„Не учествујем у уништавању Македоније. Фондацијом за отворено друштво у Македонији руководе македонски држављани, они одлучују о профилу деловања и они би требало да одговоре на то питање“. Тако је Џорџ Сорош ономад у Бриселу одговорио на директно питање новинара поводом галопирајуће кризе у БЈРМ у којој су препознали његове прсте.

Сорош је изричито рекао само да он лично не учествује у уништавању Македоније, али при том није искључио да то чини његов фонд у Македонији, јер њиме управљају држављани Македоније. Ако је при томе дозволио могућност да „македонски сорошевци“ то раде мимо његовог знања, не значи ли то да за паре које им даје они могу да раде што год хоће. Укључив чак и активности које су у супротности са мисијом коју је дефинисао сам оснивач и финансијер Фонда. Тешко да би то толерисао било који разуман човјек, а бизнисмен попут Сороша, поготово. Да су новинари из Брисела отишли у Скопље и обратили се тим „врлим патриотама“, добили би одговор да управо организовањем џумбуса по институцијама, медијима и улицама БЈРМ, они раде на развоју отвореног друштва, демократије и људских права.

Свјежија домаћа искуства

Прошлог мјесеца, уочи одржавања протеста и митинга у Бањалуци, освануо је у медијима факсимил уплатнице од пола милиона долара која је од Фонда за отворено друштво адресирана СЗП-у, намјенски и на лична имена. Послије се и у Бањалуци и Београду спорило да ли је то био фалсификат или оригинал и коме је и како стигао у руке, а Сорош се није огласио. Сада постаје јасније зашто су Додик и Вучић безмало прогласили ванредно стање поводом изјаве једног опозиционера да се демократски изабрана власт може срушити и ванпарламентарном путем.

Српски лидери очито нису заборавили да се у вријеме отимања Косова од Србије у Београду незванично појавио Џорџ Сорош, са понудом Србији да Албанцима прода тада још своју јужну покрајину. За такву међународну трансакцију, он је морао добити дискретан климоглав степеницу изнад нивоа тада једине суперсиле, у камуфлираном глобалном центру финансијке моћи који контролише и најмоћније националне владе. Количина новца вјероватно није била проблем јер му је на располагању био уходан прилив од дроге, трафикинга, трговине органима и сл. који се иначе трошио на лобирање за незваисности Косова. А о висини и врсти посредничке провизије може само да се нагађа.

Тај посао није направио, али су се многи наши касније вајкали да смо Косово свакако изгубили, не само без надокнаде него и уз огромне људске губитке и материјалне штете од бомбардовања. Како не посумњати да је Џорж илити Ђерђ, при сличним невољама за Српску потајно свратио у Сарајево да појединим српским представницима у заједничким органима понуди откуп „мањег ентитета“. У сиромашним земљама попут Македоније, Србије, Босне, лако се нађе довољан број младих незапослених који ће се за ситне хонораре укључити у Сорошеве НВО пројекте уз искрено увјерење да доприносе демократији и људским правима. Једнако као што има и предовољно муслиманске сиротиње да за добру мјесечну хранарину од саудијског двора ступи у селафијске одреде, такође искрено увјерена да доприноси ширењу ислама. На обје стране у позадини стоје исте трансатлантске газде, сукобљавају их и мире, удружују и усмјеравају, већ према својим интересима кад и гдје им затреба.

Откриће Норе Белов

Постоји и једно нешто раније искуство Срба са Сорошем које се код нас ријетко помиње, а забиљежила га је Нора Белов, угледна британска публицисткиња и новинарка, дописница Ројтерса, Обсервера и Њујорк Тајмса, из Париза, Москве и земаља источне Европе.

„Темеље Међународног суда за ратне злочине у Хагу припремила је тзв. експертска комисија којој је био повјерен задатак да унакрсно испитују Муслимане и Хрвате како би се прибавила сведочења о злочинима које су починили Срби. Човјек који је стајао иза ове комисије био је америчко-мађарски милијардер Џорџ Сорош. ( …) Сорош је био више него спреман да помогне Клинтону у демонизацији Срба. Његова експертска комисија је била потпуно одвојена од УН и није дјеловала у Њујорку, него при католичком универзитету Де Пол у Чикагу. Од зверстава која је наводила експертска комисија до оснивања Суда за ратне злочине, требало је учинити само један мали корак“ (Југославија – рат који се могао избећи, Плато, Бгд., 1999, стр. 75).

