“Лицемјерје и безобразлук”, каже водећи бошњачки пјесник Абдулах Сидран за понашање високог представника у БиХ у јунском интервјуу порталу Фактор.ба. Конкретније, Сидран замјера Инцку што није дохакао илити стао у крај Србима и Српској. Пошто је тзв. међународна заједница већ од почетка 90-их заузела муслиманску страну у босанском конфликту, сваки шум у том сагласју изазива пажњу.

“Лицемјерно је од стране тзв. међународне заједнице нагонити на хармонију и сарадњу два потпуно неспојива идеолошка пројекта. Један каже да различите етничке скупине не могу живјети заједно, а други вели супротно. Први је и започео рат са тим геслом: не можемо живјети заједно. А од нас се тражи немогуће: да сарађују центрифугална и центрипетална сила. Апсурд и безобразлук. Ја могу господина Инзка поштовати као што поштујем Толстоја и Достојевског, може ми, у својој безазлености, бити чак и симпатичан – али он не схвата да нам као такав, као посматрач, воајер, није потребан. Дејтонска идеја о високом представнику у својој суштини садржава идеју о енергичном арбитру.”- рекао је Абдулах Сидран.

Суживот у ратном Сарајеву

И Сидран и ја смо живјели у Сарајеву као свједоци догађаја уочи рата и првих мјесеци рата, па неће бити тешко да га подсјетим како је настао “идеолошки пројекат да различите етничке скупине не могу живјети заједно”, а и овај “други који вели супротно”.

Најприје је мало познати младомуслимански активиста Алија Изетбеговић објавио књигу Исламска декларација, у којој пише да је “немогућа коегзистенција муслимана са немуслиманима” и да “муслимани гдје су већина треба да наметну шеријат”. Књигу Срби нису читали, поготово прочитали, а мало читалаца било је и међу Муслиманима. На политичком суђењу у Сарајеву аутор се бранио да су то “само снови једног вјерника”, али више од деценију касније, већ као лидер СДА и на челу Предсједништва БиХ, аутор је објавио друго неизмијењено издање.

На трагу програмске књиге националног вође, Муслимани су по уставу равноправне Србе најприје систематски надгласавали у Предсједништву, Парламенту, Влади и на референдуму о сецесији од СФРЈ, те им тако зорно показали како ће и убудуће изгледати босанска мултикулти идила. Истовремено, усмено или писмено били су прихватили Београдски и Лисабонски споразум, а послије повлачили и ријеч и потпис, да би Алија Изетбеговић то у својим “Сјећањима”, цинично објаснио као “куповину времена”.

Оне који су напустили Сарајево и оружано се супротставили одмах су прогласили ратним злочинцима, а оне који су са њима остали у граду одмах уклонили са свих руководећи функција. Ниједан Србин више није био шеф клинике, декан факултета, директор предузећа, командир милиције па чак ни предсједник кућног савјета.

Напослијетку су ти љубитељи суживота своје комшије почели да истјерују из редова за воду, хапсе и муче по приватним затворима, избацују из станова и пљачкају им имовину, те убијају и бацају у јаму Казани, што је недавно признао чак и Алијин син Бакир који у то вријеме био човјек од повјерења у предсједниковом кабинету.

Ко је аутор идеје да се не може заједно

Абдулах Сидран, наравно, није директно учествовао у таквим злодјелима. Он се чак ангажовао да свога тада најбољег пријатеља српског пјесника Стевана Тонтића ослободе копања ровова на линији ватре. Али ни он нити иједан други муслимански интелектуалац није јавно дигао глас против малтретирања и убијања Срба. Правили су се да ништа не виде и не знају док су српске комшије одводили због “сакривеног оружја”. Тако су Алија и његови успјели да убиједе српски народ да “нема коегзистенције муслимана са немуслиманима”. Или, како су то Срби формулисали, да “нема више заједничког живота са Муслиманима”, а Сидран лажно генералисао “различите етничке скупине не могу живјети заједно”.

Дакле, када Сидран каже “лицемјерно је од стране међународне заједнице нагонити на сарадњу и хармонију два неспојива идеолошка пројекта”, он је тај који лицемјерно вишеструко обрће тезе. Уопште се не ради о “два неспојива идеолошка пројекта”, него о једном те истом, који су у Дејтону добровољно потписале све три стране, а подразумијева пуку коегзистенцију политички аутономних територијално-етничких ентитета и кантона лабаво повезаних са неколико заједничких надлежности. И није јасно зашто би уопште било потребно да Инцко било коју од њих, укључив и бошњачку, “нагони на сарадњу и хармонију”.

Истовремено, међутим, Сидран критикује Инцка и што се не понаша као “енергични арбитар” у “сукобу центрифугалне и центрипеталне силе”. Тачно је да су Срби и Хрвати та центрифугална сила јер јој је емоционално ближа “матица” Србија, односно Хрватска, гдје живи већина њихових сународника, него БиХ. Као и то би и једни и други своје парче БиХ радије повезали са сусједним државама него остали у заједничкој са Бошњацима, али су у њој остали уз услов унутрашње подјеле.

