Сва је прилика да ће Миле Додик и Морин Кормак недуго послије 20. јануара истим летом отпутовати у Вашингтон. И обоје ће право у Стејт департмент. Предсједник Српске да се сусретне са новим државним секретаром САД, а америчка амбасадорка у БиХ да раздужи акредитиве и заврши дипломатску каријеру.

Када је већ свима, укључив и њу, Валентина Инцка, Бакира Изетбеговића и др., постало јасно да је Додик заиста добио позивницу за инаугурацију новог америчког предсједника, Кормакова му је ускратила дипломатску визу. Разумљиво је да је позивница, која је Додику стигла од Трамповог изборног штаба, односно његовог транзиционог тима, свима њима била врућ шамар од којег им и сада звони у ушима. Предсједник Српске, са којим је амбасадорка прекинула све контакте „јер није партнер“, кога високи представник пред СБ УН већ годинама денунцира „као кључну препреку евроатлантским интеграцијама“ и који је за бошњачког лидера „по Босну опаснији од Ал Каиде“, добио је позивницу да учествује у глобалној приредби године, док сви они могу да је гледају само на телевизији.

Ипак, тешко је и замислити да, рецимо, предсједник Владимир Путин позове Додика на своју инаугурацију, а да му амбасадор Пјотр Иванцов не да визу. Незамисливо је било шта слично и у Њемачкој, Британији, Француској, али у америчкој демократији јесте и много горе. Откако је Трамп побиједио на предсједничким изборима, па ево до свега неколико дана прије ступања на дужност, удружени политички, медијски, пословни и умјетнички естаблишмент у САД оспорава резултат избора и демократску вољу народа. Кажу да је то популизам, а да је побиједила Хилари, рекли би да је то демократија. Понашају се као да је Трамп узрок кризе у којој се нашао амерички капитализам, а не њен излаз и могуће рјешење.

Послије серије, бар до сада неуспјелих, покушаја да се пораз већ виђене прве предсједнице у историји САД припише ангажовању ФБИ, утицају руских хакера, погрешном бројању електорских гласова и сл., услиједиле су и опструкције Трамповог спољнополитичког програма, који обухвата прије свега детант у односима са Русијом и прекид са праксом рушења режима по свијету. Што се тиче оног првог, Пентагон је послао појачања у Балтичке државе, Стејт департмент протјерао тридесетак руских дипломата, у Румунији је резервисан огроман простор за војну базу НАТО-а. Што се тиче овог другог, одавно су ваљда сви знали да се не само Обамина администрација бавила том работом, али је то по први пут индиректно потврдио и новоизабрани предсједник САД.

У неку руку детант у односима са Русијом и обустава рушења режима по свијету се преклапају, јер рушени су непослушни режими који су могли једино да се одбране ослонцем на другу страну у обновљеном хладном рату. У случају Срба, то чак пада у једно с обзиром на православље, словенство и традиционално русофилство, које не значи антиевропејство, па ни антиамериканство. Ипак, како то истиче Милорад Екмечић, западно антисрпство је само један поточић који се улијева у ријеку западне, прије свега англо-америчке, русофобије. 

Додик је ем непослушни вођа Српске, која се, иако тек један ентитет унутар БиХ, налази на босанском детонатору балканског бурета барута, ем је Србин који ужива отворену подршку Путинове Русије. Зато Српску и њеног предсједника, још од Клинтона преко Буша млађег до Обаме, већ четврт вијека подривају САД и вазалне земље ЕУ. Позивница Додику која је изазвала прави шок не само међу српским непријатељима него и међу сујетним српским политичарима, представља Трампову двоструку поруку: и да САД више неће против Русије и да неће против суверенитета малих и нејаких земаља.

