Подпредседник Сједињених Држава Џозеф Бајден недавно је боравио у „тродневној посети Србији,“ 16. – 18. августа. Фраза под наводницама одражава званични спин у вези са временским оквирима посете. Бајден је заправо у Београду провео само неколико часова, тачно довољно да саопшти донета упутства. Из Београда је отпутовао у Приштину да би највећи део времена на српској територији провео на Косову, српској области под окупацијом НАТО пакта, где сматра да се налазе његови прави пријатељи који су били постављени на власт после агресије на Југославију 1999. године.

Највероватније, Бајденова посета је последња коју Србији чини неки високорангирани чиновник текуће америчке администрације, па она зато привлачи посебну пажњу. Какву је поруку Бајден донео Србији и окупираној области Косова и Метохије?

Поузданог одговора на то питање нема, осим што би се понешто могло докучити пажљивим праћењем понашања српске владе после ове посете. Званична саопштења не остављају простор за сумњу да је главна сврха посете било да српску владу принуди да убрза своје  сврставање уз НАТО и ЕУ, организације које су практично једнозначне. Било је изричитог (и злослутног) помињања потребе за стандардизовањем српског оружја и опреме са ресурсима НАТО пакта. Још један део „недовршеног посла“ односи се на коначно одрицање Србије од њене области Косова и Метохије, која се налази под окупацијом НАТО савеза. Касније током овог месеца, без икаквог видљивог разлога осим да се учини празан, симболичан гест у духу „регионалне сарадње“ коју Запад захтева, српска влада ће одржати заједничку седницу не само са колегама из Албаније већ такође и званичницима сецесионистичких власти са Косова, који ће бити присутни у званичном својству, упркос томе што је по међународном праву Косово део Србије.  Сувишно је напомињати да, када је реч о  агенди „регионалне сарадње,“ строго придржавање Бајденових упутстава носи апсолутну превагу. То значи да, када се појаве на заједничкој седници, сепаратисти неће бити ухапшени од стране српских власти за издају.

По добро обавештеним изворима, једна од важнијих тачака Бајденових ултиматума је изричито усклађивање Србијине политике са Западном алијансом по додатним питањима, што подразумева и завођење санкција Русији. Небитно је да је у овој касној фази савршено јасно да су антируске санкције економских сила много јачих од Србије претрпеле неуспех и да придруживање Србије том чопору неће нанети осетну штету руској привреди. Међутим, успешно натеривање Србије да донесе такву нелојалну одлуку симболички ће потврдити њену потчињеност, и у томе и јесте ствар.

Многи посматрачи указују и на то да америчка страна отворено признаје да правни саветници из САД помажу српским властима у реформисању кривичног законика, полицијских установа и мера за заштиту звиздача. То би се могло протумачити као дубоко уплитање у унутрашње послове друге земље. Чак и они који још одавно сумњају да је амерички утицај у Србији јак можда ће бити запрепашћени открићем да Вашингтон непосредно „помаже“ Србији чак и у састављању њених закона.

Али ипак, то је тек врх леденог брега. Западни емисари, укључујући њихове домаће, српске „нво“ плаћенике, не само да у Србији руководе писањем законских аката, већ из потаје обликују и друге стратешке установе у земљи. На пример, Западни „саветници“ пишу нове српске уџбенике, од најнижих разреда па навише. Такође, недавно је обелодањено да министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, који се налази на челу једне од најосетљивијих  „установа силе“ у држави, са америчким амбасадором у Београду преговара о  „унапређењу сарадње у борби против организованог криминала и тероризма.“ Али ово изгледа да не представља више од слаткоречиве варке са циљем да „сарадњу“ приказану на том нивоу учини пријемчивијом јавном мњењу и у другим сферама. Званични извештај затим наставља са откривањем једне још дубље димензије, износећи да су Стефановић и амбасадор такође водили разговор о „даљем развоју стручног усавршавања запослених у МУП-у, кроз различите програме које Влада САД имплементира у Србији.“ [1]

Изгледа да су амерички партнери успели да пронађу приљежне ученике у једној од кључних установа у систему безбедности Србије.

Западни представници су заправо ушанчени у свим значајним српским уредима и министарствима, наводно са мисијом да их посаветују како боље да воде своје послове. То је барем јавно образложење понуђено за “delivery unit” превару коју је неосуђени ратни злочинац из рата на Косову 1999. године, Тони Блер, пре нешто више од годину дана извео када је његово предузеће било ангажовано да своју управљачку мудрост пренесе српској влади. Међутим, они су стварно тамо са циљем надгледања и извршавања обавештајних задатака, то се подразумева.

