Часлав Оцић, Ка обали плови: стратеголошка разматрања, Друштво за привредну историју,

Београд 2017, 2. изд.

 

Како нам Стари завет сведочи, мудри Јосиф је посаветовао фараона да сазида широм Египта амбаре, спремајући храну за оно време кад буду дошле неродне године. Време богатства је време размишљања о могућем сиромаштву. Припремити се за његов долазак је било увек на памети, пре него што се дошло у савремену епоху организоване лажи, обмана и лакомислености. Психологија здравог друштва зна за прошлост, рве се с проблемима садашњости а о будућности размишља у претпоставкама. Израстао из прошлости, човек je у садашњости која се сурвава у прошлост а незадрживо, можда је најтачни је – сумануто – јури у будућност. Човек као биће паралелно засновано на мисли и осећању има три сегмента који га раздиру: туга за прошлим, тескоба у садашњости и стрепња пред будућношћу. Знање о прошлости често и реалност у којој је, нагони га да, ако је уман, претпостави будућност као простор испуњен опасностима. Све што му знање преноси такав став му потврђује. А ако се ослонимо на „историјска знања“ – а каква знања уопште имамо а да нису историјска, јер су наша дневна знања у сталном превирању и у сталном новосагледавању, која добијају могућу стабилност тек кроз ослањање на историјска знања. Ма колико да су промене у савремености револуционарне, а то значи деструктивне према прошлости, оне не могу да трају у будућности ако не пронађу „претка“ у прошлости јер само тако могу да се продуже у будућности а да не буде само историјски ексцес. По нама реалност је само историјско уграђено у савременост. И само из такве савремености може се следити пут фараонов, тј. припремати се за будућност.

Захваљујући академику Чаславу Оцићу и његовој студији о стратегологији Ка обали плови (Београд 2015, 2. издање 2017) у српску културну средину уведен је проблем стратегије као незаобилазан културолошки (и културни) проблем који свака држава и сваки народ мора да разрешава у овом тренутку када су из темеља уздрмани фундаменти економике, геополитике, антропологије и религије, ако жели да опстане на историјској сцени у будућности. Иако су Срби још у време комунизма имали сусрет с једним, у времену омеђеним економским пројектом, тзв. Петогодишњим планом, тек је овом Оцићевом студијом, у сажетом облику нама стратегологија дата као проблем који постоји у темељу свих култура и цивилизација као и да свака идеологија, посебно утопија, мора стално да је има на уму. Иако Оцић на више места помиње да су Фукујама и други прогласили крај историје и крај идеологије, кроз читаву ову његову студију видимо, да сви стратешки планови носе у својој сржи и идеологију и утопију, јер сваки план окренут је будућности, а свака будућност којој је намењен стратешки план јесте простор који садржи утопију. Сваки стратешки план, ма колико проистекао из реалности носи утопијски претекст за своје реализовање. (Овде под утопијом не подразумевамо период среће већ и период несреће, као што смо указивали у нашој књизи Свет страха, у којој смо писали о „негативној утопији“ полазећи од претпоставке да свака утопија, због свог когнитивног настајања и рационално догматског покушавaња реализовања, постаје неуспешна и супротна циљу њеног створитеља и њених реализатора.)

Оцић је рад поделио на неколико сегмената и подсегмената који нам указују на правац његовог интересовања, али и његове ставове о њима: „Увод; Стратегологија (Откуд и чему?, Стратег – homo paradoxicus, Природа стратегије, Три димензије стратегије, Игра versus машина); Транзиције (Honour the past – imagine the future!, Прва модерна транзиција: од феудализма ка капитализму, Милитаризам, конкуренција, предузетништо, Из капитализма у комунизам и … натраг?, Утицај на алокацију ресурса, Редистрибуција као клептократија, Симболичка модернизација, Знање и интерес, Могућност избора или TINA?, Страх од промена: горгонизам; корупција; Улога државе; Свет –Европа – Балкан (И модернизација и етничка идентификација, Држава конкуренције уместо државе благостања, Геоекономика versus транснационални либерализам, Криза суверенитета и криза регулације, Глобализација и раст неједнакости, Ендизам, Сви конвергирамо к ЕУ, док Амур тече, тече …, Дефиниција ЕУ, Успон регионалне Европе, Криза европских интеграција, Балкан: прва и последња Европа); Развој (Кратка историја идеје: раст – развој – прогрес, Самоток и/или интервенција, Одбрана или обиље?, Рад и пљачка, Привредаи политика; капитал и моћ, Економске санкције и економски ратови, Раст или власт: нововековна еволуција идеје развоја, Новије концепције развоја, Развој као привредни раст, Развој као модернизација, Развој као дистрибутивна правда, Развој као друштвено-економска трансформација, Јапански пример; Поуке (Промене: опстанак и развој, Национална стратегија развоја у контексту глобализације, Стратегија интегрисања у свет: предмодерна, модерна, постмодерна, Нека општа запажања о стратегијама развоја Србије, Концепт и контекст, Могуће стратегије развоја Србије: немогућа мисија?, Наука – генератор развоја.“ Поред овога дата је и обимна Литература, на коју желимо да скренемо посебну пажњу не само онима који желе да изучавају стратегологију већ и неке друге области које стратегологија узима у обзир. Нарочито оне који се баве геополитиком, културологијом, постмодерном, разграђивањем националног идентитета и успостављањем Новог светског поретка (НСП).

