност да се у апелу крије и каква сексуална порука заводника Бошка заносној Јелени. Онда је ту глумац Никола Ђуричко, чини се најзад опорављен од развода Бреда Пита и Анђелине Џоли, чији му је брачни бродолом, како је признао у недавном гостовању на Н1 телевизији, пао необично тешко. Затим вајни редитељ Јанко Баљак, који се још није опоравио ни од Брозове смрти, судећи по његовом „Плавом возу“, вероватно најбезвреднијој творевини у историји Радио-телевизије Србије. Па још један залудни „филмски стваралац“, Стеван Филиповић, редитељ недотупавног „Шишања“ које је режим Бориса Тадића ономад био промовисао и у српској скупштини и у британском парламенту, али и филмски критичар Милан Влајчић, који је то и такво „Шишање“ својевремено похвалио као „српску Паклену поморанџу“ – и остао жив.

И тако даље. Све сами бисери као створени да их Татјана Војтеховски (такође потписник!) испита у оним својим злогласним ријалити чепркањима по потресним људским судбинама. Кад скупина таквих недостојника реши да се удружи у политичком деловању, то њихове личне трагедије неминовно преводи на поље друштвене пародије.

Ништа мање детињаста није ни садржина самог апела, почев од већ цитираног увода. Мудраци указују грађанима на „прилику да почну да мењају ствари“ тако што ће да гласају за Сашу Јанковића. А шта би то Јанковић мењао у односу на одиста штеточински режим Александра Вучића? Да ли би најзад зауставио погубне евроинтеграције? Или пузеће улажење у НАТО? Или гажење Устава Србије и одрицање од злочином отетог Косова и Метохије? Да не би можда, за рзалику од Вучића, одбацио „ед мемоар“ и стао да развија привредну сарадњу са Русијом?

Лична нетрпељивост између Јанковића и Вучића је неспорна, али у чему се то њихова политичка становишта разликују?!

Чак су и по превртљивости слични. Јанковићу, наиме, нико никада неће пребацити да је гадљив у избору радног окружења. Деведесетих је најпре био новинар прозападне агенције „Бета“, али је онда 1997. мртав-хладан прешао у савезно Министарство омладине и спорта које је било у рукама Социјалистичке партије Србије до Петог октобра. Тамо је преживео и преврат, остао у министарству и под ДОС-овском диктатуром, све до 2003. када је почео да ради за ОЕБС. Њих је напустио 2007, када га је Народна скупштина поставила за заштитника грађана. На то место предложила га је Демократска странка Србије, али га силазак ДСС-а са власти нимало није затекао неспремног, него је и у Тадићевој хијерархији заузимао посебно место, чим је децембра 2010. баш он одлетео у Осло (владиним авионом) да присуствује додељивању Нобелове награде кинеском дисиденту. И поред оваквих престројавања, лета 2012. тада нови сазив Скупштине једногласно му је одобрио нови мандат на место заштитника грађана, а са новоуспостављеном Вучићевом влашћу сарађивао је без икаквих несугласица у наредне две године, одобравајући им тешка кршења људских права на Космету у спровођењу Бриселског споразума, као и гушење Уставом зајемчене слободе кретања незаконитом „геј парадом“.

Тек после чувене туче Андреја Вучића и обезбеђења му са Жандармеријом, Јанковић долази у сукоб са режимом. Све до тада, два рођена превртљивца, Јанковић и Вучић, нису један другом правили ма какве тешкоће.

Како онда Србија да се не кикоће док чита о „прилици да почне да мења ствари“ коју јој нуде пријатељ Бернара Анри Левија (Горан Марковић), или писац који се хвалио како је ногама газио позиве да се заштити ћирилица (Владимир Арсенијевић)?!

ЕЛИТЕ БЕЗ КОМПАСА

Када се, међутим, узме у озбиљно разматрање, апел Саши Јанковићу је недвосмислен доказ безумља самопроглашених друштвених „елита“.

„Одмереност, храброст коју је показао у тешким тренуцима, посвећеност одбрани владавине права и заштити људских права, професионални резултати у изградњи важне институције – гаранција су да би Србија у њему добила председника каквог заслужује“, величају Јанковића потписници, по свој прилици не до краја свесни да је свака и једна од набројаних похвала чиста лаж. Колико је био посвећен владавини права и људским правима, најбоље знају, као што је већ речено, они најугроженији, а то је Србији одан свет са Косова и Метохије. Али Јанковић се ни иначе не може похвалити „професионалним резултатима“. Штавише, за једног правника одликује се ванредном спремношћу да крши законе чак и на мање-више безазленим примерима, као што је овај у који је и моја маленкост била уплетена.

С јесени 2009. године, Иницијатива младих за људска права тужила је била Нову српску политичку мисао због наводног говора мржње, а онда, пре него што је судски поступак уопште и започео, иста та Иницијатива је уприличила округли сто управо поводом те њихове тужбе. То је било озбиљно кршење закона који забрањује јавно коментарисање судских поступака пре него што су окончани, како се на суд не би вршио утицај пре првостепене пресуде.