Врло вероватан наредни корак српске владе је коришћење тренутне већине коју има у Скупштини да уклони уставну преамбулу која одређује Косово као неотуђиви део Србије. То је кључна тачка у „нормализацији односа“ са Косовом, што је наложио Бајден. Заједничка седница двеју влада, српске и албанске, уз присуство косовских „министара“ у амбијенту који имплицира њихову посебну државност, било би бесмислено осим као корак у постепеном процесу баш у том смеру, и то ће несумњиво бити један од предвиђених плодова Бајденове посете.

Као противтежа оваквим разматрањима, истичу се заједничке руско-српске војне вежбе у септембру, у близини хрватске границе. На основу тога и других индиција сличне природе изводи се закључак да српска влада предузима сложену жонглерску игру „одржавања равнотеже“ између два блока, па и да чак заслужује издашне похвале за испољене дипломатске вештине.

Међутим, чињенице оповргавају такве наивне предпоставке. Стотину српских војника узима учешће у маневрима “Combined Resolve VII,” што организује европска „Команда за обуку“ НАТО пакта, који су почели у Немачкој 8. августа и трајаће до 15. септембра 2016. Већи број других земаља-чланица НАТО пакта и Партнерства за мир такође учествује. Ова информација је прошла углавном незабележена у српским медијима (за разлику од преувеличане пажње која се посвећује вежбама са руским снагама) али, скоро хвалисавим тоном, објављена је на порталу “Balkan Insight” (BIRN), „нво“ коју подржавају и финансирају Западни центри.[2] Међутим, као што сазнајемо, то није ни издалека усамљени пример „сарадње“ такве врсте између НАТО и Србије. Само током 2016, према подацима које такође саопштава BIRN, планирано је укупно 127 заједничких војних вежби Србије и НАТО. Према Саопштењу које је у марту 2016 издало Министарство одбране Србије, након што се ресорни министар Зоран Ђорђевић састао са замеником помоћника министра одбране САД Мајклом Карпентером, „билатерална војна сарадња је најразвијенији сегмент укупних односа између две земље.“

Према томе, не представља изненађење што је порт-парол министарства одбране Србије поменуо „повећање интероперабилности“ као један од основних циљева ових заједничких војних подухвата. „Интероперабилност“ је, наравно, шифра за међусобну усклађеност пуног спектра између различитих војски које заједнички делују под ратним условима. То им омогућава не само да учествују у бенигним војним вежбама већ – што је неупоредиво важније – да предузимају заједничка офанзивна војна дејства. Хипотетичку мету није претерано тешко докучити.

Теоретски јесте, наравно, могуће да опуштенији посматрачи о овим стварима располажу неким стратешким подацима за које су остали ускраћени, али реалнија предпоставка би било да се у погледу Србијиног „жонглирања на жици“ – самозаваравају. Српска влада је исто толико сврстана у табору својих Западних куратора колико је српски народ посвећен склапању најближег могућег савеза са Русијом и Евроазијским блоком. (Према задњим испитивањима јавног мњења, преко 80% је против НАТО, а 74% се изјашњава у прилог веће сарадње са Русијом.) Власти су принуђене да користе политички небитног председника Николића као про-руску фасаду, као што прибегавају медијским спектаклима, као што су заједничке вежбе са руским војницима, да би скренуле пажњу од постојаног срљања у Атлантистички политички и војни табор, који је уперен против Русије.

Постаје све јасније, чак и посматрачима лишеним маште, да је владајућа клика у Србији изложена жестоком притиску да се приклони геополитичком избору који је очигледно неморалан, противречан вредностима и традицијама земље, и супротстављен националном интересу. Опет је време да Србија „пронађе своју душу.“ То су чувене речи Винстона Черчила изречене у другачијем контексту, али под језиво сличним околностима, након што је 1941. године, плебисцитарно израженом народном вољом, одбачен катастрофално погрешан геополитички избор ондашњег режима, када је потписао краткотрајан пакт са силама Осовине.

Под данашњим условима начин да Србија пронађе своју душу је да се неодложно баци на посао обнове својих природних веза и савеза и да се одрекне одиозних политичких избора које – у њено име – чини необуздана политичка елита.

[1] Танјуг 23. август 2016. (www.nspm.rs/hronika/nebojsa-stefanovic-razgovarao-sa-kajlom-skotom-o-daljem-razvoju-strucnog-usavrsavanja-zaposlenih-u-mup-kroz-programe-koje-sad-implementira-u-srbiji.html)

[2]Balkan Insight,”  22. август 2016:  www.balkaninsight.com/en/article/serbia-joining-military-drill-with-us-armed-forces-in-germany-08-22-2016  Видети такође:  www.eur.army.mil/7ATC/CombinedResolve.html

Прочитај без интернета:
15 гласовa