Док је почетком седамдесетих година прошлога века чекао долазак агената КГБ да га ухапсе, у једној торбици  Александар Солжењицин је стално при руци држао најнеопходније предмете који  ће му у притвору затребати: сапун, доњи веш и четкица за зубе. Грађани Србије који сумњају у утемељеност службене приче о Сребреници и „геноциду“ који се тамо наводно догодио добро ће учинити ако већ почну да држе у приправности сличну опрему.

Пред Народном скупштином Србије налази се предлог измене и допуне члана 387. уношењем новог текста става 5,  где стоји:

„Ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члана те групе, уколико су та кривична дела утврђена правоснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда казниће се затвором од шест месеци до пет година.“

Нема простора за сумњу на који се „геноцид“ односи ова нова одредба за коју се од Народне скупштине очекује да је изгласа. Супротно од прижељкивања катарске новинске агенције „Ал-Џазира,“ која извештава да је „закон о кажњавању негирања геноцида поделио Србију,“[1] ни после двадесет година активног напада на свест, у српском друштву никакве значајне поделе по овом питању нема. Стратосферски висок проценат грађана Србије одбацује тезу да се у Сребреници догодио геноцид и да српски народ или његове војне и политичке установе сносе било какву одговорност за догађаје у јулу 1995.

Уколико притисцима на посланике спонзорима пође за руком да издејствују усвајање, могуће је да ће читава Србија бити претворена у концентрациони логор, за све грађане који ће применом ове мере постати предмет кривичног гоњења.

Како преноси београдски „Данас“[2] оперативна одлука да се предлог пошаље Скупштини усвојена је од стране највиших државних органа 9. новембра. Слично неуспелој скупштинској резолуцији за признање „геноцида“ у Сребреници кришом поднетом крајем јуна ове године, и овај предлог је неприметно ушуњан у скупштинску процедуру.   Вероватно би подједнако бесшумно био и изгласан, стављајући грађане пред свршен чин, да народни посланици једне од мањих парламентарних странака нису направили неопростиви faux pas затраживши јавну дебату.

На питања, ко је осмислио овај додатак КЗ Србије и одакле изненадна потреба за усвајањем регулативе којом се драстично ограничава право на критичку мисао и слободу изражавања, одговорила је министарка правде, Нела Кубуровић, изјавом да усвајањем ове мере „испуњавамо обавезе према европским документима.“ Додала је да „Србија има обавезу на основу одлуке Савета ЕУ којом је прописано да је свако негирање геноцида, што је предвиђено и Статутом Међународног кривичног суда, кривично дело.“[3]

Међутим, Кубуровићева није у праву ни по једној тачки своје изјаве.

Као и обично у сличним ситуацијама, прво је учињен покушај да се од грађана сакрије штетан законодавни процес који је, узгред, по последицама и од највећег значаја по њихова основна лична права. Када је то пропало, прибегло се пуштању димне завесе, јавном изношењу нетачних тврдњи које су за већину грађана тешко проверљиве и доводе их у заблуду у вези са битним стварима.

Министарка Кубуровић није прецизирала какву је „одлуку Савета ЕУ“ имала у виду, али по свој прилици ради се о „Framework Decision on racism and xenophobia“ (Оквирна одлука о расизму и ксенофобији) коју је Савет Европе (не „Савет ЕУ“) усвојио 28. новембра 2008. године.[4] Супротно од сугестије Кубуровићеве, и као што се из наслова одлуке види, документ се у првом реду бави расизмом и ксенофобијом, не геноцидом. Да будемо сасвим прецизни, као што у самом тексту стоји одлука тежи „одређивању заједничког кривично-правног приступа, широм Европске Уније, расизму и ксенофобији, на такав начин да ће исти образац понашања бити једнако кажњив у свим земљама ЕУ.“[5]

Тачно је да се у земљама чланицама ЕУ у тексту узгред препоручује  доношење законских мера којима би се кажњавало „јавно одобравање, порицање или значајно умањивање“ кривичног дела наведеног у члану 6. Римског Статута Међународног кривичног суда као „геноцид“. (Мада Кубуровићева није удостојила српску јавност јасним указивањем на прави извор инспирације за спорну измену КЗ, из коришћења идентичних формулација јасно произилази да је у питању ова Оквирна одлука Савета Европе.) Међутим, у тексту Одлуке Савета Европе недвосмислено стоји да се, поред чланица ЕУ, ова директива ни на кога другог не односи. Самим тим, из тога не могу ни да проистекну   „обавезе“ било какве врсте за земље које нису чланице ЕУ, па самим тим Кубуровићева јавност доводи у заблуду кад тврди нешто другачије.

