Након петооктобарских догађаја и доласком на власт нове политичке елите, у Србији је настала стратешка конфузија као резултат притисака са запада и пасивности Русије због њених унутрашњих проблема. Како су године одмицале, а наде и обећања дата грађанима нису испуњена, актуелна власт у немогућности опирања западу (вољно, а и невољно) и без ваљане подршке са истока, лута у својим одлукама. Те 2007. године (26. децембар) на иницијативу тадашњег премијера Војислава Коштунице Народна скупшина Србије доноси „Резолуцију о проглашавању војне неутралности Србије, у односу на постојеће војне савезе, све до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука по том питању“.

Данас када анализирамо самопроглашену војну неутралност Србије долазимо до чињенице да је она била резултат процене тадашње власти о спречавању најављеног самопроглашења независног Косова и НАТО подршке стварању те квази државе. Дакле, радило се о политичкој процени руководства Србије (Коштуница-Тадић) да би акт о неутралности могао да спречи стварање независног Косова. Процена није била ничим утемељена, нити је рађена на основу резултата и анализа стручних студија које би дале одговор на питање; „шта би Србији донела или одузела војна неутралност, или пак чланство у НАТО алијанси“, већ је донета емотивно ради смиривања страсти код српске јавности, која је још увек била под набојем догађаја из непосредне прошлости – НАТО агресије на СРЈ.

Притиснута споља и изнутра, тадашња власт је донела такву одлуку зарад политичких поена код својих бирача док код спољног фактора готово да није имала ефекта осим разбијања дилеме на коју ће страну Србија да иде.

О војној неутралности објављене су многе студије, а оно што је најважније постоје декларације и конвенције које регулишу неутрални статус такве државе. Оно што треба да разликујемо је да војна неутралност може бити привремена, или стална, затим међународно призната, или самопроглашена као што је то случај са војном неутралношћу Србије. Самопроглашена војна неутралност не доноси никаква права, нити било какве гаранције, али ни обавезе.

Не улазећи у теоријске одредбе војне неутралности, анализираћемо само период од самопроглашења (од 2007.г.) до данас, које су последице и шта би ваљало чинити убудуће;

  • Септембра 2006. године. Србија је потписала Споразум о статусу снага – СОФА споразум са владом САД, а јануара 2015. године потписан је исти споразум са НАТО алијансом. Овим споразумом је регулисан правни статус НАТО трупа на територији Србије. Заправо ради се о неограниченим уступцима кретању НАТО трупа кроз једну суверену државу и њиховом дипломатском имунитету. Према СОФА споразуму Србија је у обавези да исти потпише и са осталим државама чланицама НАТО алијансе. (2*)
  • У марту 2015. године постао је правоснажан тзв. „Индивидуални акциони план сарадње“ (ИПАП споразум) између РС и НАТО алијансе, који је потписан и прихваћен од потписника децембра 2014. године. Овај споразум представља имплементацију СОФА споразума и највећи је облик сарадње неке државе са НАТО у оквиру програма „Партнертсво за мир“ (ПзМ). У суштини он представља улазну карту за чланство у НАТО, или још веће одрицање од војног и безбедоносног суверенитета Србије, који све више прелазе у надлежност НАТО алијансе. (3*)
  • Србија је донела одлуку да се Војска Србије (ВС) опреми и организује по НАТО стандардима и на томе је радила од 2006. године, а највећи допринос дао је Драган Шутановац за време свог мандата као министар војни у периоду 2007.г. до 2012.г. (4*)
  • Већина војних закона усклађена је са НАТО. Најзначајнији је закон о односима Владе Србије и Владе САД о „безбедоносним мерама тајних војних података“ потписан 27.01.2014.г. (5*)
  • Србија је одобрила прелет вазухоплова НАТО савеза преко своје територије и тиме озбиљно нарушила свој суверенитет над сопственим ваздушним простором.
  • Центар атомско биолошко хемијске одбране (АБХО) у Крушевцу добио је НАТО сертификат за делатност којом се бави, а то значи да ће моћи да постане Регионални центар АБХО на услузи НАТО алијанси у оквиру ПзМ. (6*)
  • Новембра 2014. године Србија је добила „сертификат Тиер-2 о пуној оспособљености Републике Србије у НАТО кодификационом систему за послове кодификације наоружања и војне опреме“ од НАТО агенције за подршку (НСПА). (7*)
  • Војска Србије је ушла у састав борбене групе ЕУ „Хелброк“. Ова борбена група је намењена за управљање кризама, одбрану и безбедност ЕУ. (8*)
  • У предходних 5 година ВС је извела 45 војних вежби са НАТО алијансом, а само 6 са Русијом.
  • Војска Србије од 2002.г. учествује у мировним операцијама (МнОп) које су установљене резолуцијама СБ УН. Има индиција да ће ВС учествовати и на задацима које нису у надлежности УН, што се би представљало грубо кршење обавеза које прописује војна неутралност.
  • НАТО команда размештена је у просторијама Генералштаба Министарстава одбране (МО).

