„Од данас је Војислав Шешељ слободан човјек“, рекао је судија Антонети и тако изгледа запријетио стабилности и безбједности у региону? С обзиром да Шешељ живи у Србији, а да су на ослобађајућу пресуду бурно негативно реаговали из врха двије сусједне државе, испада да је баш тако. Предсједницу Китаровићку и члана предсједништва Изетбеговића није утјешило што је предсједник Николић дочекао Шешеља без добродошлице. Зато су, биће, из Хага пожурили да позову три члана Српске радикалне странке због непоштовања суда или нечег сличног.

Евро-амерички глобални политички менаџери у задње вријеме се много брину за безбједност и стабилност у нашем региону. Док су они били безбједни и стабилни, није им сметала овдашња нестабилност и несигурност. Чак су добрано кумовали распаду СФРЈ, ратовима у бившим републикама, страдањима и разарањима. Са Украјином, Сиријом, ИСИЛ-ом, инвазијом миграната, тероризмом у Француској и Белгији, изборима у суперсили и сл., нестабилност и несигурност залупали су и на њихова врата. Зато су постали осјетљиви за сваку промјену температуре у „бурету барута“ на Балкану, посебно у Србији и БиХ, које су ван контроле ЕУ и НАТО. Знају они за српску склоност да када велики припреме свјетске ратове послуже као упаљач. Војо их је можда асоцирао на „младобосанске терористе“.

Ослобађајућа пресуда без обештећења и извињења 

Да подсјетимо, Шешељ је добио ослобађајућу пресуду по свим тачкама оптужнице иако је био оптужен за злочине прогона, убиства, мучења, окрутног поступања, депортације, нехуманих дјела, разарања, уништавања и пљачке несрпског становништва. Главни судија Жан Клод Антонети процес је водио са професионалном коректношћу, невиђеном током ранијих и каснијих процеса, и због тога је често долазио у раскорак са колегама у судском вијећу. А оптужени Шешељ се сам, и то сјајно, бранио, демонстрирао је супериорно знање правне струке, изводио ефектне обрте у унакрсном испитивању, тужиоце остављао без ријечи, уз духовите опаске на које су у судници једва суздржавали смијех. Упркос свему, због искуства са праведношћу хашке правде, и највећи оптимисти су очекивали да ће добити двоцифрену казну, али да ће га деценија у притвору и отпис трећине, убрзо извести на слободу. Зато ослобађајућа пресуда француског предсједника и сенегалског члана судског вијећа Мадиаје Нијанга представља сензацију, не правну, него политичку.

Међутим, то није крај приче са хепи-ендом. Досљедно ослобађајућој пресуди, Шешељ је ни крив ни дужан одлежао дванаест година у истражном затвору, а за случај без преседана у модерној европској правосудној пракси Хашки трибунал није дао никакво објашњење. Шешељев притвор је трајао дуже него што су, уз отпис трећине казне, одлежали неки Хрвати и Бошњаци, осуђени за ратне злочине. Невин човјек провео је у затвору велики дио живота, а да зато нема право на било какву одштету па чак ни на јавно извињење предсједника суда. И, умјесто да тај међународноправни скандал буде у центру пажње, предност је добио политички, додуше не мање занимљив контекст.

Политичка контекстуализација правног скандала

Како ће на пресуду реаговати Хрвати и Бошњаци? На који начин ће се одразити на политичку стабилност у региону? Је ли Шешељ хашка компензација за Готовину, Орића и Харадинаја? Колико ће утицати на предстојеће изборе у Србији? У каквој су вези сублизу изречене пресуде Караџићу и Шешељу? Да ли је посриједи дил између Хага и Београда? Не значи ли ослобађање Шешеља поткопавање актуелне власти његових бивших сљедбеника? Каква је могућа шира међународна позадина ове изненађујуће пресуде? Може ли ослобађајућа пресуда са Шешеља скинути и јавни одијум ратног злочинца, непријатеља Хрвата и Бошњака, шовинисте, у Загребу, а прије свега у родном Сарајеву? Ево и одговора…

– Власт партијских другова Фрање Туђмана, који је некоћ рекао да је „срећан што није ожењен ни Српкињом ни Јеврејком“, реаговала је на очекивани начин. А ни реакција династије Изетбеговић, такође није изненадила: бабо је својевремено рекао да ће „Босна бити мирна када Србија буде довољно слаба“, а син му Бакир недавно је потврдио да је „Босни увијек све зло долазило из Београда“.

– Природно је да су реакције у региону, а и шире, негативне јер су западна политика и глобални медији одавно сатанизовали српски народ и наметнули стереотип да су Срби криви за распад СФРЈ, за ратове у Словенији, Хрватској и БиХ, за ратне злочине, те тако за српске водеће политичаре и високе официре унапријед капарисали ћелије у Шевенингену.

– Ослобађајућа пресуда за Шешеља не може бити компензација за ослобађање Готовине, Орића и Харадинаја. Они су командовали злочине или директно учествовали у њима док је он био политичар који се залагао за једну варијанту подјеле СФРЈ.

– Без обзира на значајан професионални допринос француског судије и подршку његовог сенегалског колеге, те ко зна каквих све још околности, за овдашњу јавност Војо је једини Србин који је, сам против свих, побиједио злогласни међународни трибунал, и то ће његовој партији значајно подићи изборни рејтинг и утицати на резултат избора.