Стратегија може да се примени у различитим ситуацијама али као што видимо из Оцићевих размишљања, она је најзначајнија у две ситуације. Као одговор на значајну дилему која може бити од виталног значаја или као реализација развојног плана. Њена функција може бити у микро и у макро равни. Нормално је да што је припрема плана за решење проблема у које мора да учетвују многи чиниоци, његово извођење је све теже изводљиво и захтева не само прецизан план извођења већ и стратега или читав низ стратега који су способни да га изведу. Оцић инсистира на добром стратегу. Добар стратег није само добар стручњак потребан за реализацију већ и талентован стручњак који уме и може не само да у току реализације стратешког плана сачува јасноћу и хладноћу ума, већ и способност креативности. Стратег мора да буде обдарен ирационалном способношћу да у кризном тренутку учини праву ствар. Оцић такву особу назива „човеком парадокса“. Ми бисмо додали и човек интуиције. Стратег треба да има знање које је предвиђено стратешким планом, али и да буде довољно инициран у пратеће области из којих је коришћено то знање да би у току реализације, ако се отворе нова питања, могао да их решава потпрограмима и „у ходу“. Изванредан стратег у току реализације мора да наслути кризну ситуацију и да се припреми за њену појаву. У том контексту треба схватити и Ајнштајнову мисао, коју Оцић наводи: „Машта је важнија од знања“. Томе бисмо додали један од основних принципа тумачења хуманистичких наука – способност уживљавања. Стратег мора, пре свега да разуме проблем, да разуме његов садржај и његов механизам а тек после тога да га доведе у стање могућег разрешења. По Оцићу, постоји четири могућа решења стратешке напетости. Прво решење је кад пред собом имамо загонетку. Њено решење је најпростије. Решење је једнозначно: једно да и ништа ван тога. Други случај је дилема: пред могућношћу смо бирања. Та нам могућност погодује само утолико што имамо два одговора и она је унеколико лакша али од нас тражи да уведемо интуицију поред знања. Трећи модел је компензаторски који даје велики број решења. Четврти модел је тзв. парадокс. Он је хибридан јер се користи решењима више опција како би смањио могућност веће штете и евентуално омогућио вишестрану корист. Као што видимо у рукама стратега се налази више могућности али све оне захтевају стратегову обдареност и истрајност.

Иако о стратегу има најбоље мишљење аутор студије ће покренути питање шта стратегу највише смета у његовом раду? Према Оцићу, највећи непријатељ добром стратегу је његово самољубље. Гордост која може да га понесе. То нас подсети на опомену која је стално шапутана иза леђа римског тријумфатора на дан његовог тријумфа док се возио улицама Рима: Таштина над таштинама, све је таштина. Стратег свој посао треба да види као стално проверавање способности. Као пример одржавања способности, Оцић наводи Лаунија, бившег језуиту (у другом полувремену земаљског живота: банкара!), који је своју веру и борбу за њу целог живота држао у активном стању. Ако имамо у виду да велики број језуита проводи своју монашку активност не у манастирима нити са својом сабраћом, већ у средини која је препуна духовних искушења, као и деловањем које је на граници безверја и светогрђа, онда је њихова вера и самодисциплина за свако поштовање. Четири стратешка начела језуита су: самосвест, проницљивост, љубав и хероизам. Није без разлога на првом месту стављена самосвест, свест о идентитету која га чува од преверавања. Проницљивост је, поред знања и оно што смо већ назвали интуицијом. Љубав, која је пре свега љубав према Богу а потом према сабраћи, а хероизам (појам је је требало да буде преведен као јунаштво) је спремност на жртву до самопоништења[1].

Ни код аутора који се наводе, а ни код Оцића, не помиње се проблем вере, питање идеологије (у традиционалном смислу или као „секуларне религије“) потискује се у други план, иако је, по нашем мишљењу, вера стабилизациона тачка и животодавна енергија која се налази и у стратешком плану и у деловању самог стратега. Само настајање стратешког плана, иако импулс за настајање може бити, а често и јесте, економске природе, у крајњем смислу носи у себи идеолошки импулс. Јер, чак и тзв. отворена друштва, почивају на идеологији о отвореном (плуралистичком) друштву, и како време одмиче, то почиње да буде догма која по својој крутости није ништа мање ригидна од поставки затворених система, што се види и у развоју неолиберализма и НСП-а. Треба имати у виду да се стратегија заснива на три тачке (димензије): стратешки процес који подразумева време његовог спровођења и начин реализације; стратешки садржај и стратешки контекст, тј. простор у коме ће се процес одвијати. Оцић указује да се ова три процеса одвијају у синхроницитету и да су подложни променама, односно да стално уносе промене у стратешки план. Способност стратега огледа се у начину како да се план реализује. А то подразумева веру у потребу његове реализације. Зато мислимо да је потребно да поред стратеговог самољубља као мане, као другу, не мању ману треба имати на уму малодушност. Па иако нам изгледа занимљива математичка теорија игара која се примењује у стратег(олог)ији, одбацивање или присуство вере[2] је незаобилазна у реализацији стратешког плана. И то не само када су у питању макропланови, као што су геостратешки, већ и када је реч и о микростратегији.

