Из сложеног комплекса најсвежијих чињеница објављених у медијима, које упозоравају на постојање претконфликтног стања у региону, помињемо неке. Упркос Бриселском споразуму о формирању Заједнице српских општина на Косову и Метохији, Приштина одбија да испуни ту обавезу, а њени западни спонзори показују недопустиву пасивност. Комисија међународних правних експерата, задужена за праћење рада УНМИК-а у последњих осам година, у завршном извештају (13.07.2016), између осталог, је констатовала недопустиве пропусте УНМИК-а у истрази о несталима и убијенима на Косову и Метохији. Арбена Џара, Албанка, новинарка из Приштине тврди да се број радикалних муслимана на Косову креће око 50. 000, а Косовски комитет за безбедносне студије изнео податак да је број добровољаца тзв. Исламске државе на милион становника на Косову 125 (18. 07.2016). Хрватски екстремисти (22.07.2016) упали у српску цркву у Жупањи, близу Вуковара, потписали се као «Усташе», уз поруку: «Истребит ћемо српску стоку» итд. Албански џихадисти су испалили два рафала (23. 07.2016) на групу од двадесетак Срба из општине Витина на Косову и Метохији, који су чистили порту манастира Светог архангела Михаила и Гаврила. За време обележавања 75. годишњице подизања  антифашистичког устанка у Србу (Хрватска), у организацији антифашиста и Српског националног вијећа (27.07.2016), хрватски екстремисти су изазвали инциденте, носили усташка обележја и клицали усташки поздрав «За дом спремни». Врховни суд Хрватске (28.07.2016) укинуо је првостепену пресуду Бранимиру Главашу за злочине над Србима 1991. године и вратио поступак на почетак. Суд Босне и Херцеговине (30. 07.2016) укинуо је ограничење кретања Насеру Орићу, против кога се води поступак за убијање Срба у периоду од 1992. до 1995. године (Насер је заклао судију Слободана Илића и ископао му очи). Члан председништва Босне и Херцеговине Бакир Изетбеговић је приликом приватне посете Новог Пазара (29. 07.2016), дао запаљиве изјаве, пре свега у смислу негирања ентитетског статуса Републике Српске. Председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић је приликом прославе «Олује» (етничког чишћења Срба у Хрватској у августу 1995) изјавила (05.08.2016) да је «Олуја» растеретила Србе великосрпских пројеката. Захуктали процес рехабилитације усташтва (нацизма) у Хрватској, оснажиле су САД (9.08.2016) тако што су поклониле Хрватској 16 борбених јуришних хеликоптера. Терористичка «ОВК» путем фејсбук-а (19.08.2016) упутила је претње бомбом српском народу на Косову и Метохији, несумњиво ради застрашивања и спречавања прогнаних да се врате у своје домове. Хорска кампања бошњачких лидера у Федерацији БиХ и њихових иностраних  спонзора у вези са заказаним референдумом у Републици Српској о Дану Републике Српске, у потпуности разоткрива њихове паклене намере  и планове за брзо и радикално (насилно)  мењање  стања у региону. Хрватски лидер Милановић је пожурио да се правовремено убаци у киптећи «босански лонац», изјавом (25. 08.2016)  да у «БиХ нема с ким разговарати» и “да неће оставити Хрвате у БиХ на милост и немилост“, као и упућивањем омаловажавајућих и претећих порука Србима и Србији: «Срби су мали народ, шака јада… Чекаћемо да буду рањени, а онда ћемо им блокирати преговоре…». Тужилаштво БиХ обуставило је (27.08.2016) истрагу против Алмира Мердића, једног од главних осумњичених за напад на премијера Србије Александра Вучића у Сребреници, у јулу 2015. године. Око 150 изгнаних Срба из Мушутишта, на Косову и Метохији (28.08.2016), спречени су да посете разрушену цркву у свом селу. Спречили су их албански екстремисти који су срушили цркву и  блокирали пут ка Мушутишту, носећи албанске заставе и пароле на којима је било исписано «УЧК» (ОВК). У новом уџбенику историје за ђаке сарајевског кантона школске 2016/17. пише да су «Срби агресори у БиХ» и да је «Република Српска створена на геноциду»,  а премијер  кантона Сарајево Елмедин Конаковић сматра да деца треба да уче истину,  чиме јавно потврђује свој политички екстремизам.

            Председник Владе Србије Александар Вучић је у вези са актуелном претконфликтном ситуацијом у региону, додуше  друкчијом терминологијом, упозорио (29. 08.2016) представнике 64 амбасаде у Београду, рекавши да увреде на рачун Србије које долазе од појединих политичара из региона представљају део континуиране политике против Србије и, да ће политика Србије с овим питањем бити «политика уздржавања до максимума, неодговарања и политика ћутања» јер су «стабилност и мир витални интерес и суштина нашег напретка», закључујући да је  безбедност на Балкану је по први пут озбиљно угрожена. У вези са напетом и неизвесном безбедносном ситуацијом у региону, која по много чему подсећа на дешавања из 1990. године уочи разбијања Југославије сецесијом Словеније и Хрватске, којој је претходио хрватски шовинизам, посебно забрињава то што је носилац ових заоштравања Хрватска, која је чланица и ЕУ и НАТО-а, а изостаје реакција поменутих асоцијација. Такво ћутање наводи на основану сумњу о њиховим искреним намерама о песрпективи «Западног Балкана». Није искључена могућност да планирају поновно паљење балканског «бурета барута» ради обезбеђивања аргумената за доказивање «нужног» опстанка НАТО-а и евентуалног ангажовања за «одбрану муслимана у Босни на Косову», како су изјављивали амерички званичници деведесетих година 20. века. Или, можда је узрок њихове узбуњености, привиђање руских војних база у Србији и наводних заједничких планова Русије и Турске ради истискивања Запада са «Западног Балкана». Или, покретачи нестабилности на Балкану «стрепе?» од нарасле «војне моћи» терористичких перјаница џихадиста (Ал Каида, Исламска држава, Боко Харам, Ал Шабаб и др.), па зато планирају да им омогуће да поново отсецају главе киднапованих и заробљених Срба, као су то чинили деведесетих година прошлог века. Несумњиво свесни чињенице да је Република Српска дејтонска мировна творевина која не пристаје да изврши самоубиство, а самопроглашену албанску државу «Косово» може да  призна 191 од 192 државе савременог света, али упркос томе не може постати држава док је не призна Република Србија,  можда маштају да ова питања реше употребом удружене војне силе, односно, политиком свршеног чина.

