Недавно су одлуком одборника Скупштине града Ниша смењени руководиоци у градским установама и именовани нови, као и чланови савета у установама културе и у саветима културних манифестација. Новопостављени кадрови сви су чланови странака, претпостављате којих највише.

На седници нишког парламента, како пише Политика (19. јун 2017, стр. 13; овде), опозиција се бунила што су биографије кандидата за руководство културних установа и манифестација писане на исти калуп („под индигом“), а да су кандидати, као најважније квалификације, по правилу, истицали своје партијске активности и заслуге.

Поред тога кандидати су сматрали сасвим умесним да отворено истичу сопствене жеље, као да су у питању поруџбине за пакетиће које би требало да им додели Деда Мраз. На пример, један од кандидата навео је да је: „животно заинтересован за неко од бољих радних места у Градској управи за пољопривреду“, али ако то баш не може да му се испуни, задовољио би се и избором „у савет културне манифестације ᾿Нисомнија᾿“.

Сложићемо се да је став поменутог кандидата духовит, мада га он сам свакако не види на тај начин. Ми његову апликацију опажамо као духовиту, јер је видимо као аутентичан израз кандидатовог одсуства свести о сопственој компетентности за област културе („пре свега пољопривреда, а ако баш не може, онда нека буде `Нисомнија`“).

Но, та „духовитост“ овог кандидата заправо је трагична. Такву трагичност потврђују и наредни примери. Наиме, управа „Нисомније“ попуњена је тако што је „други члан савета исте манифестације сервисер расхладних и клима уређаја и редован посетилац дешавања у култури, а у Савету џез фестивала је девојка која је у биографији написала да има професионално звање хостесе“.

Ако дубоко промислимо, и уз најтеже напоре, тешко да можемо довести у везу „Нисомнију“ и сервисера расхладних и клима-уређаја. Једино уколико, на пример, не помислимо да би он за време поменуте манифестације могао да даје савете у вези са одржавањем фрижидера за пиво, кока-колу, киселу воду и сладолед.

Случај хостесе нешто је једноставнији. Замишљамо да би она могла бити ангажована за време трајања џез фестивала да даје савете који јесу у вези с њеним занимањем – како одговарајуће дочекати и испратити госте.

Наше недоумице ни ту се не окончавају. У Политикином чланку наводи се и следеће: „А када је о квалификацијама реч, мора се рећи да је за члана Савета манифестација у култури један од кандидата шеф казина, а за савет Нишких музичких свечаности продавац доњег рубља…“. Како сазнајемо из истог чланка, „за савет Фестивала глумачких остварења ᾿Филмски сусрети Ниш᾿ предложен је полицајац“.

Шеф казина, продавац доњег рубља и полицајац? Тешко је замислити њихове ангажмане на наведеним манифестацијама, али да покушамо. Шеф казина ће посетиоце културних манифестација да усмерава на „забаву плус“ која их очекује пошто се угасе светла у нишкој тврђави. Продавац доњег рубља ће саветовати посетиоце шта је сада ин када је реч о килотама и боксерицама, а на Филмским сусретима наравно да је полицајац неопходан како би одржавао ред и мир.  

„За књижевност је добро што се у животу свашта дешава“, рече недавно један мој пријатељ. Да, то је тачно. И у српском друштву, ипак нажалост, свашта се дешава. Не могу а да се не запитам да ли би било чиме данас били изненађени Стерија, Нушић и Домановић.

Но, оно што је трагично јесте потпуна неприпремљеност кадрова из владајуће странке, али и из партија које су њени коалициони партнери, за дешавања у српској култури. Морам да их обавестим да је у Србији на делу Kulturkampf. „Друга Србија“, са кадровима образованим на добрим западним универзитетима, са кадровима који су научени да верују да је „доминантна српска култура један од битних елемената утемељења и оправдања злочиначке праксе“ (овде), покушава да овлада свим српским културним институцијама. Да ли се том стратешком насртају могу одупрети партијски кадрови чија је једина квалификација то што су у „претходном животу“ били шеф казина, продавац доњег рубља и полицајац?

Србија је егзактни пример „колонизације ума“. То је термин из постколонијалних студија, који означава епистемолошко насиље спољног фактора над колонизованим субјектом. „Србија није била ничија колонија, али механизам колонизације ума свеједно је присутан. Као некада у својим афричким колонијама, западњачки службеници користе већ опробани метод компарације између идеализованог система вредности западне цивилизације и локалног (у овом случају српског) система вредности. Пун ефекат колонизације ума настаје онда када колонизовани субјект пристане на такву увредљиву компарацију. Аутошовинизам и ауторасизам су честа особина оних чији је ум колонизован“ (овде).

Управо с наученим, негованим и плаћеним аутошовинизмом и ауторасизмом треба да се боре шеф казина, продавац доњег рубља и полицајац? Шта би они могли знати, на пример, о представама као што су „Мали ми је овај гроб“ Биљане Србљановић, „На Дрини ћупријa“ Кокана Младеновића и „Родољупци“ Андраша Урбана, које један део наше јавности види као аутодеструктивне и аутошовинистичке културне производе (овде)? Шта би они могли знати о култној књизи Друге Србије Филсофија паланке, коју део наше јавности види као „трагикомично претенциозну паланачку философију“ (овде)?

То је управо највећи трагизам културне „елите“ која често долази из владајућих странака. Они најчешће слабо шта знају и хоће само синекуре, „најбоље пољопривредне функције“, али ако то не може, „ и ᾿Нисомнија᾿ је добра“.

Па да у вези с тим закључимо. Како бисмо били прецизни, а да не бисмо били  вулгарни, замолићемо читаоце овога текста, да би заиста схватили о чему је реч, да уместо термина синекура, јер то, ипак, нису само синекуре, употребе аугментатив тог термина.

48 гласовa