Напуштајући, условно речено, теоријски део о стратегологији и улози стратеголога Часлав Оцић ће отворити питање промена у светским размерама у простору политике, економије, државног суверенитета, националног идентитета и знакове све јачег потенцијалног тоталитаризма у току реализовања НСП-а. Полазећи од тезе да је велика држава настала захваљујући великим монотеистичким религијама (хришћанство, мухамеданство), јер су оне дале могућности да се разна племена, преко исте вере уједине, што не сматрам сасвим тачим јер је било и великих политеистичких царевина, он тврди да је кроз феудализам дошло до грађанског друштва, а кроз њега до комунизма. Ми овде отварамо питање узрока и последице појаве неолиберализма као прекидање тако миле идеје о позитивној прогресији, јер се и комунизам третирао као прогресивна идеологија коју је бољшевизам (лењинизам, стаљинизам) довео до пропасти. Предалеко би нас одвела расправа о идеји о обавезном напретку у будућности у односу на прошлост која је уграђена у философију грађанског друштва још од времена његове борбе против феудализма. Из аксиоматског статуса будућности као нечег бољег, родила се идеја о будућности у којој се појављују две струје: позитивна у којој је демократија која је повезана с отвореним друштвом, и негативна у којој је тоталитаризам у којој је ситуиран комунизам у свим својим варијантама и фашизам (у коме су националсоцијализам и Мусолинијев фашизам), а који је, по многим својим особинама врста социјализма. Ту није крај дилемама, тј. идеологизираним, тј. полутачним закључцима јер, док су марксизам и фашизам један правац социјализма, социјалдемократија је други правац, демократски, који је обухваћен отвореним друштвом. Али, да ли је леви тоталитаризам формално поражен крајем осамдесетих година 20. века а десни 1945, ако имамо у виду да заговорници демократије и демократског друштва кроз неолиберализам све јасније показују особине тоталитаризма, и бахатост којих би се и најбахатији владари из прошлости стидели. Капитализам НСП-а скоро је ослобођен од страха од оптужбе за неморал, лаж, масовно уништавање људи, отимање имовине, јер се врши ревизија моралних норми до њиховог поништавања. Чак и оно што се увек сматрало у западној култури неприкосновено, јер је гарант слободног живота, приватна имовина, доведено је у питање: забраном трговине, блокирањем имовине и банковних рачуна, контролисањем приватног живота, да набројимо само неколико елемената који су битни у економском животу. Нажалост, у овој студији није покренуто питање повлачење златне основе капитала чиме се обезвређује сваки вид штедње и могућност да се грађанин али и читава економија држе ван домашаја политичке власти. (Оно што се сматра државном влашћу код малих и сиромашних држава није ништа друго до колонијализам.) Светски капитал, који се лагано шири привредама националних држава, с једне стране, исисава економску моћ појединих држава лагано пауперизујући све слојеве становништва. С друге стране, у богатим државама огромни порези, нарочито наследни порези, имају за циљ да се спречи економска моћ појединца и дестимулисао његов финансијски потенцијал.

Урушавање комунизма у Источној Европи, који је створио утисак његовог нестанка с политичке сцене, отворио је питање који ће људи постати креатори новог капиталистичког друштва на тој територији. Роберт Алансон, кога цитира и Оцић, дао је занимљив профил оних који могу из те средине да буду капиталисти. Пре свега, то су комунисти (занимљиво, не некомунисти и антикомнисти) из државне политичке структуре, полицијске и војне номенклатуре, разни криминалци, од традиционалних лопова и убица, до оних које је држава користила за разне илегалне акције у иностранству. Трећу групу чине странци који долазе у земљи у превирању где влада привредни криминал и корупција и где се уз минималне трошкове може доћи до велике материјалне користи. Ми смо згађени сведоци транзиције у Србији, која је била компликована сепаратистичким разбијањем државе, грађанским ратом и масовним уништавањем економског потенцијала, при чему се капитал у 90% случајева преточио у руке „бивших“ комуниста, њихових потомака, и разних криминогених сарадника. (Занимљиво је да сам још почетком деведесетих година најавио страшну будућност за оне који су очекивали ослобођење од комунизма и повратак у Слободни свет на Западу. Тип антикомунисте на Истоку и у бившој Југославији, давно је био нестао на Западу. Млади антикомунисти с Истока, на Западу су ускоро добили епитете фашиста, и западни капиталисти нису били спремни да обнове традиционалне грађанске и економске слободе ослањајући се на њих, већ су се ослонили на бившу комунистичку номенклатуру спремну да им користе у пљачки имовине сопствене државе.

Оцић ће указати на један велики проблем овакве (али до данас не потпуно) изведене транзиције. Нови капиталисти, сем спремности да се дограбе велике имовине ништа нису знали о механизму капиталистичке производње, куповини и продаји, стицању или губљењу капитала. Углавном потомци нижих друштвених слојева који су, помоћу Партије, нашли лагодан живот они су живот капиталисте замишљали као идиличан живот у земљи Дембелији. Како Оцић рече, они желе „да буду капиталисти без капитализма“[3]. У вези с тим он је склон да изрази сумњу да су такве особе способне да спроведу транзицијске промене, чиме отвара суштинско питање: које су стратешке могућности у Србији да се обави транзиција од комунизма ка капитализму.