Зашто нас Ђерђ не воли

Тај мали корак је и направљен и Хашки трибунал је добио надимак „Суд за Србе“. Нора Белов даје и своје објашњење за Сорошево ангажовање против Срба: „Као и многи Мађари, Сорош је имао анимозитет према Србима, који је постојао још од времена неслагања Мађарске са стварањем Југославије када јој је одузета Војводина“. Могло би да се дода и да су Срби интервенисали против мађарске грађанске револуције. Затим да је Тито испоручио Имре Нађа НКВД-у из Амбасаде СФРЈ у Будимпешти, у коју се био склонио. Итд., итд.

Најзад можда се не ради само о анимозитету према нама него и афинитету према Албанцима. Они нису само хтјели да купе КиМ него чине и главнину „држављана Македоније који руководе Фондом за отворено друштво у Скопљу“. Или пак о афинитету према муслиманима што би обухватило и Бошњаке који би хтјели да преузму РС, а то се уклапа у политику САД да се Западни Балкан (Македонија, Црна Гора, јужна Србија и БиХ) ставе под неоосманску контролу америчког регионалног фаворита Турске.

Прозаични мотиви и мега пројекти 

Сорош је прије свега антируски расположен, што очито подразумијева и проруске Словене и православце, али његови мотиви су ипак прозаичнији и везани су за згртање богатства и ширење меке моћи. Читава прича о берзанском шпекуланту и мултимилијардеру, фасцинираном дјелом Исаије Берлина „о отвореном друштву и његовим непријатељима“, који је постао филантроп и сипао милионе за финансирање мреже невладиних организација за глобализацију западних виједности – дјелује као бајка за дјецу и инфантилне. Највећи пословни успон и популарност стекао је након пада Берлинског зида када су народи Источне Европе вапили да комунистичке илузије замијене неолибералним. Згодно је што је „филантропија“ била ослобођена опорезивања.

Сорош није ни Рокфелер ни Ротшилд, али јесте придружени члан ове посљедње глобалне династије, која се никада не појављује у врху редовне годишње Форбсове листе најбогатијих и најутицајнијих личности на свијету. Међу првима се налазе скоројевићи попут Гејтса и Бафета и др. мултимилијардера чије приливе држава прати и опорезује. Ови пак ексклузивни породични кланови, чије богатство се гомила и капиларно грана вијековима у комбинацији са неупоредивим утицајем преко Савјета за спољне послове САД, Билдерберга, Трилатерале и других међународних НВО, свугдје су присутни и нигдје упадљиви. Они не уносе у националне буџете, него из њих захватају и њима управљају, како је лијепо показала кризу на Вол Стриту 2008. Држава је једноставно социјализовала губитке Голдман Сакса и других инвестиционих банака и спасла их од посљедица њихових лоших пословних одлука, а на терет пореских обвезника. Они су јунаци теорија завјере.

Руски гас и кинеска свила

Сорош у своје име и за њихов заједнички рачун на свјетским берзама купује злато јер „предсказује“ трећи свијетски рат и продаће га када достигне максималну цијену, али и сијече руске гасоводе и кинески пут свиле преко Балкана. Ако Русија и Њемачка прескоче наметнуте им санкције и Кинези изграде трасу у Европу, можда на Балкану заиста потпале још један велики рат. Русија је Сорошевом ланцу НВО отказала боравак. Кина је ставила под строги надзор њихове активности и финансије. Владе малих и нејаких држава, међутим, не само да су прихватиле да угосте своје иностране непријатеље и тетоше домаће колаборанте него чак и обавезу да нека министарства повјере представницима тзв. невладиног сектора. Преостаје нам једино да се надамо да Сорош оно у вези са немијешањем у Македонији можда ипак није слагао и да преживимо до опадања америчке (све)моћи.

22 гласa