Ако се налазите у БиХ, Србији, или пак Македонији, а користите ријеч «регион», подразумијева се да мислите на Западни Балкан, кованицу новијег доба којом се обухвата подручје балканских земаља које нису чланице ЕУ, и вјероватно то неће ни постати. Синтагма Западни Балкан потпуно је потиснула претходну – Југоисточна Европа, која се односила на више земаља, од којих су се неке придружиле ЕУ, али и на БиХ, Србију, Македонију, Црну Гору, Албанију, парадржаву Косово, односно на Западни Балкан. Осмишљен је назив за територију коју ЕУ намјерава користити искључиво као предворје, за пласман својих роба ослобођених свих намета, и као зону у којој ће се лажним обећањима о евроатланским интеграцијама сузбијати сваки вид, првенствено руског, али и кинеског утицаја. У суштини, Западном Балкану се нуде искључиво НАТО интеграције, нарочито земљама у којима живе Срби, јер у визури Алијансе “мали Руси” се пошто-пото морају отргнути од народа којег толико воле. Ради се, наравно, о Русима, односно Русији, главном НАТО непријатељу.

Већ кад је ријеч о Македонији, која је од оснивања показивала тежњу ка евро али и НАТО интеграцијама, Алијанса није журила са сврставањем ове земље под НАТО кишобран. Али, НАТО, тј. Американци, у Македонији су у војном смислу присутни од 1992. године. На аеродрому Петровец код Скопља 1994. године формирана је војна база, у оквиру плана размјештања војника САД заузет је и некадашњи војни полигон „Криволак“ гдје се вршила обука НАТО снага и јединица Партнерства за мир. У Куманову је успостављена шпијунско-сателитска база и логистички центар КФОР, који су избијањем сукоба са Албанцима у пролеће 2001. исељени. Скицу безбједносне ситуације у региону ћемо и почети осликавањем ситуације у Македонији, а боје којима ћемо се служити неће бити ни свијетле, ни веселе.

Политичке напетости, које се у македонском случају лако претварају у етничке, могле би ескалирати у оружане сукобе између македонске и албанске стране. Такав развој ситуације одговарао би многима. Заговорницима “Албаније у природним границама” свакако, али и онима који не желе да се цјевоводи за руске енергетске “токове” положе на македонско тло, и даље преко Србије ка ЕУ. Ни на кинеске робне токове у виду Новог пута свиле и његове балканске руте не гледају сви истим очима. Једни у новим сукобима у Македонији виде погодан начин на који би руски и кинески економски (а тиме и политички) утицај био одстрањен. Узгред, идеја о Великој Албанији постоји још из доба Аустроугарске, као сигурна баријера руском утицају у православним земљама. Значи, Еди Рама има савезнике првенствено на Западу.

Премијер Србије у јавност је недавно изашао са тезом да једна тајна служба стоји иза пројекта о ширењу граница Албаније на све територије гдје су Албанци већина, при чему је нагласио да се не ради о једној од великих сила. То је медијима у Србији, нарочито онима блиским властима, дало за право да укажу на Турску као главног “извођача радова”, а стиче се утисак да се то свјесно пласира. Да се разумијемо, тврдити да је турска обавјештајна служба присутна у Македонији, на Косову, или у Босни, исто је што и убјеђивати некога да у мору има рибе. Наравно да је Турска у обавјештајном смислу одавно присутна на Балкану, али да ли јој сада треба Велика Албанија?

Турска је окупирана многим проблемима а посебно заузета односом са САД с којима се разилази у погледу на прилике у Сирији и по питању Курда. Рекс Тилерсон је био прилично хладан током недавне посјете Турској. Претходног дана Турска је прогласила да је операција “Штит Еуфрата” завршена. Међутим, није постигнут договор између Турске и САД. Резултат вишечасовних преговора је непознат, али је Ердоган био видно разочаран подршком коју САД пружају Курдима, односно Ројави. Ердоган још није делегирао питање курдске државе, иако му је познато да САД раде на томе. Шта је Ердоганова комбинаторика? Ако САД испоштују апетите Турске на рачун Сирије и Турској додијеле на бригу њен сјеверни дио, а други дио Сирије предвиде за државу Курда, Турска би могла подржати САД и у даље операције ући као потпуна непознаница за Москву.

Турска поред круцијалних и стратешких проблема које има са САД, проблематичан однос има и са ЕУ. С друге стране, након нарушених односа с Москвом, што је било посљедица обарања руског Сухоја-24, Ердоган је схватио да би могао остати без енергената, имати нарушену економију, морао би напустити Сирију и Турској створити потпуно неизвјесну будућност. Ердоган је из Москве већ упозорен да је у случају угрожавања Срба на Балкану, или у случају затварања Босфора за руске бродове, могућа рестаурација Византије. У наведеним околностима сигурно је да Ердогану не пада на памет да Русима на Балкану ставља прст у око. Русија на Блиском истоку још неће повлачити црвену линију, али би је на Балкану могла повући. Русија је за сада на Балкану присутна у економском и хуманитарном смислу, присутна је кроз промовисање своје културе, кроз културну дипломатију, односно “меку моћ”, тако да хистерични написи и упозорења појединих балканских политичара да је Русија офанзивна на Балкану и да то представља опасност за Запад, не стоје.