Лагано, одвајајући се од теоријског и улазећи у простор реализованих идеја, које препознајемо у нашој савремености отвара се питање морала и интереса као основног механизма економије. Где је граница интереса коју он не сме да пређе и да ли она у данашњем свету постоји. Ако се интерес стави као центар понашања отвара нам се савремени свет као зверињак у коме гладне животиње вребају свој плен. Стављамо акцент на појам гладне, јер ретке су сите животиње које лове. Човек, који се ослања само на интерес, таква је животиња. Користољубље, а то је синоним за такву врсту интереса је увек у традиционалним културама негативна одредница. То је друштвена мана, опасна по заједницу. Занимљив је пример користољубља који нам наводи Оцић. То је говор у америчком Сенату Харија Трумана из 1941, у коме је он, говорећи о рату између Немачке и СССР-а, рекао: „Ако видимо да побеђује Немачка, ми треба да помогнемо Русији, а ако видимо да побеђује Русија ми треба да помогнемо Немачку, да би их се што више међусобно поубијало“[4]. Труман је, као предсеник САД, с истим мерилом „корисности“ по америчку војску у рату с Јапаном, донео одлуку о бацању бомбе на Хирошиму, како би спречио војне операцији у Јапану у којима се предвиђала погибија најмање 200.000 америчких војника.

Друштва затвореног типа, а ту се пре свега мисли на комунистичка, производе сурогате, „лажну јавност“, скрећући пажњу на неважне проблеме, „првенствено у индивидуално психолошкој и моралној равни (афере), а витални друштвени проблеми занемарују се или одлажу, јер сада „није тренутак“[5]. Лако је у овом опису препознати не само нашу прошлост већ знатним делом и нашу садашњост. Али за нас је врло занимљиво да нешто даље у овој студији писац наводи савремено стање у светским размерама које није мање погубно по друштво од оног у монолитној заједници. „У свету доминирају тенденције замене културе забавом, образовање замењује обука, науку – технике убеђивања (геномика ума) а политичка сцена поприма све више обележје циркуса и сточне пијаце. Тиме се губи аутономија појединих друштвених сфера (политике, науке, здравства, просвете, спорта, медија…) срозава се њихов квалитет, губи се њихова аутентичност и разлог постојања. Личности постају све више индивидуе (редуковане на функцију пореског обвезника и потрошача), губи се смисао егзистенције, људи постају сувишни – отуда све снажнија пропаганда трансхуманиста.“[6] Ове две слике: тоталитаристичког комунизма и неолибералистичког постмодернизма (социјалног дарвинизма) НСП-а отварају питање, где је излаз за човечанство између Сциле и Харибде поништење персонализма, и брисања сваке врсте духовности. Да ли је оно, бежећи из сивила бољшевичког ропства улетело у чељуст потрошачког друштва где је претворен у купца, конзумента, где му је функција да купује непотребне и безвредне ствари. Сви смо сведоци да купујемо кратковеку робу. Више не можемо наћи у домовима предмете које су наследили од дедова, иако многи од њих би могли да се користе и данас. Орвеловски свет, помешан с хакслијевским врлим новим светом, који је импрегниран буком и бесом, има за циљ да, простонародно речено, слуђује људе.

Деструктивно деловање НСП-а, врло ретко се дешава употребом војне силе и по правилу војна интервенција се не завршава стварном пацификацијом земље у којој се интервенише, како се режим не би стабилизовао већ се оставља недовршеном не дозвољавајући ни савезницима да стекну самопоуздање и евентуално да воде независну политику. Свуда где су САД после Другог светског рата интервенисале рушењем „неподобних“ влада, или су се повлачиле поражене (Индокина), или су разбијале државно јединство (Северна и Јужна Кореја, СФРЈ) или воде перманентни рат: Авганистан, Ирак, Либија, Сирија. Интервенишући с геслом рушење левичарске тоталитарне власти, они би отварале простор националним и верским сукобима у којима се, по правилу, стављају на страну, политичких, верских националних мањина видећи у њима стратешке савезнике. У том механизму, неретко, ослањају се на конзервативце из чега се да закључити да све те интервеннције започињане као покрет за демократију, у ствари имају за циљ рушење свих затечених структура: државних, националних, верских како би се обезглављено становништво лакше глајштаховало и припремило за постмодернистичко испирање мозга и промену идентитета.      Чешће од војних интервенција јавља се дестабилизација мањих држава од стране великих али и великих држава од стране Новог светског поретка (који, заклањајући се иза САД и Европске уније, преко институција Уједињених нација и разних међународних организација, често маскираних у езотеријским групама и покретима); дестабилизација разбија све интегришуће везе унутар држава, народа и верских организација. Поред тога, не треба губити из вида и интернационалне економске везе. И, по нама, плутократску елиту, која је кровна структура у НСП-у. Као пример разбијања држава, може нам послужити, подржавање сепаратистичких покрета које се, врло често, позивају на историјске поделе које потичу још из средњег века. Флагрантан пример је Велика Британија у којој постоје три покушаја отцепљења од којих су Велс, Шкотска и Северна Ирска већ деценијама познати, али шкотски постаје све агресивнији после енглеског напуштања ЕУ. Ту су присутна и Шпанија, Италија, потенцијално Баварска, Украјина, Молдавија. У свим случајевима, поред националног присутан је и економски проблем. У ствари су у узрочно–последичном односу. У Европска унија коју разједа кредо: Уједињење да, јединство не, постоји велики број економских веза које указују на деловање појединих области у појединим државама, које желе да воде независну економску политику с областима у другим државама, а то води федерализацији сопствене земље. Улога економских веза, индустријски конгломерати користе, како би спроводили своју економску политику, одржавајући државу домаћина у колонијалном статусу. Погодности државе-домаћина је, пре свега у јефтиној радној снази, сировинама или заузимању одређеног географског простора у који треба да се извозе одређени производи. Од снаге државе заштитнице на коју се ослања „гостујућа“ фирма зависиће колико ће бити окрњен суверенитет државе домаћина.

