Испочетка ништа није имало логику. Али, сада, када муљ који је циљано узбуркула Вучићева медијска мрежа почиње да слеже у бару стварности његове политике, а пред нама се указао експресно срушени потпорни зид на српској страни Моста на Ибру, све постаје јасно. Вучић је направио још један корак ка дефинитивном одрицању Србије од Космета, још једно практично гурање компактног српског ентитета на северу покрајине ка загрљају шиптарских џелата, а да ни српска држава, ни српски народ на терену, нису добили, нити ће добити, ништа за узврат. Залуд његови дежурни манипуланти за Косово, Ђурић и Вулин, са све оним љигавим Дрецуном, покушавају да нас убеде у мудрост премијерове „политике мира“ и значају тог споразума унутар Споразума који су потписали Вучићев Србин, а Мустафин „министар“, Горан Ракић и Тачијев пуномоћник Ферат Шаља, негде око два ујутро када поштен свет спава а раде само лопови, пијанице и вампири.

Ујутро, када се поштен свет буди, рушење је већ отпочело, а Срби са Севера могли су само да констатују још једну превару београдских властодржаца и имплементираног им „градоначелника“, који интересе Срба „брани“ тако што дању министрује у шиптарској „влади“, а ноћу потписује спасилачке „споразуме“.

У контексту тог експресног рушења много јасније постаје дуго тамновање невиног Оливера Ивановића, ухапшеног управо дан пред почетак избора за градоначелника Северне Митровице, у којима је био изразити фаворит, али и оно дизање тензија са „српским возом“ који, после силне медијске помпе, више не виђа чак ни Рашку, већ сада саобраћа на линији Београд-Вршац(1). 

Ново светло, свакако, добијају и две последње епизоде политичке сапунице зване „Бриселски процес“, у којима су, после дужег времена, носиоци главних улога поново била двојица највиших званичника Србије, Томислав Николић и Александар Вучић, чије политичко заједништво броји своје последње дане. Дакле, управо они који су, уз незаобилазног Ивицу Дачића, издају Космета дигли на највиши државни ниво, не либећи се да злоупотребљавајући скупштинску говорницу, у више наврата, отворено обмањују грађане Србије о значају и смислу „Бриселског споразума“, посебно приликом оног марифетлука око усвајања тзв. „Платформе“.

Њихов изненадни и рекло би се изнуђени боравак у Бриселу како би се тамо сусрели са својим панданима у шиптарској парадржави, Тачијем и Мустафом, у тренутку када се у политичка Србија увелико позиционира за председничке изборе свакако је наговестио да се ради о нечем изузетно значајном, али и отворио бројна питања у односу на српску позицију у овим „преговорима“.  Пре свега оно суштинско – зашто највиши српски властодршци толико журе да испуњавају захтеве који отворено воде заокружењу косовске независности, када је нова америчка администрација отворено ставила до знања да јој таква мешања у унутрашње ствари других земаља више неће бити спољно-политичка агенда, па је извесно да у том смислу већ за пар месеци неће више бити баш никаквих политичких притисака (чак да их тренутно и има), а да ће распадајућа ЕУ, уплашена геополитичким јачањем Русије и устоличењем Трампа, наставити да Србији бесмислено отвара поглавља чак и да Србија у овом тренутку поништи „Бриселски споразум“ и све своје уступке по њему учињене?!? 

Наравно, раме уз раме са горе постављеним, иде и подпитање, зашто Србија уопште даље преговара о некаквим својим „обавезама“ када шиптарска страна до сада није испунила ништа од оног што је наводно преузела и прилично отворено ставља до знања да то неће ни учинити? Зашто одмах не прекине ту фарсу испоручујући Бриселу рок до кога захтева да Приштина испуни све своје „обавезе“ (наравно, ако их је уопште и преузела), најављајући да ако то не учини читав бриселски процес сматра ништавним??