Писао сам у то време за НСПМ, па сам, заједно са Маринком Вучинићем, био одређен да у име НСПМ одем на округли сто и опоменем учеснике да је то што раде кршење закона, али и да скренем пажњу на истински говор мржње који се, уперен против Срба, могао прочитати на „Е новинама“ или пак Пешчанику. Међу учесницима је био и заштитник грађана. И нимало није био потрешен због тога што крши закон. На Маринковићево и моје упозорење да је сама тема скупа противзаконита, буквално се, као и остали учесници, није ни осврнуо. Господин правник.

У једном тренутку улетео сам у оштру расправу са Биљаном Ковачевић Вучо, када је покушала да ме убеди да Срби не могу бити предмет говора мржње јер нису „рањива група“. Ову непојамност Саша Јанковић не само да није оповргао, него је зајапуреној Биљани Ковачевић Вучо дао за право, додуше посредно (ућуткујући мене позивом да расправу оставим за неку другу, тобоже прикладнију прилику). Господин заштитник.

ВУЧИЋУ НА СРЕЋУ

Саша Јанковић није ни одмерен ни храбар, што се непобитно може закључити на основу тога како се лане држао када су му режиму наклоњени таблоиди ископали из прошлости случај самоубиства најбољег пријатеља у његовој, Јанковићевој, кући.

Не улазећи у то шта се заиста догодило и да ли је Јанковић одговоран за смрт свог друга, остаје чињеница да породица страдалог младића и даље криви управо Сашу Јанковића, коме је, када је цела афера избила на видело, поставила неколико нимало угодних питања која, како кажу, до дана данашњег нису добила уверљиве одговоре. Све и да ни на који начин није допринео смрти најбољег пријатеља, како је могуће да Јанковић за све ове године није нашао за сходно да унесрећеној породици отклони недоумице?

Ко би још породицу најбољег пријатеља после такве трагедије оставио у таквом неспокоју?! Свакако не неко ко је „одмерен“ и „храбар“, каквим Јанковића описују потписници апела.

Толико о Јанковићу. Да се вратимо сада на 104 јавне личности које, нажалост, уживају некакав, махом незаслужени друштвени углед, а дају себи за право да се изјашњавају о осетљивим питањима о којима очигледно не знају под милим богом ништа.

Осим што су овим апелом показале колико су недорасле ма ком одговорном задатку, дотичне личности исцртале су и једну истину која многима промиче: Србија није под „окупацијом“ и Србијом не управљају Западне силе, које, несумњиво крволочне и непријатељски настројене према српству уопште, заправо само користе овдашње недостојнике и њихов злокобни политички и друштвени утицај.

Док цео свет напето ишчекује на шта ће да изађе владавина Доналда Трампа, извесно је да нико из америчке дипломатије, па ни Кајл Скот, уопште и не размишља о Саши Јанковићу и његовој могућој кандидатури за председника Србије. Исто се може рећи и за Западну Европу, која се још није опоравила ни од Брегзита, а сада мора да се носи и са новим, прекоокеанским шамаром, па још и турским претњама да ће послати нове таласе миграната. Да ли је вероватно да, у таквим околностима, из Вашингтона, Лондона, Брисела или Берлина стигне наређење да се састави апел Јанковићу?

Наравно да није.

Поготово не би Западњаци то радили у овом тренутку, када се и код њих сасвим урушава сам концепт славних личности – глумаца, певача, музичара, писаца, новинара, ТВ звезда… Трампова победа разоткрила је дубоко гађење које су најшири народни слојеви гајили према „истакнутим појединцима“ оданим једино сопственим повластицама. А на Балкану, поготово у Србији, та клика је још и омраженија него што је у Америци.

Иза апела, према томе, не стоји никаква „западна агентура“. Исто тако ни иза Јанковићеве кандидатуре, о којој се наглас размишља већ више од годину дана.

И апел, и Јанковић, и његова кандидатура, али и оно против чега се он као бајаги бори, све је то закувано у овдашњим кухињама, из Србије и непосредног окружења (првенствено Загреба и Подгорице). Србија се суверенитета одрекла сама. Није нас у овај државни суноврат који траје пуних 16 година натерао нити један страни амбасадор. Они су га свакако потпомагали, од Вилијема Монтгомерија па надаље, али је суноврат изворно последица немоћи и слабости српских државних установа, унутрашњег слома безбедносних и одбрамбених служби, те на крају нискости политичких и друштвених елита.

Уосталом, највише користи из Јанковићеве кандидатуре извући ће управо онај против кога је све то наводно и уперено: Александар Вучић. Истински популистички кандидат би Вучићу утерао страх у кости. Јанковић ће, онако намргођен, само да га разгали.

Прочитај без интернета:
52 гласa