Сужавање суверенитета и довођење у колонијални статус током времена све више се шири преко домаћих присталица који из личног користољубља делују против сопствене државе (народа, религије, идеологије) или с административних управних позиција или преко средстава јавне комуникације или на основу разних врста шпијунирања. Како каже Цицерон, домаћи издајници су најопаснији непријатељи[7]. Њихово деловање је у традиционалним културама сматрано најнижим чином. НСП, поред оних који делују у економском простору („економске убице“), нарочито су активни у интелектуалним круговима. Издајник, чији је синоним код Срба Вук Бранковић столећима је био омрзнут у колективном сећању. Издајник је на најнижој моралној лествици. Када је свештеник заклињао Србе пре почетка Првог српског устанка највећи део проповеди је посвећивао издаји и издајницима. Сигурно у то време не знајући да су неки Срби, побегавши у Земун, обавестили дахије о припреманом устанку, што је изазвало сечу кнезова.

И док се издаја одвија, углавном, у вишим слојевима номенклатуре, корупција је достигла епидемијске размере. Она је обухватила све друштвене структуре, пре свега на територији земаља у транзиције одакле се проширила по целом свету. Захватила је чак и друштвене слојеве у којим је спремност за примање мита била незамислива. Тако је пре неколико деценија припадник једне краљевске куће у Западној Европи примио мито да би посредовао у једној купопродаји. Иако се Оцић тим проблемом посебно не бави, можемо замислити колико је корупција захватила наше друштво и да ли је уопште могуће да се она парализује. Ако имамо у виду да је корупција била нека врста „народног обичаја“ столећима под турском влашћу на Балкану, да је у прикривеном виду тињала и за време комунизма, размере које је достигла данас биле предвидљиве. У тренутку распада државе и распродаје имовине корупција је нужно морала да се појави.

Паралисана Европа, свет у распадању и превирању, то је фон на коме академик Оцић разматра проблеме стратегологије. Зазирући да не уђе у простор због кога би га зломислећи оптужили за ширење тзв. теорије завере, он нам оставља обилан материјал о систематском разједању културних, друштвених и економских структура. Наводећи Алеа додирнуће срж читавог проблема: „Криза која погађа Европу и читав свет је антрополошка а њени узроци су комплексни и бројни.“[8] Несумњиво су преовладали плутократија (банкарократија) глобализујућа економија, егоистично стицање профита уништавањем других, насупрот народној економији, која стимулише национални развој и подизање економске моћи широког слоја становништва, како је писао наш (тада деветнаестогодишњи!) Андра Николић, кога Оцић с наклоношћу наводи. Глобализација економије је нужна у агресивном развоју НСП-а, јер јој он даје идејно (идеолошко) оправдање, разједајући све традиционалне структуре, пре свега оне које потичу из монотеистичких религија. Систематско разједање хришћанства преко рационализма и просветељства нису могли да спречи ни протестантски пуританизам, ни централизам римокатолицизма. Тек се у православљу делимично очувало захваљујуи комунистичком терору и покушало да се обнови после распада СССР-а и постане поново жива вера. Колико се у томе успело тек ће будућност показати. Али, имајући у виду систематску агресију НСП-а, који шири, паралелно с атеизмом, и монизам заклоњен иза природних наука, као и потајно деловање езотеријских група, које подржава користећи механизам „мањине против већине“, нашем размишљању на ту тему апокалиптично решење не чини се тако далеким. Што се пак тиче ислама, НСП га разједа ширењем „меког“ ислама сличног савременом хришћанству, потајно подржавајући пуританске покрете који треба да расточе конзервативне исламске државе, а преко тероризма на Западу да спрече колективни отпор монотеиста према НСП-у. Политеизам, који има велику способност адаптације, у флуидним религиозним идејама гајеним у постмодерном корпусу, не види никакву опасност по себе а колико знамо, нe видимо ни неку посебну агресивност на светском плану према политеистима (иако их има неколико милијарди). Иако је већ деценијама најављиван крај идеологије, при чему се подразумевао и крај практицирајуће религије, врло брзо се увидело да ако дође до краја религије као и идеологије, нужно ће доћи до краја цивилизације и ретардирања човека ка бестијалности. Модерна манифестација тоталитаризма маскирана неолиберализмом, која вуче у НСП, показује да нови тоталитаризам може да завлада потискивањем сваког облика културе, пре свега религије, и њеног манифестовање кроз етику и морал. Губљење оног у човеку што није окренуто материјалном, престанак губљења осећања солидарности, да о алтруизму и не говоримо, престанак спонтане солидарности, сматра се чак друштвено непожељним и сумњивим, говори о наметнутој отуђености у западном друштву, која је била приметна још у 19. веку. Данас је таква отуђеност почела да захвата читав свет. Сматрамо да ако се држава не појави позивом на солидарност, до успеха ретко може доћи. Користољубље које се разбуктало у државама у транзицији, није само присутно у материјалном простору већ и у емотивном. Неспремност да се емотивно ангажује, за модерног човека је свакодневно стање. Разлог томе је све изразитији еготизам појединца, неспремног да због нечег пати, да нечему служи.