Садашње геополитичке околности такву могућност чине сасвим реалном. Али, Вучић то не чини! Ваљда зато што сматра да је превише паметан за тако логичну опцију. Уместо тога он, наводно, покушава да на привремено окупирану територију пошаље воз светогрдно претворен у „манастир“,  и беспотребно прави тензије о којима сам већ писао на овом порталу.(2) 

Те тензије омогућавају Приштини да специјалне полицијске снаге РОСУ, пошаље у српске средине, наводно да спречи „упад воза“, иако им по Споразуму тамо нема места. То наравно ствара атмосферу страха код српског становништва, а Вучићу омогућава да изврши премаштење српских полицијских и неких војних снага према ономе што зовемо „административна линија“. Уз то његови медији шире вести о планираном упаду шиптарских трупа на српске енклаве, очекиваном крвопролићу итд, док Николић одједном пада у патриотски занос и говори о слању синова на Косово, Уставу и другим омиљеним предизборним категоријама. Фуј!!

У таквим околностима одвијају се две последње бриселске сесије. Али шта се на њима дешава?

Прво, приметићемо да се они са својим шиптарским функцијским пара-клоновима у Бриселу, оба пута, налазе иза 20 часова, што у дипломатији никако није време за радне, већ за протоколарне сусрете. У оба наврата, делегације имају полусатне састанке са Федериком Могерини, где наводно износе своје позиције о предвиђеним темама, а затим после кратке паузе одлазе на тзв. радну вечеру која почиње око пола десет. Већ око једанаест (или 23 часа) разилазе се са констатацијом да ништа нису договорили осим да се дијалог настави. Шта ово заправо значи? Ништа, осим да дијалога заправо није ни било.

О чему се може договарати, какво решење неког проблема изнаћи, за тако кратко време. Тим пре што у Бриселу столује пристојан свет који не прича док једе. Важни састанци се одржавају у канцеларијама и салама за то предвиђеним, а радне вечере обично представљају њихов протоколарни успешан завршетак. Или обележавање неког датума. Друга бриселска вечера одржана је на дан када је међународни број Косова постао функционалан, тек да се зна.

Дакле, и две последње бриселске представе иду устаљеном линијом бриселске сапунице – како српској јавности потурити гутање још једне жабе а да не поврати све што је прогутала и не казни своју издајничку елиту на изборима.

До сада им је глуматање успевало. Оно што је добро јесте да те жабе имају све краће ноге и да све више застају у грлу, као да су кости. Већ и српски врапци виде да су циљ жабе а не преговарање, не само Срби са Космета. У Бриселу, сем фарсе, није ни било никаквих преговора, осим како да се помогне српској елити да своју јавност убеди у неопходност одрицања од Космета. Јер, „елита“ је то већ прихватила.

Уосталом, зашто би и око чега Шиптари преговарали са Србијом, осим о признању?

Имају своје („административне“) границе, своје правосуђе, царинске службе, парламент, полицију, паравојне јединице, телефонски међународни број, признаје их скоро читав Запад. Имају, дакле, све елементе истинске државе одређене међународним правом (територију, становништво, границе и ефективну сувереност). А, поврх свега, Брисел се, учествујући у тој фарси од преговора, прави луд и издаје саопштења која су понижавајућа за Србију.(3)

Време је да ово схвате грађани Србије. Да размисле зашто Вучић свој, истинском православљу,  скаредни „манастир-воз“ није послао у Нови Пазар или у Прешевску долину, него га је гурао према привремено окупираном Космету. Да се запитају шта ће Николић на крају свог мандата у Бриселу?

Али и да у себи осете снагу Косовског завета. Јер, док је КОСОВА биће и НАС, а док је НАС биће и КОСОВА! То је Истина, баш као што је и Брисел Лаж! Кула Вавилонска која се руши и распада, сама по себи… 

А још није ударила муња Трећег Рима, ни мач новог Константина…!

____________________________________________

Упутнице:

(1) www.juznevesti.com/Ekonomija/Voz-Kosovo-je-Srbija-ipak-ne-vozi-iz-Nisa-prebacen-za-Vrsac.sr.html

(2) www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/vuciceve-vozne-igre/

(3) www.ceopom-istina.rs/kosovo-i-metohija/nova-briselska-farsa/

104 гласa