Шта ће бити са СДС-ом? Да ли ће се подијелити или распасти? Да ли ће нестати или опстати? Да ли ће се брзо обновити или дуже таворити на маргини вишестраначког живота? – питања су које послије локалних избора постављају посматрачи политичких прилика у РС.

Тријумф Додикове коалиције и фијаско СПЗ-а, односно прије свега СДС-а, заиста треба навелико славити као побједу патриотских снага. Али, ваља се упитати и каква је перспектива СДС-а послије већ којег по реду изборног пораза, од којих посљедњи дјелује као фаталан? Не треба заборавити да је то странка која је почетком 90-их, у драматичним годинама по судбину српског народа у БиХ, окупила национални покрет и створила РС. Јесте да данашњи СДС воде неки други људи и да воденеку сасвим другачију политику, али било би штета да се угаси свијетла традиција ове странке. Да ли је, међутим, СДС способан да се политички и кадровски регенерише како је најавио шеф странке у изборној ноћи шокиран већ првим прелиминарним резултатима?

У суботу, 8. октобра, у Бијељини на састанку Главног одбора, Босић, а за њим и Тадић, као потпредсједник, поднијели су оставке, и то је у БиХ била вијест за прве стране новина. У западним демократијама, послије сваког изборног неуспјеха, оставка партијског шефа је рутинска ствар и питање политичког бонтона. Партија не мора да је прихвати, али у случају и Босића и Тадића одлучиће тек изборна скупштина, тим прије што нису рекли да је „неопозива“. Занимљиво је да, уз Тадића, исти потез нису повукли и Шаровић‚ Мићић и други страначки прваци, иако се ни они не могу похвалити резултатима избора у „својим“ регионима, нити су, када је требало, опонирали политичким потезима свога шефа. Сигнал да је задњи час за политички заокрет добио је једино од колеге у СЗП-у – Младена Иванића, и невјероватно је како то није схватио.

СДС није доживио дебакл на локалним изборима само због грешака предсједника Босића и једног од подпредсједника странке Тадића, него прије свега због лоше политичке оријентације о којој је морала постојати сагласност бар најужег вођства, ако не и Главног одбора. Већ у предизборној кампањи 2014, СДС је критиковала Додикову коалицију СНСД-ДНС-СП због, наводно, систематске производње конфликата са другим ентитетом и „међународном заједницом“. Сама је пак раширила руке према бошњачким комшијама и тзв. међународној заједници, те заузврат из Сарајева, ЕУ и САД добила издашну подршку против Додика.

Послије тијесног пораза СЗП-а на општим изборима, у којим је Иванић био једини добитник на губитничкој страни, вођство СДС-а као да није имало стрпљења да нову шансу сачека још четири године. Посегли су за грамом власти у заједничким органима, што је подразумијевало пакт са Бакиром Изетбеговићем као старијим партнером. Већ када су на самом старту отћутали програмски говор предсједника Савјета министара БиХ у коме је Денис Звиздић најавио одузимање још два ентитетска министарства (пољопривреда и просвјета) дало се наслутити како ће изгледати наставак бошњачко-српске сарадње у Сарајеву под спонзорством ОХР-а. Два референдума су била посљедњи предизборни тест лојалности Републици Српској на коме су пали са својим тактичким полуподршкама.

Размјере пораза СЗП-а, и посебно СДС-а, можда и јесу неочекиване, али узроци су толико очигледни да их је сувишно шире образлагати. Није толико важно ко је за лошу политику персонално највише одговоран, колико јесте: шта и како даље. Јасно је да по старом више ништа не може, али не и шта би требало да буде ново.

То би једино могло да буде, а шта друго доли промјена курса попуштања и уступака према захтјевима СДА и ОХР-а, који ће временом расти, те озбиљна корекција у национално-патриотском смјеру. СДС ће, међутим, тиме упасти у вишеструке колатералне невоље. Прво, наћи ће се у политичком простору који већ веома успјешно покрива СНСД. Друго, тиме ће изгубити политички идентитет и постати непрепознатљива на вишестраначкој сцени РС. Треће, СДА ће отпустити СДС као некооперативног партнера кога у сваком моменту може да замијени једнаким бројем посланика коалиције СНСД-ДНС-СП, који релано држе власт у РС – и у глобалу, и на локалу. Четврто, СДС ће изгубити антидодиковску подршку спољних центара моћи, која је ионако доведена у питање са два изборна пораза заредом.