Анализом напред наведених чуњеница који карактеришу период од прокламоване војне неутралности до данас јасно се види да је Србија све даље од неутралности, а све ближа чланству у НАТО. Иако се често могу чути изјаве руководећих политичара о томе како Србија ужива пуну подршку западних држава и Русије о томе да је војна неутралност за Србију прави пут, то у пракси нема никавог правног утемељења. Војну неутралност не чине усмене изјаве светских лидера већ ваљани правни акти, а до њих се долази испуњавањем обавеза прописаних међународним конвенцијама и уговорима почев од Хашке конвенције из 1907. године, а касније установљавањем других међународних аката (декларације и повеље) које регулишу ову област.

Тако да недавна изјава министра војног Вулина како „неутралност чува Србију“ или следећа: „Војна неутралност значи да останемо своји на своме, без да заузмемо стране. Војна неутралност не значи да се правите да зло не постоји и да се не бојите. Оно што је неутралност је да су наше војне ефективе наше, управљање њима је наше, распоређивање, развој је наш и нема безусловног сврставања на прву, другу, трећу страну док не сагледамо наш српски интерест“ – не представља ништа друго него демагошку реторику намењену дневно-политичким потребама и служи за пуко замајавање грађана Србије. Овакве изјаве су производ сталних притисака западних ментора да Србију одвуку што даље од Русије. Оно што је до данас учињено по питању војне неутралности јасно указује да сагледавање српских итереса иде кроз НАТО призму, што Вулин добро разуме само неће да каже већ даје алегоричне изјаве. (9*)

Често наглашавање војне неутралности коју слушамо из уста водећих политичара Србије углавном је у циљу обраћања бирачком телу са повећаним интензитетом пред изборе. Тако је и председник Вучић обраћајући се учесницима заједничке вежбе ВС и војске САД „Зима 2017“ и српској јавности рекао; Верујем да ћемо овакву врсту партнерства и сарадње унапређивати и убудуће, при чему ће Србија, разуме се, увек љубоморно чувати своју војну неутралност“.

Овакве изјаве и хвалоспеви о војној неутралности Србије су фикција у главама политичара, правно неутемељена и необавезујућа, која пролази само на скуповима и митинзима зарад добијања политичких поена.

Изгледа да и неки опозициони лидери, нарочито пред изборе, имају решење по вољи бирача. Тако лидер ДС-а Драган Шутановац предлаже да Србија треба да направи исти споразум са Русијом као са НАТО (СОФА) за пролаз руских трупа кроз територију Србије, али за руски хуманитарни центар у Нишу није баш вољан да му додели дипломатски имунитет него треба да остане само хуманитарни центар.

Заборавио је бивши министар на одредбе СОФА споразума (уколико их је читао) које регулишу управо ово питање. У члану 13 стоји: „У случају да обе стране у будућности постану чланице сличних споразума који садрже одредбе које су у супротности са одредбама овог споразума, примењиваће се одребе овог споразума“. То значи, Г. Шутановац, да се потписивањем овог споразума Србија унапред одрекла права да склапа сличне споразуме, иако би они можда за њу били повољнији од овог, на пример са Русијом. Са аспекта међународног права то даље значи да је овакав споразум закључен под притиском од стране представника САД, јер је искључена могућност слободног склапања међународних уговора како иначе налаже Бечка конвенција о склапању међународних уговора.

Тако говори онај исти министар војни који је за време свог мандата увео НАТО стандарде у ВС. Зашто тада није увео и руске стандарде него је тврдио како су НАТО стандарди најбољи на свету! Међутим, за све постоји решење уколико постоји политичка воља.

Шта Србија треба да уради у наредном периоду да би имала стаус сталне међународно признате војно неутралне државе?

  • Да изради студију која ће тачно утврдити позитивне и негативне аспекте војне неутралности, шта се добија, а шта се губи посебно на економском политичком и војном плану.
  • Уколико студија покаже оправданост да Србија треба да буде војно неутрална онда такав концепт треба да угради у Устав РС, а потом и у остала стратешка документа (Стратегија националне безбедности, Стратегија одбране и Доктрина Војске Србије), а потом у законска и подзаконска акта (Закон о одбрани, Закон о Војсци Србије, Закон о службама безбедности РС и др.)
  • Када се све напред изнето уради онда се приступа реализацији закључивањем међународних споразума, најпре са водећим државама и савезима који се де факто и де јуре слажу да Србија може бити војно неутрална држава.
  • Након тога следи потписивање званичних докумената која регулишу ову област.

Стицање војне неутралности ни приближно не изгледа тако једноставно како сам описао у ова четири корака. То је веома тежак и сложен пут, посебно за Србију која је под сталним притисцима и уценама од страе НАТО-ЕУ. Знајући да је то тако, руководећи политичари се не упуштају у такав процес већ се служе демагогијом, еуфоричним изјавама и паролама јер је то много лакши процес „стицања војне неутралности“, а још уз помоћ медија брже и боље долазе до резултата код својих бирача.