-Између пресуда Шешељу и Караџићу постоји само временска коинциденција. Радован и Војо су различити случајеви. Први је руководио националним покретом у БиХ, створио РС и био њен први предсједник. Други је своју политичку каријеру више градио у Србији, углавном као дисидент и опозиционар изузетан по интелигенцији, енергији, храбрости и истрајности. Најзад Караџић је добио драконску казну, а Шешељ је ослобођен по свих девет тачака оптужнице.

-О дилу Хаг-Београд говорило се поводом његовог продуженог боравка у затвору, па изгледа логично да је исто важило и при изласку. Николић је, међутим, цинично реаговао на вијест о ослобађању свога бившег партијског шефа вјероватно испровоциран чињеницом да се овај даном повратка у Србију окомио на њега. Вучића је, истовремено, упадљиво штедио, и чак рекао да би га подржао уколико би са пута у Брисел скренуо у правцу Москве, па је он на исту вијест изразио приватно радовање.

– Хашки суд се ужурбано затвара. Његови спонзори вјерују да су пресудама опрали своје политичке и војне акције на западном Балкану, а да им вријеме промјена међународне констелације снага не иде у прилог. Пресуде Хашког трибунала ускоро ће постати предмет озбиљног стручног преиспитивања, а судије и тужиоци именом ће се помињати као ругло професије, слично као Стаљинов тужилац Вишински. Антонети је безмало изузетак који напросто није хтио да се уплиће у такве работе и да га повезују са таквим друштвом.

– На вијест о ослобађајућој пресуди, хрватски премијер Орешковић изјавио је да ће „Шешељ ако уђе у Хрватску бити ухапшен“, а Бакир Изетбеговић да му „неће бити допуштено ни да уђе у БиХ“. Одијум према њему био је и остао, посебно у Сарајеву, чак и већи него према другим српским политичарима који су у времену распада заједничке државе и грађанских ратова у њеним дијеловима били на власти.

Како је почело: Муслиманство против Југословенства

Тако долазимо и до настанка феномена Шешељ још давне ‘71. у његовом родном Сарајеву. Био је у току први попис у коме су се припадници исламске културне традиције појавили и као национална категорија. Због процјене да многи од њих који су се до тада декларисали као Срби, Хрвати, неопредијељени или Југословени неће прихватити да се упишу као Муслимани, поведена је опсежна политичка кампања. У сарајевској Првој гимназији наишли су на отпор омладинске организације на челу са Војом. Сви ученици су хтјели да остану или постану једино Југословени, а то је препознато не само као опструкција признања

нове нације него и унитаризам и српски хегемонизам.

Консеквенце су стигле пет година касније након што је изврстан студент, студент продекан, студентски активиста на Правном факултету, започео универзитетску каријеру као асистент на ФПН. Неки партијски функционери муслиманске националности почели су да му постављају ступице око одласка у војску, партијског статуса, магистерија, доктората, радног мјеста. Али Шешељ их је изненадио не само тиме што се није повукао под све јачим притисцима него и тиме што је прешао у још жешћу контраофанзиву преко београдске штампе. Почео је јавно да износи прљав веш званичне политике, о чему се само полугласом причало по сарајевским кафанама, и стицао популарност још национално неподијељене јавности.

Његов, поготово за навике оног времена, неубичајено провокативан, инцидентан, сиров и груб, али и директан, отворен, храбар, луцидан и духовит стил политичког иступања освајао је не само млађу сарајевску публику. Изазивао је и дивљење и констернацију, и смијех и страх. Све док политичка номенклатура у Сарајеву није примијенила провјерени босански рецепт: етикетирала га је као непријатеља Муслимана, и тиме од њих направила његове непријатеље. Шешељ је због вербалног деликта избачен из партије, истјеран са посла, ухапшен и осуђен на четири године затвора. Послије издржане пола казне преселио се у Београд и посветио се професионалној политици у Србији.

Да муслиманско Сарајево има нечисту савјест према Шешељу, показало се уочи рата. Угледни новинарски трио Тијанић-Тирнанић-Мирјана Бобић Мојсиловић свој популарни политички ток шоу почео је да јавно снима у већ узаврелој пријестоници БиХ. Када се сазнало да ће гост бити бивши Сарајлија, избили су протести и снимање је забрањено. Сметале су Шешељеве идеје о „великој Србији“, али нису идеје о „Хрватској до Дрине“, које је у претходној емисији био изнио усташки екстремиста Доброслав Парага. Већ тада је, не само у БиХ, сваки национализам био легитиман изузев српског.

„Ночекивано, пресуда лидеру радикала изазвала је у Сарајеву снажније емоције од прошлонедељне пресуде Караџићу, ратном предсједнику РС“ – свједоче дописници Политике 1. априла о.г.

Ријеч неимара сложне и снажне државе БиХ

Трагикомична видео порука, коју му је испред студената Правног факултета и „градитеља сложне и снажне државе БиХ“, упутио живописни Харис Захировић, сликовито говори о свјетлој будућности бошњачког правосуђа. Ако Изетбеговићу не да Додик да забрани Шешељу улазак у БиХ, ту је млади и перспективни јуриста Харис да му забрани бар у зграду Правног.

35 гласовa