Талас репресије после неуспешног покушаја војног преврата у Турској (притом и унеколико чудног, као да подсећа на „кућну радиност“, као да је у томе учествовало много њих) јача сваким даном. Уклоњени су са дужности или у притвору је већ преко 20 хиљада људи, међу којима су војна лица, полиција, судије, тужиоци, државни службеници. Међу отпуштенима је 257 сарадника премијерове канцеларије, 492 сарадника у Управи за послове религије и 100 официра обавештајне службе. Према неким другим подацима, укупан број отпуштених, притворених и ухапшених, укључујући ту учитеље, запослене у образовној струци и новинарe, премашио је 50 хиљада људи. 20.јула увече је објављено да се у земљи заводи  полицијски час који треба да  траје 3 месеца.

Уз то, турске власти су послале САД-у захтев за изручење Фетхулаха Гилена, исламског проповедника и лидера мрежне организације „Хизмет“, кога су оптужили да је идејни вођа побуњеника. Гилен, бивши саборац, а од пре извесног времена и  опонент  Ердогана, који се од самог почетка одрекао поступака војске, уверен да је покушај преврата режиран, каже: „Не мислим да би свет могао да поверује у оптужбе председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана. Постоји и вероватноћа да је  преврат режиран како би могао да послужи за даље оптужбе [Гилена и његових истомишљеника – А.А.]“

Стварно, незадовољство значајног дела армије због политике владајуће АКП странке и њеног вође која води исламизацији свих сфера у животу, као и доследно потискивање престижа војних лица, стварали су могућност за њихово стално мешање у политички живот земље,  што се у Турској до сада већ дешавало више пута. Осим тога, у току планираног за август, и за сад одложеног војног савета(Askeri Şura), претпостављало се да ће на њему бити разматрано питање отпуштања из војске низа нелојалних официра највишег и средњег реда. Наравно, многи међу њима су могли да због неодређености своје перспективе испоље нервозу која тешко да је била тајна   Националној обавештајној служби. Важна је и околност да побуњеници  нису предузели озбиљан покушај неутрализације турског председника који је (преко Скајпа и социјалних мрежа)  оперативно позивао своје истомишљенике да изађу на улице. Ни једна политичка партија поборника преврата није подржала, а они сами   између себе нису ни истакли колико-толико препознатљивог вођу (неће се, ваљда, за таквог сматрати  неки Мухарем Косе, чије је име зазвучало ноћу пред 16.јули). Изјаве „побуњеника“  је карактерисала ретка неверица, а бесмислено бомбардовање владиних објеката, који су ноћу празни, блокирање  (у време највеће гужве) мостова преко Босфора као да је намерно провоцирало становнике Стамбола. Бес према организаторима преврата се из све  снаге испољио у зору 16.јула када је на мосту преко Босфора гомила разбеснелих  Ердоганових истомишљеника  почела да линчује војна лица која су се била предала (на чијим се лицима,  уосталом, јасно огледала потпуна недоумица због онога што им се дешава). Напротив, међу присталицама Ердогана, међу којима су биле и „сиријске избеглице“, крајњи националисти и исламисти различитих усмерења  који су на улице изашли да прославе своју победу није се видела никаква збуњеност… Врло карактеристична је била изјава локалног одељења терористичке организације „Хизб ут-Тахрир ал-Ислами“, која је у Русији забрањена, а која је у потпуности одобравала поступке председника Турске на гушењу побуне војске и доцнијој измени Устава земље: „Позивамо народ који је одлучно устао против пучиста да заузме исту позицију према пројекту оснивања Праведног калифата, да оповргну све друге идеје и пројекте исто онако, како су они негирали преврат!“

Догађаји последњих дана у Турској су актуелизовали низ конспиролошких верзија на које се позивају углавном присталице председника земље, а које се односе на спољне недобронамернике, па чак и на „Виши разум“. Можда би за одговор на нека питања  могла да помогне и преписка владајуће партије АКП коју је објавио Викиликс, али је доступ сајту турска влада, за коју се испоставило да је много сналажљивија од баксузних пучиста, оперативно блокирала.

Основни бенефицијар „недовршеног преврата“ је постао Ердоган лично, који је оно што се догодило одмах окарактерисао као „благослов Алаха“ (Bu Allah’ın bir lütfu), те и као повод  за «чишћење» оружаних снага Турске. Вероватно је да ће процес исламизације Турске, који је постао знак за препознавање Ердоганове власти (посебно последњих година), бити форсиран, без обзира на отпор значајног дела  друштва: оне који се не слажу сада је могуће окривити за шта год било. Исто то се односи и за прелазак на председнички облик државног уређења са практично неограниченим овлашћењима  прве особе. Тешко да ће турски вођа посао свог живота обављати са дуплим притиском, који је и тако повезан и са озбиљним трошковима. Није мање важна ни чињеница да они спадају у раст радикалних расположења у друштву, што је већ створило озбиљне изазове у безбедносној сери и формирало предпоставке за продубљивање раскола у друштву (те тенденције се још јаче осећају код  реализације иницијативе турских власти о давању држављанства избеглицама које у Турску стижу из  Сирије).