И најзад, оно што представаља највећи проблем, и послије оставки и најављених интерних избора, затечени највиши руководиоци странке остаће на високим положајима у заједничким органима БиХ. Тешко да ће Шаровић у Савјету министара, Босић и Тадић у Парламентарној скупштини БиХ и бројни други анонимни кадрови СДС-а распоређени на нижим степеницама заједничких органа, бити спремни да прате политички заокрет странке по цијену губитка оног грама власти или, како то они воле да кажу, „другог нивоа власти“. У таквој апсурдној ситуацији, у којој би СДС-овци у партији били у раскораку са СДС-овцима у власти, неизбјежна би била подјела СДС-а на двије партије или бар двије снажне фракције.

У потоњем случају најбољи кандидат за новог предсједника био би опет Босић, који никада и није био класични партијски вођа, него више вјешт координатор регионалних лидера на функцијама потпредсједника странке, а његова оставка не мора бити прихваћена на Главном одбору. Мало је је ипак вјероватно да ће сваки од њих, са својим присталицама, кренути својим путем и вјероватније је да ће се, поред Босића и Тадића, и Мићић и Шаровић тактички повући у Главни одбор и из позадине наставити да владају преко млађих насљедника.

Ако новог шефа СДС-а треба тражити међу четворком најмоћнијих, онда би то тебало да буде најприје Мићо Мићић. На посљедњим унутарпартијским изборима већ је конкурисао Босићу, у свом атару се показао, бар и само за длаку, изборно непобједив, а његова Бијељина представља материјалну базу странке. За Тадића то не важи, јер због маргинализацију странке у главном граду и хипотеке вишеструког губитника на предсједничким изборима. Зачудо, као о фавориту међу четворицом, говори се о Шаровићу, иако је управо онбио главни протагонист јалове политике кооперације са Изетбеговићем – јуниором и ино-фактором. А овај парадокс неки објашњавају његовом нараслом финансијском снагом, која се данас лако прелива у политичку.

Као кандидат за предсједника из млађе генерације помиње се Вукота Говедарица, агилни парламентарац из Гацка који је интерно био најгласнији опонент поражене политике СДС-а. Али, насупрот кадровском подмлађивњу, неки би дали предност ветерану из славне оснивачке генерације СДС-а – Моми Крајишнику, који је и даље политички врло активан. Или, чак, шефу партије из најбољих послијератних година – Драгану Калинићу, кога је СДС одбацила и који посљедњих година, на челу маргиналне странке, даје подршку патриотској политици СНСД-а.

Како год се завршио избор или дјелимичан реизбор руководства, остаје неријешено питање шта и како промијенити у политици СДС-а? Уз много више родољубја и домољубја, које подразумијева и болно отказивање дилова са Бакиром и Инцком, требало би јој додати реалан социјално-економски програм који би био убједљивији од онога који нуди актуелна власт. У предизборној кампањи и 2012. и 2014. СДС се залагао за борбу против корупције, за запошљавање и економски раст. Али, да су до сада ишта од тога хтјели и умјели – показали би на локалу па не би изгубили толике силне општине. Требаће им заиста много политичке креативности и принципијелности да би повратили изгубљено повјерење народа.

Криза у којој се послије фијаска на локалним изборима нашао СДС, па са њом и СПЗ без ПДП-а, сувише је дубока и сложена да би била ријешена пуким кадровским рокадама и козметичким промјенама политике. А све што је озбиљније изискује темељито престројавање, па и доста времена. Да ли ће година и по колико преостаје до кампање за опште и предсједничке изборе 2018. бити за СДС довољна? Не би ваљало за РС да власт дугорочније остане без јаке опозиције.

слика http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/republika_srpska/aktuelno.655.html:581779-Objedinjeni-izbori-u-BiH-2018

16 гласовa