Пишман као политичка стратегија

Бошњаци су то прихватили, али су се, као и обично, пишманили и сада би опет унитарну Босну као “нормалну државу”. Заиста, све би би било једноставније да су сви, и православни и католици, под Османлијама прешли на ислам и постали, најприје муслимани, па Муслимани, па Бошњаци и Босанци. Али зашто не и обрнуто и природније: да су се сви муслимани вратили свом српско православном коријену и српском језику. Највећи међу њима, попут Меше Селимовића и Емира Кустурица, и јесу. Како пише најбољи познавалац Босне српски писац босанског рођења и католичке вјере “фра бег” Иво Андрић: “Речено је да је освајањем Цариграда, европском човечанству нанета рана. Биће да је мало земаља које су овај удар имале теже и болније да осете него што је случај са Босном.” И шта ћемо сад? Да енергични арбитар в.п. Инцко по Давутоглуовом рецепту, “обнови ту успјешну причу из времена османске окупације”, како би изгледа хтио Сидран? Или да можда Сидран пође трагом свјетски прослављеног редитеља чији филмови су и њега учинили познатим и изван Босне? Или да поновимо рат 92-95. у коме ће, како очекује сарајевски академик проф. др Ибро Бушатлија, “Бошњаци уз помоћ Ал Каиде побједити”?

Дакле, једино остаје или компромис центрифугалних и центрипеталних сила или нема Босне, јер би у новом рату била докрајчена. Етнички дубоко подијељене заједнице су увијек и свугдје опстајале на компромисима. Тако је дуго било са СФРЈ и Либаном, али и данас добро функционишу Швајцарска, Белгија и Холандија, и послужиле су као модел за дејтонско рјешење. Нема у том у рјешењу “апсурда и безобразлука”, али има у Сидрановом игнорисању да у БиХ поред Бошњака постоје још два народа који имају своје емоције и реалне интересе.

Не ваља ни када “нагони” ни када “ненагони”

А, по Сидрану, Инцко једном не ваља зато што “нагони на сарадњу”, а други пут не ваља зато “неће да нагони”, него се понаша као “воајер” умјесто као “енергични арбитар”. Шта је пјесник хтио да каже? Инцко би напросто требало да се од прилике до прилике понаша опречно, али увијек како одговара Бошњацима. Када њима падне на ум да повлаче потписе, прегласавају и мајоризирају, да своју вјерско-националну СДА прогласе грађанском, да живе заједно са “геноцидним злочинцима”, да хоће за себе цијелу БиХ и сл., онда високи представник не треба да их “нагони да сарађују и своје интересе хармонизују” са комшијама. А када Срби у БиХ и Хрвати у Федерацији не пристају на доминацију, онда би Инцко као “енергични арбитар” требало их нагони по бошњачкој мјери. Не бих да браним Инцка, јер се он често управо тако и понаша, али пошто би Сидрану то хтио би да претвори у политички принцип, послужићу се његовим пјесничким ријечима: “апсурд и безобразлук”. Не и једини у интервјуу.

“Апсурд и безобразлук”

“Хисторија Босне је хисторија отимања за Босну. Никад нас нису искрено признали нити ће нас икада искрено признати докле год се сами не доведемо до памети. Казао сам, у књизи „Орање мора“, да је бошњачки народ онај народ чији интелектуалци не могу да се договоре ни о томе под којим ће именом нестати. То је наравно афоризам, али није далеко од истине. Босанци/ Бошњаци су народ у очигледном повијесном закашњењу, и ја нисам паметан да му покажем пут. Сигурно није овај којим идемо посљедњих 20-ак година.”

Оставимо ли на страну даљу прошлост, ко се то од половине прошлог вијека “отимао о Босну”? На засједању АВНОЈ-а Јеврејин Моша Пијаде је због српске већине предлагао да Босна буде трећа аутономна покрајина унутар Србије, а Срби комунисти Ђуро Пуцар и Родољуб Чолаковић су се заложили да буде једна од шест република, иако није имала државни континуитет. Касније, опет вољом Срба, који су били већина у компартији, добила је и атрибуте државности. Данас се може само говорити о отимању међу унутрашњим националним актерима, при чему ни Срби ни Хрвати немају претензија на цијелу БиХ, него само на дијелове који им ваљда и припадају. Једино се око БиХ отимају Сидранови Бошњаци, јер су умислили да им припада све, па би Хрватима да отму “Херцег-Босну”, а Србима – Републику Српску.

“Неискреност” или незахвалност

Исто је и са Сидрановом тврдњом “никада нас нису искрено признали”. Исламску вјерску групу без посебног националног идентитета, у нацију у БиХ нису крајем 60-их промовисали водећи муслимански комунисти Авдо Хумо, Хасан Бркић или Осман Карабеговић, него српски комунисти Рато Дугоњић, Цвијетин Мијатовић, Тодо Куртовић и др. на Мостарском партијском савјетовању јер међу комунистима није било ред да се залаже за своју нацију. За нацију се, дакле, нису изборили националноослободилачким револуцијама као остали европски народи, него су је добили одлуком Централног комитета СКБиХ. Можда је то признање и било прије свега у функцији ојачавања Босне једном центрипеталном нацијом али, било то искрено или не, муслимани су тај поклон објеручке прихватили. И то са незахвалношћу што нису истовремено на поклон добили и ексклузивно своју националну државу, коју сада очекују да добију одлуком високог представника, једине суперсиле, међународне заједнице или сл.

На крају, као закључак, Сидран вели: “Босанци/Бошњаци су народ у очигледном повијесном закашњењу, и ја нисам паметан да му покажем пут. Сигурно то није овај којим идемо посљедњих двадесетак година”. Једино у томе можемо да се сложимо са Абдом. Бошњаци заиста нису на правом путу и њихов водећи пјесник, барем према овом интервју, заиста није довољно паметан да им покаже који јесте прави. Ни окривљавање других ни самосажаљевање нису добра претпоставка да га нађу.

Прочитај без интернета:
30 гласовa