Међутим, све до 20. јануара актуелна америчка власт је дио континуитета „политике рушења легитимних режима по свијету“. А као испостава такве политике Стејт департмента према РС, амбасадорка САД у Сарајеву одбила је да изда дипломатску визу њеном предсједнику. Додику су ускратили визу они који одлучују до „дана Д“, а позвали су га они који ће да одлучују тек од тог датума. Процедурално гледајући, све је логично, политички гледајући, све је више него скандалозно: испада да један чиновник Стејт департмента опструише вољу већ изабраног предсједника САД. У међувремену, како је Додик објавио, а амабасада САД није оспорила, амбасадорка Кормак је, заједно са замјеником помоћника државног секретара Јием, у телефонском разговору утроје, покушавала да уцијени предсједника Српске: политички уступци у замјену за дипломатску визу. 

Да ли у завршници мандата демократе желе на брзину да обаве оно што раније нису стигли? Или да бар започну нешто од онога што су тек планирали у пројектованом мандату Хилари Клинтон? Да ли радикалним политичким, војним и дипломатским потезима желе да покажу да је са њима и 21. вијек могао да буде амерички? Или хоће да у посљедњих мјесец дана власти нову администрацију увале у авантуре из којих ће Трамп морати да је вади пола мандата? Да ли напросто покушавају по старом – све и свашта, јер знају да им послије 20. јануара не остаје ништа ни у сенату ни у представничком дому?

То се никада раније није дешавало при смјенама власти у двостраначком систему САД. Напротив, за разлику од убједљиве побједе Трампа, крајње сумњива побједа републиканца Буша млађег над демократом Алом Гором одлучена је пред Уставним судом САД, у коме су већином биле судије које су поставили републикански предсједници. „Поражени“ је као компензацију добио ултрабогату фондацију за заштиту околиша, одмах затим и Оскара за еколошки филм, те, најзад, Нобелову награду за мир. Дакле, док је функционисала „америчка демократија“, обликована медијима, односно количином новца уложеног на побједничког кандидата, чак и спорни резултати лако су рјешавани закулисним диловима са „губитницима“. 

Невоље са Трампом указују да је дуго уходавани изборни механизам Маде ин УСА опасно зарибао и није чудо што многи спекулишу да је Трамп у животној опасности. Изгледа да, сем Путина и Додика, нико за њим не би много жалио. У Њујорк тајмсу водећи колумниста Коен и нобеловац Кругман и даље кукају због избора погрешног предсједника. ЦНН је заратио са за недељу дана новим шефом државе. Водеће земље ЕУ, које су се дуго опирале економским санкцијама према Русији, већ су се престројиле на хладноратовску схему, па Трампову побједу пореде са „брегзитом“.

У најглупљој ситуацији налазе се земље и политичари који су се дуго, уз велике жртве и штете, опирали англо-америчком империјализму. Таман када су закључили да је империја вјечна и отпор безнадежан, те да је паметније да се сагну и „коња вежу гдје им ага каже“, империји је истекло историјско вријеме. Сјетимо се само друштва из београдске „Краун плазе“ и њихових бахато потцјењивачких изјава о Трамповој кандидатури!

А шта је хтјела љутита Морин Кормак? Пошто је Додик одбио дил за дипломатску визу и аплицирао за туристичку, спремила је ситни пасјалук. Издаће му је негдје 15. или 16. тако да предсједника РС доведе у ситуацију да се спрема наврат нанос и трчи на авион, или још најбоље да закасни, а да она може да каже да му је ипак није ускратила. Додик је одговорио одустајањем од визе због њеног очито тенденциозног одуговлачења, о чему је обавијестио организатора инаугурације. Тако ће се за ову њену будалаштину чути и код куће. Ако ништа због тога што ће протокол морати да попуни упражњено мјесто у шестом реду.

Прогноза са почетка текста: да ће Кормакова и Додик истим летом отпутовати у Вашингтон није шала. Она је по правилима службе новој администрацији већ морала да поднесе писмену оставку, која ће, без сумње, бити прихваћена. А пошто није професионални дипломата, него је амбасадорско мјесто купила прилогом Обаминој изборној кампањи, не чека је ни премјештај на неку нижу дужност.

62 гласa