Кардинал Томаш Шпидлак, кога Оцић неколико пута помиње и наводи, пише у својој књизи На изворима Европе: „Данашња Европа се више не одушевљава идејама, толико је већ чула и толико слуша. Не дивимо се блиставим замислима, већ се директно питамо каква је њихова вредност за живот. Према параболи Достојевског, човек науке и технике је уложио велики напор да изгради европску палату блиставу и јасну као кристал. А сада, када у њој треба да живи, открива да ту нема ни слободе ни љубави, да ту не среће људе, јер су и они, опредмећени и компјутеризовани, постали – ствари сврстане у генеричке категорије“.[9] Такви људи немају чему да се надају а они се, као што Оцић показује једино надају бољем животу, а то значи материјалном животу, тзв. благостању. Постала је опсесија у свим државама и свим привредама проблем незапослености. У вези с тим проблемом ћемо указати на једну занимљивост. Није проблем незапослености истог значаја у свим државама. Парадоксално је да је бити незапослен много већи проблем у индустријски развијеним државама вишег и високог стандарда него у неразвијеним, аграрним и сиромашним. У развијеним, урбаним срединама, с великим градовима и мегаполисима, појединац који нема посао, нема од чега да живи. Буквално је осуђен на смрт. У сиромашним срединама и малим заједницама, дословце нема незапослених. Тамо не може да опстане човек који не ради. Од детињства па буквално до смрти, свако има неку улогу која се третира као посао. Он не може да бира своју улогу, јер је избор у потреби заједнице. У малој средини нико ко је стручњак за нешто неће добити улогу (посао) који не одговара његовим могућностма. Улога се, генерички, подређује потреби. Свест о општем добру је вазда присутна и заједница да би опстала мора да се ослања на њу. У таквим заједницама не може да опстане неко ко тражи одређен посао и одбија да га ради. Овде аутор не наводи поједине случајеве нити поједине средине као што је рецимо Велика Британија у којој нека специфична занимања имају ретке потребе за запошљавањем и онда појединац дуго времена троши одређен новац док се не укаже потреба за његовом струком. Велики број незапослених у Србији концентрисан је у великим градовима, пре свега у Београду; они одбијају да иду у мања места да раде или да раде на слабо плаћеним радним местима.

Штета што је Оцић само на једном месту расправљао да ни капиталисти, власници (газде) фирми, нису спремни да прихвате мукотрпну функцију коју као власници имају нити су радници свесни да је природно да власник тражи да они обезбеде профит за њега. Тако да у нашим предузећима, у великој већини, нити су власници свесни да селективно обезбеде добре раднике, дајући им добре плате, нити су радници свесни да они власнику, знатним радом треба да обезбеде профит а не да се с њим расправљају о платама поредећи их с његовим приходима. Ту се отвара проблем који би сваки стратешки економски план морао да има у виду у земљама у транзицији: нити су капиталисти свесни улоге капиталисте, нити су радници свесни своје улоге у капитализму. Да би ствар била гора, велики број незапослених даје могућност власнику да даје ниске плате, а радници, без могућности да бирају посао, морају да пристају на разне начине искоришћавања. Разни облици криминалног понашања у којима учествују сва три ентитета – радници, власници и држава отварају многа питање и за стратегологију, и за економију, али и за књижевност. Занимљиво је да код нас сем неколико постмодернистичких антисрпских нагваждања, још нема реалистичке прозе која би обухватала период последње две деценије. Очито да, не само код нас, књижевности недостаје један добар Балзак.

Друштва у транзицији морају да схвате да се налазе на прекретници, која је већ заживела после 1945. у Источној Европи доласком комуниста на власт. И тадашња транзиција је била повезана с криминалом као што и у данашој транзицији има неколико актера: отимање државне (друштвене) имовине од стране новокапиталиста (бивших комуниста), иностраних и домаћих криминалаца и полукриминалаца, и државне власти која је под управом разних јавних и полујавних институција НСП-а. Све је то помешано с грађанским ратом сепаратиста у комунистичкој Југославији. Комунистичка транзиција је била упрошћенија али много репресивнија. У њој су била само два актера: комунисти и народ. Нисам овде спреман да утврђујем која су од три југословенска народа (Срби, Хрвати, Словенци) дали више жртава у периоду 1944–1950. када је груб терор почео да јењава али не престајући до краја комунистичке власти. Поред стрељања, убистава, „нестанака“, текла је и пљачка: банке, фабрике, хотели, кафане, велика имања, штампарије, куће. Затим је почело нагањање у земљорадничке задруге, порези, прирези, тзв. додаци и откупи. Такође, дошло је и до конфискације занатских и трговачких радњи с конфискацијом робе.

Овај кратак преглед, назовимо је првом репресијом био је праћен интелектуалним терором, диригованим школовањем, спречавањем одласка на студије ђацима из проскрибованих породица, опадањем школског знања, разбијањем морала, проституисањем женске омладине у градовима… Стратешки план – индустријализација – довео је до масовног довођења сеоског становништва у градове чије се последице виде и данас: празна села, град пун људи без посла.