Војна неутралност се не може успоставити декретом, то је веома сложен и комплексан процес који се развија у дужем временском периоду. То се најбоље може сагледати анализом војно неутралних држава у Европи. (*) Само неозбиљни политичари могу тако олако да дају изјаве о војној неутралности, ничим утемељене и необавезујуће.

Обзиром да је српска војна неутралност емотивног карактера, самопроглашена и необавезујућа, с правом се можемо запитати зашто руководећа елита већ 15 година уназад поступа тако што једно говори, а друго ради. Декларативно се изјашњава о војној неутралности, а све чвршће и тесније сарађује са НАТО алијансом и већ је ушла у предворје НАТО савеза.

Са друге стране, са Русијом се одржавају везе и контакти који су на ивици разума. Ко нам то забрањује да исто толико војних вежби, споразума и контаката имамо са Русијом и са ОДКБ (Организација Уговора о колективној безбедности)? Председник Вучић, премијерка Брнабић и министар Вулин тврде на сва звона како смо независни и самостални као држава у својим одлукама. Е па господо ако је тако, не дозволите да вас г. Шутановац учи како да поступате. Оно шта он предлаже је немогуће, али је могуће следеће:

  • Поступајући по одредбама истог СОФА споразума могуће је раскинути га и прогласите ништавим, ионако је противуставан и против-праван.
  • Кажете (политичари) да имате слободу у одлучивању, онда одлучите да мало буде другачије него што је сада. За почетак, изједначите војну сарадњу са Русијом и ОДКБ као са НАТО алијансом. Русија не врши никакав притисак па је утолико лакше.
  • Уколико војна неутралност дозвољава партнерство са НАТО (постоје такви примери) зашто не би дозволила и партнерство са Русијом и ОДКБ.

 

Током посете председника Вучића седишту НАТО у Бриселу (15.11.2017. г.) и заједничке конференције за медије Генерални секретар Столтенберг каже; “Поздрављамо чињеницу да можемо да се састајемо на овакав начин, јер се НАТО и Србија суочавају са заједничким изазовима, а сарадња са НАТО може бити од користи за Србију и регион. Наше партнерство чини Србију безбеднијом и сигурнијом, а уједно и НАТО савезнике сигурнијим“. (10*) Зашто све то не би могло да буде и са Русијом? Не сећам се да смо са НАТО савезом били безбедни, посебно у време агресије на СРЈ као и у периоду великог погрома српског становништва и отимања Космета.

Столтенберг даље наводи како НАТО са Србијом има годишње више од 100 партнерских активности и да „НАТО ради и на реформи безбедносних институција Србије, обучава српске официре за мировне мисије“.

Резултати тих „партнерских“ активности су јасно видљиви у свакодневном политичком животу Србије: притисци, претње, уцене и мешање у рад државних институција. Са друге стране, имамо пружену руку пријатељства и братског разумевања од стране Русије и заштиту у УН од коначног признавања тзв. „Косова“.

Међутим, у последњих неколико дана као да је притисак НАТО-ЕУ дојадио и самим политичарима на власти па су појединци почели да заоштравају реторику и да се некако стидљиво опиру, вероватно охрабрени подршком не само Русије већ и Кине и других заиста пријатељских држава.

Уколико су на том путу опирања окренути према истоку пружимо им подршку.

НАДА НИКАД НЕ УМИРЕ!

 

_________________________________________________________________________

(1*) www.politika.rs/sr/clanak/119284/Kako-je-utvrdena-vojna-neutralnost

(2*) www.geopolitika.rs/index.php/sr/srbija/71-sofa-nesporazum

(3*) www.mfa.gov.rs/sr/images/ipap/ipap.pdf

(4*) www.blic.rs/vesti/politika/nato-standardi-u-ovom-trenutku-najbolji-na-svetu/2tb9x7l

(5*) www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/predlozi_zakona/2600-14Lat.pdf

(6*) www.vs.rs/content/attachments/Centar_ABHO_Tehnicka_informacija_SRB.pd

(7*) www.mod.gov.rs/lat/7497/srbija-dobila-sertifikat-o-kodifikaciji-7497

(8*) www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/da-li-je-borbena-grupa-helbrok-uvod-u-deseti-krstaski-rat/

(9*) www.blic.rs/vesti/politika/vulin-vojna-neutralnost-cuva-srbiju/1w7v16w

(10*)ttp://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=11&dd=15&nav_category=11&nav_id=1325799

 

* Неутралне земље Европе. Већина неутралних земаља определила се за овај статус током Другог светског рата, односно на почетку Хладног рата. Да би нека држава била неутрална, није довољно, међутим, да унилатерално усвоји декларацију којом се обавезује да неће бити чланица војног или међудржавног политичког савеза, већ је неопходно да јој једна или више моћних држава гарантује овакав статус и то се чини међународним уговорима. Традиционално, неутрална држава може да измени или укине свој статус ако су све остале потписнице сагласне. Прва стално неутрална земља била је Швајцарска (ако се изузме Ватикан) Данас су то: Аустрија, Ирска, Финска, Швајцарска, Кипар, Малта, Шведска…

 

 

24 гласa