О режисеру Оливеру Стоуну сада причају и због њега се препиру људи које филм мало интересује. Његова документарна телевизијска серија „Неиспричана историја САД“, заједно са  најновијим филмовима  – документарним „Украјина у ватри“ и играним  „Сноуден“ прешли су  у чињенице међународне политике. Према таквој улози судбина је Стоуна одавно повела, још од рата у Вијетнаму, у који је отишао као добровољац, и где је био два пута рањен и стекао ордење.

Рат му је као режисеру дао огроман материјал. За своју вијетнамску трилогију „Вод“ (1986), „Рођен четвртог јула“ (1989) и  „Небо и земља“ (1993) он је добио два Оскара. Ти филмови су увек служили као најбољи одговор америчког режисера за могуће прекоре због недостатка патриотизма.

Стоунови филмови су постали истинска потврда његових речи да разоткривање лажи Пентагона, ЦИА и америчких неоконзервативаца представља тежак, али неопходан посао који води излечењу америчког друштва. На тим позицијама Стоун је нерањив: не само политика као што је била Клинтонова, који се у своје време склањао да не би био позван у армију, већ ни амерички ветерани Вијетнама нису у стању да посумњају у његов манифест: „Ја волим своју земљу, ја помажем ширем разумевању наше америчке историје“.

Филмски критичари су више пута писали о „Сноудену“, чија премијера је одржана 15.септембра 2016.г. у Русији, а следећег дана у САД (светска премијера филма је била 9.септембра на међународном филмском фестивалу у Торонту, који називају „фестивал над фестивалима“).

Филм о бившем сараднику ЦИА и АНБ (Агенције за националну безбедност) САД Едварду Сноудену искусни мајстор  је снимио у мирном, приповедачком, реалистичном тону, трудећи се да се држи чињеница, избегавајући специјалне ефекте који би украшавали неки блок-бастер. Филм је усредсређен на унутрашњи свет човека који је не само у центру гигантске машинерије електронске шпијунаже, већ и (по теми филма) доспева у уски круг техничких ствараоца те машинерије.

Стоун каже: „Направио сам „Сноудена“ из чисто људских разлога. Ми се супротстављамо гиганту. Али – влади САД се не сме супротстављати. Јер она, све једно, ради онако како она хоће… Републиканци су непаметни, а и демократе. И Трамп, и Клинтонова су неозбиљни кандидати. Обоје причају о баналним стварима, а ћуте о надгледањима, ратовима, промени климе… Надам се  да људима још увек ипак није све једно. Шанси је мало, али нада постоји“.

Да, шанси је стварно мало. Јер ако је почетак изнајмљивања филма о Сноудену у САД првих викенда после премијере са гледишта благајни биоскопа обећавао потпуно разочарење, како је писало у неким медијима, да можда то не значи да је болест америчког друштва много јача него што је мислио режисер филма?

Кинематографски – Едвард Сноуден у привлачном испуњењу Џозефа Гордон-Левита од првог до последњег кадра остаје – он! Сноуден код Стоуна је исти и када у гомили испред Беле куће у Вашингтону одбија да потпише  петицију протеста против Бушовог рата у Ираку, и када бира професију „штитити отаџбину“ и када, пошто је донео одлуку, најдраматичнију  у свом животу, бежи из Хонг-Конга. Бежи из електронског концентрационог логора, бежи из Америке Бушева и Клинтонових, Обаме и Мекејна…

Централна радња филма је  одлука Сноудена да побегне из земље и да најширим масама пренесе оно што се, на основу његових сазнања, коначно припрема његовој земљи онда када сазна да се највећи број објеката електронског праћења коју АНБ води по читавом свету, дешава не у Кини, не ни у Русији, ни у Ирану, већ… у Сједињеним Државама. И на крају, сада већ не филмски, већ прави Сноуден, каже: „Више ме брине шта ће бити са мојом земљом, него са мном.“ И, гледајући у тог „необичног момка“ какав је приказан у филму, верујеш му.

…2013. – 2014. године тајне информације које су добијене од Едварда Сноудена објавиле су четири издавачке куће The New York Times, The Intercept, The Washington Post и The Guardian. У септембру ове године, у дане када се филм Стоуна премијерно приказивао, три од те четири издавачке куће је позвало америчку владу да Сноудену дозволи да се врати у Америку без ризика да ће бити затворен. А само је The Washington Post (који је за објављивање Сноуденових материјала добио Пулицерову награду (!)) захтевао да се Сноуден оптужи.

Са истим захтевом – да се Сноуден помилује – ових септембарских дана се јавио и бивши учесник председничке кампање Берни Сандерс. „Информације које је објавио Едвард Сноуден су омогућиле Конгресу и америчком народу да схвате колики је степен злоупотреба  овлашћења која поседује АНБ и да се види колико је велико кршење уставних права америчког народа“, – изјавио је Сандерс.

20.септембра на сајту агенције Ројтер појавио се чланак Џејмса Бамфорда, америчког писца, који је у прошлости био аналитичар тајних служби, и који је једно време радио у АНБ,  а сада је колумниста Foreign Policy. „У среду (14.септембра  о.г. – И.Ш.), – пише Бамфорд, – Амерички савез за заштиту грађанских слобода (American Civil Liberties Union – ACLU) и друге организације за заштиту права (међу њима је Amnesty International. – И.Ш.) објавиле су да је поведена кампања за председниково помиловање  Сноудена. Већ следећег дана је Комитет за  обавештајни рад у Представничком дому објавио писмо које су председнику САД упутили чланови комитета обе партије; у писму је речено да Сноуден никако не може бити помилован, јер је и сам себе назвао човеком који је нанео „огромну штету националној безбедности“.

„Филм Оливера Стоуна, прожет саосећањем према Сноудену, – чини се Џејмсу Бамфорду, –  може да усмери јавно мњење у његову корист. У филму је приказана Сноуденова еволуција од присталице председника Буша и рата у Ираку до раскринкавача АНБ, која открива у огромним размерама незакониту шпијунажу америчког становништва којом се сама бави. Бамфорд сматра, баш као и Стоун, да ипак постоји нада да ће се постојећи ред ствари променити. Наду јача и то, што Амерички савез за заштиту грађанских слобода Сноудена назива „велики Американац који је због свог патриотског поступка заслужио помиловање“.

Николас Кејџ, који је код Стоуна играо улогу ветерана америчке обавештајне службе, који поучава  главног јунака филма, рекао је да је Сноуден променио свет. Али то је само једна лепа фраза. А драма избора, посебно оног који је направио Сноуден, је у томе што избор увек представља одбијање. А преко одбијања  – стицање. Едвард Сноуден није променио  и није могао да промени свет. Да промени свет не може ни филм Оливера Стоуна. Али је преко средстава која су доступна уметнику, режисер показао да избор постоји увек, све док је човек жив и у души слободан.

Едвард Сноуден на екрану, створен мајсторством Оливера Стоуна и Џозефа Гордон-Левита, наравно, представља само један уметнички лик, али је он постао и комадић  свести оног дела америчког друштва  (можда чак не баш ни претерано малог) који се отворено, понекад и бескомпромисно, разилази са врхушком тог друштва у схватању онога што се назива „патриотизам“.

слика http://ftimes.ru/society/41959-britanskie-smi-utverzhdayut-chto-edvard-snouden-ubit-v-rossii.html

20 гласовa