Али како поступају земље-чланице ЕУ, чије су обавезе у погледу ове директиве несумљиве? Оне је масовно игноришу. То је јасно из извештаја о имплементацији Одлуке Савета Европе прошле године, под датумом од 27. јануара 2015, где стоји:

Thirteen Member States (BE, CZ, DK, DE, EE, EL, IE, HU, NL, AT, FI, SE and UK) have no criminal-law provisions governing this conduct,“ односно „Тринаест земаља-чланица [за те државе се наводе скраћенице које су у употреби у бриселским институцијама] немају кривичноправне одредбе које би се односиле на овакву врсту понашања.“ [6]

Али не само то. Као што смо истакли, „Оквирна одлука,“ која наводно служи као подлога за ограничавање слободе говора грађанима Србије, предвиђа усаглашавање законодавства земаља чланица ЕУ са истом „Оквирном одлуком,“ и то закључно са 28. новембром 2010. Сада је новембар 2016. Оставимо по страни чињеницу да скоро половина чланица ЕУ још увек није спровела Одлуку Савета Европе. Чак под предпоставком да би Србија могла имати неке обавезе у овом погледу, како се догодило то да је Народна скупштина Србије преспавала шест пуних година, без предузимање било каквих  корака по овако важном питању? Ако је стратешки циљ Србије што бржа интеграција у ЕУ, оволики степен јавашлука неће јој послужити као добра препорука.

Поред овога, „Оквирном одлуком“  Савета Европе прописује се и максимална казна, али од три године затвора за инкриминисана дела која се тамо наводе. По каквом основу се у предложеном додатку КЗ Србије, по предложеном ставу 5. члана 387, предвиђа скоро дупло тежа затворска казна, од пет година? То је нешто што Савет Европе не тражи ни од земаља чланица, којима има право да понешто наложи, док Србији нема право да наложи баш ништа. Савет Европе од Србије није тражио готово дуплу казну за дела која се у његовој Одлуци  помињу узгредно, па чак нису ни главни предмет разматрања. Србија према томе не само да сигурно нема „обавезу“ да своје грађане кажњава са скоро дуплом строгошћу за дела која, по основу који наводи министарка, већ није дужна ни да такав облик понашања инкриминише. Дакле, и по овом питању министарка правде Кубуровић износи проверљиво нетачне тврдње.

Што се тиче позивања на Међународни кривични суд, у односу на спорну измену КЗ Србије та установа не игра апсолутно никакву улогу и свако помињање МКС у вези са тиме је блеф и бацање прашине у лице јавности.

Злочин геноцида се дефинише у члану 6. Статута Међународног кривичног суда. У члану 25 се за злочин геноцида утврђује појединачна кривична одговорност. То су једини делови Статута где се ово питање уопште третира.

У Статуту нигде не пише чак ни за државе чланице МКС да имају обавезу да „негирање геноцида“ у свом законодавству регулишу на било какав начин. Земље које нису чланице тим су пре ослобођене од сваке обавезе такве врсте. Статут се бави искључиво надлежношћу МКС-а у односу на грађане  земаља чланица који су извршили неко кривично дело наведено у Статуту. Све даљње правне радње, ако је дошло до кршења Статута и ако за то постоји разлог, предузима Тужилаштво МКС. Према томе, и тај део изјаве министарке правде Неле Кубуровић, где се позива на МКС,  је нетачан. Статут заиста дефинише геноцид као кривично дело али не прописује баш никакве обавезе појединим државама у вези са негирањем или одобравањем тог деликта.[7]

 Да ствар буде још трагикомичнија, пре око годину дана „Европски суд за људска права,“ установа која је по свему сродна институцијама на које се промотери штетне измене Кривичног законика Србије притворно позивају, донео је решење по жалби турског парламентарца Догу Перинчека кога је суд у Швајцарској правосудно осудио за „негирање геноцида над Јерменима“.[8] Не обазирући се на испразне резоне неуких српских политичара, Европски Суд је укинуо пресуду швајцарског суда и потврдио приоритетни значај слободе јавног изражавања у предмету који је по свим битним обележјима упоредив са Сребреницом.

Покушај доношења из потаје законске мере којом би се најозбиљније угрозило основно људско право грађана да критички размишљају о темама од јавног значаја и да своје закључке износе наглас, уместо шапатом и само у кругу проверених пријатења – чему неизбежно води нова законска регулатива уколико буде усвојена –  представља лакмус тест мизерног стања српске политике и правне свести данас. Авај!

 


[2]  Ј. Диковић и А. Роквић: „За негирање геноцида до пет година затвора,“ „Данас,“ 11-16-2006.

[7] www.icc-cpi.int/NR/rdonlyres/…AEE9…/RomeStatutEng1.pdf

Прочитај без интернета:
62 гласa