Зашто се због подршке великоалбанској идеји “упире прстом” у Турску, а не у Њемачку, која је односе са Турском срозала до дна, уз изостанак уобичајених дипломатских активности? Уосталом, ко врши притисак на македонског предсједника Иванова да премијерски мандат додијели Зорану Заеву, представници Турске, или ЕУ, САД и НАТО? Ако дође до рата у Македонији, Турска губи могућност да пријетњама новим таласом миграната уцјењује ЕУ. Турска је бесповратно удаљена од ЕУ, економска размјена са ЕУ је у паду, безбједносна сарадња и размјена информација између Турске и ЕУ врло је слаба и пуна неповјерења. Уосталом, Француска и Белгија нису озбиљно схватиле упозорења Турске о припреми терористичких напада, иако су њиховим службама безбједности достављена имена и фотографије нападача. Све у свему, Турска је оптерећена унутрашњим политичким проблемима, лошим економским приликама и развојем ситуације на Блиском истоку. Коначно, Ердоган ништа не добија новим Балканским ратом до којег може довести инструментализација Раме кроз афирмисање, стварање и проглашење Велике Албаније.

Неколико догађаја безбједносну ситуацију у региону довело је до усијања. Један од њих свакако да је одлука правосудних органа Француске да Рамуша Харадинаја не изруче Србији. Забрану напуштања града Колмана, док Апелациони суд не донесе одлуку о његовом статусу, Харадинај је кршио сваки дан тако што је град напуштао возилом НАТО и одлазио до француске војне базе на брифинг. Очито да је Харадинају намијењена важна улога у будућим догађајима. Харадинај на Косову располаже војном инфраструктуром, има надзор над терористичким организацијама, као и канале за кријумчарење дрогом из Авганистана. Хардинај има сву логистику неопходну терористичким организацијама – експлозив, оружје, израду докумената. Ради се о суровом убици спремном на све.

Неопходно је подсјетити да су Харадинајеви људи, укључујући и личног тјелохранитеља, били убачени у Куманово, гдје су се са њима обрачунале македонске снаге безбједности. Над Македонијом као да се надвила сјенка „Кумановске битке“ из маја 2015. године. Извјесно је да ће Харадинај узети учешће у албанском одговору на упад присталица Груевског у зграду македонске скупштине, а сукоби у Македонији могли би се пренијети на сјевер Косова и југ Србије. Наравно, даљи ток ситуације зависиће од спремности и чврстине коју Србија буде показивала према безбједносним ризицима и пријетњама које долазе са југа.

Како ће Србија реаговати на евентуално ширење ратног пожара из Македоније на њену територију зависиће од политичке, а тиме и безбједносне стабилности земље. У том смислу треба сагледати и вишедневне протесте снага поражених на недавно одржаним предсједничким изборима. Сорош је ангажовао сву своју инфраструктуру на дестабилизовање Србије и рушењу Вучића, уз констатацију „одрадио је своје“. Протестанти су добили задатак да, када процијене да имају довољно снага, провале у зграду Народне скупштине и прогласе нову власт. Сорош жели да за живота види „коначно рјешење“ православаца на Балкану, у смислу политичког девастирања Србије и Републике Српске. Србија се дозираним хаосом, стања које се доводи до ивице сукоба протестаната са органима реда, жели удаљити од могућности да помогне Републици Српској.

Преко невладиних организација и разних фондација указује се на велику стопу незапослености и социјалну кризу у Српској, и коришћењем друштвених мрежа настоје анимирати млади, по узору на збивања у Београду. Циљ је „пробудити“ младе, односно произвести уличне нереде у Бањој Луци и насилну промјену власти. Сорошеви капацитети су у пуној снази.

Уједно, бањалучки бискуп Комарица оштром реториком ствара атмосферу у којој се Хрвати приказују као жртве и противи се, уосталом као и цијела Бискупска конференција, политици ХДЗ-а БиХ. Католичка црква не жели трећи, хрватски ентитет у БиХ, већ БиХ састављену од региона. Комарица неће ни да спомене да су из средњебосанских кантона Хрвати потпуно нестали. Бискуп, у суштини, врши медијску припрему за ударе на Српску.

Паралелно с наведеним, теку активности које треба додатно да преусмјере пажњу Русије на Украјину, чак ће се тражити зона забране летова изнад Украјине и изнад Калињинградске области. У Русији се пројектују нереди и планирају терористички напади, ради се на окретању Турске од Русије, и војном „развлачењу“ Русије од Либије до Ирана.

слика http://web-tribune.com/u_fokusu/makedonija-na-putu-bez-povratka-americki-izaslanik-se-svrstao-na-stranu-zaeva-i-albanaca-gradanski-rat-samo-sto-nije-poceo
.

25 гласовa