Који год да је главни узрок који је покренуо актере да допринесу настајању актуелног претконфликтног стања на Балкану, а то ни у ком случају нису Срби и Србија, његови актери заборављају да је униполарни светски моменат/поредак (1990-2000) прошлост. Јер, живимо у назирућем мултиполарном свету, што подразумева боље разумевање и уважавање интереса  малих балканских народа и међусобно уважавање моћних ванбалканских центара моћи у погледу трусног Балкана. Осим такве евидентне  међузависности регионалне и глобалне реалности, није згорег осврнути се на  круцијални узрок балканске нестабилности, који многи губе из вида. Реч је о погубним, сигурно не случајним учинцима ad hoc  Хашког трибунала, основаног Резолуцијом Савета безбедности ОУН број 827 од 25. маја 1993. године, надлежним за гоњење лица одговорних за озбиљне повреде међународног права на тлу бивше СФР Југославије. Резолуцијом истог органа број 1503 од 28. августа 2003. године постављена је «завршна стратегија»,  којом је предвиђено да све истраге пред овим судским органом буду окончане до краја 2004, а првостепени поступци до краја 2008, како би до краја 2010. године били окончани и сви кривични поступци по правним лековима.

Општепозната је чињеница да Хашки трибунал у складу са претпостављеним «организованим злочиначким подухватом» лидера српског народа и «командне одговорности» осудио скоро све осумњичене Србе,  између осталог, квалификујући ратни злочин (стрељање дела заробљеника у Сребреници) геноцидом. Насупрот томе, оптужена лица (Хрвати, Бошњаци и Албанци) за ратне злочине,  етничко чишћење и трговину људским органима, углавном су добили минималне казне или ослобођена било какве одговорности. Тај, очевидно пристрасни суд у корист налогодаваца злочина над Србима, чак је заборавио (није узео у обзир) јавно изречену тајну хрватског председника  Туђмана – «да рата нисмо хтели, не би га било», као и одбијање Алије Изетбеговића да прихвати мирно решавање кризе у тадашњој БиХ, након чега је почео рат на том простору. На тај начин, Хашки трибунал је  учинио преседан – избегао је да суди лицима одговорним за кривично дело злочин против мира. Са друге стране, треба имати у  виду чињеницу да је његова надлежност да гони лица одговорних за озбиљне повреде међународног хуманитарног права извршене на тлу бивше СФР Југославије, а не  само држављане те бивше државе, дакле, сваког лица које је чинило злочине на њеном тлу. Упркос томе, Хашки трибунал није покренуо истрагу против нити једног муџахедина, иако су многи од њих  починили страшне злочине над Србима, делимично и над Хрватима, и прогласио се ненадлежним за ратне злочине НАТО-а за време агресије против СР Југославије. Наиме, важно је напоменути да је НАТО без одобрења Савета безбедности ОУН тукао војне и цивилне циљеве на читавој територији СР Југославије, а не само на КиМ, како појединци ову агресију квалификују синтагмом «кампања НАТО на Косову», и наравно, починио многе ратне злочине. На пример, нека свако процени и оцени шта представаља дејство авијације НАТО-а касетним бомбама 7. маја 1999. године у Нишу, када је у периоду од 11 до 11.30 часова на центар и у више градских квартова бачено преко 2.000 забрањених «наранџастих убица», које су сејале смрт близу зграде Нишког универзитета, поред главне аутобуске станице, на највећој градској пијаци, на паркингу нишког Клиничког центра, на фудбалском стадиону и у спортској дворани на Чаиру – местима где се по правилу окупља највише људи.

Селективна правда Хашког трибунала, односно одбијање да ратне злочинце гони без дискриминације, има погубне последице по безбедност и мир на Балкану, наравно, али и у глобалном смислу. Основна порука потенцијалним злочинцима над Србима у евентуалном новом оружаном сукобу јесте да неће одговарати за почињене злочине, а ванбалканским потенцијалним ратним злочинцима да могу поново некажњени да чине злочине и на Балкану и било где у свету. Оваква оцена несумњиво би била  потврђена, уколико би било извршено опсежно истраживање о улози  Хашког суда  одржавању и оснаживању неповерења међу народима Балкана, будући да још није завршио своје ангажовање. У ствари, Хашки суд је таквим  пресудама учинио много за понављање кривичног дела злочина против мира на Балкану, односно у великој мери допринео садашњем претконфликтном стању у региону. Упркос свему, надамо се да  ће превладати разум, те  актуелно претконфликтно стање неће ескалирати у конфликтно.

Проф. др МИЛАН МИЈАЛКОВСКИ

25 гласовa