Оцић је, отварајући питање транзиције у једном општем смислу, указао на један проблем, по мени, настао после престанка хладног рата: проблем земаља које желе да уђу у светске економске процесе али да сачувају свој „национални, верски и културни“ идентитет. „Проблем модернитета и идентитета отвара се у новом контексту још драматичније него раније“[10], указује он, јер НСП жели да се изврши унификација на светском нивоу, а паралелно с тим да државе, веће и мање, буду у полуколонијалном статусу економске зависности и на граници сиромаштва. Он отвара питање односа независности и економског развоја сматрајујући их узрочно–последичним. Због тога инсистира на паралелном развоју националне економије с њеним уклапањем у светске токове: на преузимању онога што је по народну привреду корисно, како би је увела у модерне светске токове ослањајући се на домаће потенцијале. Да стратешки развој јача и развија унутрашњи потенцијал, а не да обавља туђе послове и реализује туђе планове. Штета што није навео многе случајеве прећутног ембарга приликом куповине модерних машина и продаје оних модела које развијене земље избацују из употребе. Или давања тзв. економске помоћи где се поред застареле робе, доводе њихови стручњаци који уз огромне хонораре те машине и апарате треба да ставе у погон. На тај начин дародавац вишеструко умањује вредност поклона, у исто време ослобађа своју привреду застарелог баласта.

У вези с питањем успешног уклапања земље у транзицији у светске токове који се одиграо у држави, он ће навести случај Јапана у 19. веку. Средином 19. века у Јапану се расправљало да ли да се укине самоизолација земље или да се уђе у сукоб са САД и западним колонијалним силама. Кроз политичку али и философско-геостратешку расправу, дошло се до уравнотеженог закључка да до реформе мора да дође. „Нико није /од учесника у расправама, прим. Ђ. Ј./ спорио предност источњачке моралности. (Варвари не хају много за честитост, добронамерност и правду; њихова памет долази до изражаја само када је у питању профит; ако смо на равној нози с њима, морамо очекивати да ће они од почетка до краја гледати само на своју добит, писао је Шозан.) Заговарала се симбиоза те моралности с вештинама и наукама које треба учити од Запада; треба спојити источњачку етику и западњачку техникутек заједно Европа и Азија цртају пун круг као симбол савршенства.“[11] Расправа је била озбиљна и заснивала се на дубоком патриотизму свих учесника. У расправи су навођени примери из америчке и руске историје – Џорџ Вашингтон и Петар Велики су радикално променили судбине својих земаља. У току расправљања дошло се до закључка да до отварања треба и мора да дође. Питање је било само како да се оно спроведе. Да ли драговољно или под америчким и европским притиском. Дошло се до закључка да самоиницијатвна реформа оставља слободне руке реформистима да је изведу чувајући кључне духовне, тј. моралне и културне елементе нације, како би подигла њен цивилизацијски ниво али и одржала континуитет традиције, и на тај начин довели у јединство две предности: развој индустрије и економије подражавајући грађански либерални модел, и задржавајући културу, религију и морал из традиционалног сегмента. Занимљиво је да је Јапан успео, захваљујући Меиџи реформама, у периоду од 1868. до 1905. толико да се развије материјално и војно да је победио моћну царску Русију. Поставља се питање, како је постигнут толики искорак у земљи која је читав Токугава период провела у скоро апсолутној изолацији у односу на спољни свет. Нормално је да треба узети у обзир сам менталитет Јапанаца, али сама та чињеница не може објаснити како није дошло до револуционарних промена при преласку из феудализма у машинску цивилизацију. По нама, стабилизациона тачка је и тада и после пораза 1945, била улога Цара. Микадо је хиљадама година (с извесним прекидима – пре Меиџи ресторације) држао царство на окупу одржавајући државу у стабилном стању и поред свих структурних потреса константно га водећи путем материјалног напретка. Да би проблем био компликованији, сама улога цара, која је неприкосновена, није у дневној функцији. И то стање није настало тек после пада шогуната или после пораза у Другом светском рату већ траје вековима. Поставља се питање какав ће однос бити према њему у даљем ширењу и заоштравању идеја НСП-а и геополитичких и геостратешких збивања, јер се они искључују.

Пример Јапана, колико знамо није поновљен у савременим транзиционим променама у Источној Европи сем можда, делимично, у случају две римокатоличке државе: Пољске и Мађарске иако се њихов отпор постмодернистичкој асимилацији још развија на политичком плану без видног економског напретка. Оцић ће посебну пажњу посветити националној стратегији развоја у контексту глобализације. У извесном смислу тај завршни део студије се односи и на актуелну ситуацију у којој се налази савремена Србија. Ако имамо у виду не само економски већ и политички развој у свету као готово неприкривени притисак НСП-а на завођење неолиберализма као новог облика тоталитаризма који треба да измени не само цивилизацијске и културне обрасце (и односе) у свету већ и да радикално раздеси човеков статус (социјално, психолошки па и биолошки) у размерама и облицима које смо пре неколико деценијама налазили само у књигама научне фантастике, у њеним делим посвећеним негативној утопији, онда нас аутор суочава с долазећом апокалиптичном будућношћу. Оцић не предлаже стратегију затварања пред геополитичким економским развојем али не предлаже ни утапање, у смислу растакања државног и националног идентитета, за који се залаже НСП и његове присталице у Србији својим сталним политичким и идеолошким деструктивним деловањем, пре свега преко невладиних организација. Њихово деловање је јавно, узурпацијом моћи[12] али и „пузеће“, пре свега преко Уједињених нација које (преко Савета безбедности), лагано, теже да преузму улогу Светске владе, чији модел примењује и центар Европске уније у Бриселу. Овај други центар, као отуђена бирократска институција, као што смо видели на случају „брегзита“, сваки покушај напуштања његовог питонског загрљаја, доживљава као смртоносан напад на своје интегралистичке планове.