Оштро деловање власти против опонената, уосталом и једноставно – оних у које се сумњало – код  западних политичара и штампе су наишли  на поједине критичке изјаве. Међутим, привремена забрана турских власти   Американцима да користе базу «Инџирлик» тешко да може   озбиљно да искомпликује америчко-турске односе: Турска остаје важна карика светске трговине, као и војно-политички партнер САД и члан НАТО-а, што је важно и ако се посматра у контексту такозваног заустављања  Русије. Алудирање  на могуће обустављање чланства Турске у Северноатлантској алијанси се највероватније сматра за елемент информативног притиска који би требало да умекша могуће ексцесе према војним лицима, међу којима има много оних који су своје образовање стекли на Западу. И емотивне Ердоганове изјаве   које су усмерене према узаврелим исстомишљеницима у самој земљи, а односе се на то да је «американцима време да се јасно одреде» постојале су и раније, али нису довеле ни до каквог озбиљнијег погоршања односа између Вашингтона и Анкаре. Дискусије и спорови који постоје међу странама, које  нико не негира, не излазе изван узајамних односа партнера, међу којима могу да постоје  тактичке несугласице.

Турско-амерички односи  имају разгранат  карактер на више нивоа и не своде се само на дијалог првих лица. Нико није укинуо финансијско-економске односе и (то треба посебно да се подвуче) и чврсту сарадњу по линији одбрамбених интитуција, обавештајних служби и војне индустрије (без обзира на тежње Турака  да у тој сфери наметну своје производе). Руководилац Пентагона Ештон Картер (као раније Барак Обама) по ко зна који пут је убедио Анкару да подржи демократски изабрану цивилну владу Турске. Владе, која, како то примећује доцент ИСАА Московског универзитета «Ломоносов» Павел Шликов «при којој су се чак и показатељи економског раста нашли везани за повећање трошкова за тајне операције, екстремну медицину и обнову срушених градова, и која је потребан проценат гласова на изборима   добила само захваљујући условима грађанског рата против Курда».

То уопште не значи да ће Анкара тежити  обнови  односа са Москвом, али тешко и да ће се ти односи вратити на ниво на коме су били све до трагичних догађаја на небу изнад Сирије 24. новембра 2015. Потреба за макар делимичним решавањем унутрашњих проблема, консолидацијом власти, најзад и заменом војних и цивилних кадрова који су испали у току репресије, можда ће колико-толико «неоосманлијске» амбиције турских лидера да усмери на саме  националне границе. Перспектива која је постојала да ће се турска војска борити у Сирији (укључујући и могући додир са руским војним контигентом који се тамо налазио) тешко да јој је могла послужити као надахнуће. Без обзира на то, доктрина «неоосманизма» остаје камен-међаш спољне политике Турске за  дужи рок. Правац «што више пријатеља – то мање непријатеља», који је прогласио премијер Бинали Јилдирим, треба да прогура прагматичне циљеве турског руководства, али ипак само за један  краћи период. На пример, уочи судбоносних одлука  о преласку на председнички облик власти и можда и  на ванредне изборе за Велику националну скупштину, продубљивање економских проблема ће смањити подршку АКП и њеног вође (посебно  у приморским провинцијама које су у великој мери повезане са туризмом). Због  неуспеха у европском правцу  спољна политика Турске мора да балансира, да  предузима  кораке  за нормализацију односа са Тел-Авивом и Москвом,  али и да у битним питањима  очува свој  прозападни правац, између осталог и у оним која додирују безбедносне интересе Русије, њених савезника и партнера у Централној Азији и на Кавказу.

Најбоље што би турске власти могле да учине у Сирији то  да се одрекну подршке радикалних оружаних формација и терористичких банди које харају  земљом, зато што  би то омогућило не само политичко регулисање конфликта већ би у дијалогу са Москвом  нагло подигло ниво поверења. Међутим, то се не дешава, и најамници преко границе се  понашају како им одговара: свргавање владе Башара Асада за Анкару  и њене западне савезнике, као и досад,  представља приоритет.

А као и раније, могуће одмрзавање појединих праваца руско-турске економске сарадње не треба да ствара илузије које се односе на промену правца спољне политике Анкаре.

Прочитај без интернета:
10 гласовa