Отварајући питање места, улоге и стратегију Србије у геополитичкој и геоекономској ситуацији, он ће позвати и на давнашња размишљања Кашанина (после Првог светског рата) и Миланковића (после Другог светског рата) који отварају питање српског понашања у транзитној ситуацији. Њихови одговори иако настају у различитим тренуцима промене – победничком и пораженом – имају заједничку тачку, а она је у јачању и очувању националног идентитета. Њихово истицање да су етика, душевност вредни сваке похвале али да је снага оно што чува независност. То нас је подсетило на давну изјаву Бизмаркову да више цени грам моћи него килограм права. Улазак у заједницу с неким подразумева сопствену снагу (потенцијал). Онај ко се нуди за слугу, ма који му је ранг друштвени, економски, интелектуални, за себе не може видети никакав напредак већ остајање у рангу слуге или чак бесправног роба[13]. Оцић на многе начине указује да ослањање на сопствене снаге, уз спремност на улагање великих напора, може да обезбеди раст на лествици моћи. Држава која даје другом своје потенцијале не може ништа друго да очекује но да остане у рангу слуге. Стратешки је боље пристати на сарадњу под лошијим материјалном условима као сарадник, него у наизглед бољим, као упосленик, тј. најамник.

Прилазећи крају овим мојим записима на маргинама студије Ка обали плови академика Оцића, хтео бих још да укажем на два проблема која нису економске природе али су стратеголошки врло значајни. Први је духовно и душевно здравље нације. То здравље, као што смо видели на примеру Јапана, обезбећује реализацију стратешких планова. Нација ако хоће да опстане (развој да не помињемо!) мора да има свест о свом историјском пореклу, духовном утемељењу и уредном (и следствено томе) ефикасном цивилизацијском опредељењу. Кардинал Томаш Шпидлак, римокатолички стручњак за православље, пишући о Србима указује на значај духовности. „Вековима су Срби били приморани да се боре за сопствену егзистенцију на границама толиких струјања и страних инвазија. Повлачили су се у планине тражећи материјално прибежиште. Али истинско духовно прибежиште налази се у срцу које слуша глас сопственог идентитета усклађеног с позивањем у знаку Провиђења.“[14] Вера обезбеђује свако достизање циља. Вера обезбеђује и духовну и душевну стабилност. Новопечени капиталисти немају ни једно ни друго. Имају само спремност да ради личне користи учине другима штету.

Али не треба бити песимиста. Шпидлак нам је показао зашто смо успели да се одржимо и поред страшних историјских олуја. Само захваљујући вери и спремности да издржимо. Књиге као што је ова Оцићева, препуна идеја и назначених праваца и путоказа казује, да смо спреми да трагамо, спремни да радимо и никад да попустимо. Можемо да тугујемо (наше најбоље песме имају мелодију у молу), али не и да очајавамо. И ако нам неко каже да сачекамо, да се стрпимо, да није време, ја на овај благдан им кажем, охрабрен студијом Часлава Оцића – hora est.

 

На Крстовдан 2017. Хаџи Ђорђе Ј. Јанић

 

 

______________________________________________________________________________________

[1] Оцић, на мало другачији начин наводи мисли бившег језуиту Криса Лаунија него како смо их ми интерпретирали:

Самосвест (разумевање сопствених слабости и снага, вредности и погледа на свет),

Проницљивост (стално иновирање кроз прилагођавање променљивом свету),

Љубав (снажење других позитивним ставовим који ослобађају њихове потенцијале)

Хероизам (снажење себе и других херојским амбицијама и приврженошћу изврсности.“ (стр. 17)

[2] Овде веру не сматрамо само као религију, идеологију, већ и као веру у саму могућност реализовања стратешког плана.

[3] Ибид. стр. 33.

[4] Ибид. стр. 36.

[5] Ибид. стр. 38.

[6] Ибид. стр. 54–55.

[7] „Нација може да преживи све будале, па чак и амбициозне. Али нација не може да преживи издају изнутра. Непријатељ пред вратима је мање страшан, јер је познат и носи своју заставу отворено, док се издајник креће слободно унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се…у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан, његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације, подрива темеље града, шири заразу у телу политике, све док ова не подлегне његово болест. Мање се треба плашити убица – издајник је куга!“ (Ибид, стр. 54)

[8] Ибид. стр. 65.

[9] Ибид. стр. 59.

[10] Ибид. стр. 115.

[11] Ибид, стр. 111.

[12] Ролан Барт је у свом Приступном предавању још 1977. указао на нарастање неконтролисане моћи: „свуда ‘овлашћени’ гласови који су себи дали за право да обзнане дискурс сваке моћи; дискурс ароганције. Увиђамо дакле да је моћ присутна у најситнијим механизмима друштвене размене; не само у држави, класама, групама, него и у моди, јавним мишљењима, забавама, играма, спортовима, информацијама, личним и породичним односима, све до ослободилачких нагона који настоје да јој се супротставе. Дискурсом моћи називам сваку моћ која рађа кривицу и, према томе, осећај кривице код онога који га прихвата.“ (Ибид, стр. 135)

[13] Употреба појма „роб“ делује хиперболично и патетично али, у реалности није тако. О негдашњем робу се робовласник старао да има шта да ради, храну да би могао да ради, где да пребива. Модеран „роб“, тј. декласирани радник, ма ког ранга, добија само плату и могућност да буде избачен с посла. Ма ког ранга и ма које функције био.

[14] Ибид. стр. 119.

21 глас