Многи војни и политички аналитичари, као и аналитичари безбедносних кретања у свету, а посебо у региону „западног“ Балкана, најављују врло онеспокојавајуће сценарије даљег развоја политичких и безбедносних прилика у свету, као и на „западном“ Балкану. Такође и бивши службеници и чиновници појединих западних земаља, које су посебно заинтетресоване за „западни“ Балкан (САД, Велика Британија, Немачка), а који су били непосредно укључени у рад неких међународних организација, које су спроводиле одређене „мировне планове“ на Балкану, „исцртавају нове границе“ на Балкану, предвиђају, или боље речено призивају нове оружане сукобе међу балканским државама.

У наведеном контексту треба посматрати и позицију Србије и њену перспективу у општим и регионалним геополитичким кретањима, која су посебно условљена интересима САД и Русије на Балкану. Заинтересованост САД и Русије за простор Балкана, је тако снажно изражена и манифестована конкретним међусобним политичким, дипломатским, па и војним сучељавањима и претњама, који на  врло експлицитан начин условљавају и спољнополитичку оријентацију Србије. Скоро свакодневно понављање да односи између САД и Русије нису никада били на нижој тачки, већ наредног дана не важе, јер се ти односи спустају на још нижи ниво, постају заоштренији, а конфронтација све израженија.

Ако овоме додамо и умешаност европских чиниоца (ЕУ), а посебно Немачке, као и сателитску позицију већине балканских земаља у односу на САД и ЕУ, онда се чине могућим и сценарији, као што је сценарио припајања  Косова Албанији и стварање „велике Албаније“; поделе Македоније; растурање БиХ – осамостаљивање Републике Српске (РС) и њено припајање Србији, припајање хрватских етничких територија БиХ Хрватској и стварање мини бошњачке државе на бошњачким етничким територијима у БиХ; активна војна ангажованост Црне Горе на КиМ, као нове чланице НАТО савеза у случају војне потребе, (јер како рече министар одбране Црне Горе Предраг Бошковић, ако затреба војска Црне Горе, ће као чланица НАТО-а активно војно деловати на КиМ, (наравно против Срба, прим.аутора).

У овоме тренутку нас посебно не занимају одноди између САД и Русије на неким другим, удаљеним меридијанима, као што су Балтик, Украјина, црноморски регион, далеки и блиски исток, а посебно Сирија, него ће мо се позабавити њиховим међусобним односима на Балкану и утицајем тих односа на Србију.

У духу властите доктрине САД сваки педаљ земаљске кугле сматрају битним са аспекта њихове безбедности, па тако гледају и на Балкан и на Србију. САД се не труде више да различитим дипломатским формулацијама и „добронамерним препорукама“ прикрију своје захтеве да: Србија промени своју позицију војне неутралности; да прекине војно-техничку сарадњу са Русијом;  да у одбрамбеном и безбедносном смислу све ближе сарађује са НАТО и ЕУ, како би у коначној фази постала чланица НАТО савеза; да ионако скромну војну сарадњу са Русијом потпуно угаси; да хуманитарни центар у Нишу (који САД сматрају шпијунским центром и неком врстом војне базе Русије) расформира; да престане пружати подршку РС и у том смислу да потпуно обесмисли успостављене специјалне паралелне везе и односе са РС и њену позицију гаранта Дејтонског споразума; да одустане од борбе за интегритет земље, да избаци из Устава КиМ, као саставни део Србије и да бриселски дијалог схвати и проводи као процес успоставе добросуседских односа са Косовом и да га на крају призна као суверену државу; и на крају да у потпуности прихвати нови систем вредности који утемељује западни неолиберални концепт друштва, за који Ноам Чомски каже да је „тиранија, где се интереси транснационалних корпорација и финансијаких инстутција стављају изнад народа“.

Дакле САД захтевају, или како то представници америчке амбасаде и изасланици америчке администрације у Србији кажу, „очекујемо“ да „Србија постане наш искрен партнер, поуздан савезник, земља носилац стабилности у региону“, а то значи да активно учествује у истискивању руског утицаја на Балкану, а посебну у српском народу, што другим речима значи, да се бори за остваривање америчких интереса на Балкану. Иначе САД подржавају оне владе у свету које раде за њихове интересе, толеришући тим владама недемократичност на унутрашњем плану. САД су за стабилну Србију, само под навденим условима. Све док ови услови или захтеви САД не буду испуњени, Србија ће за САД бити нестабилно друштво, нестабилна држава, са слабим институцијама, чији ће кредибилитет бити стално поткопаван.

Да ли су српско државно руководство, српко друштво и српски народ спремни да реализују наведене захтеве које им испостављају САД? Какве су могуће последице испуњења или не испуњења наведених услова? Постоји ли рационална однос бенефита и губитака у овом случају?

Пре него што одговоримо на ова питања погледајмо какви су погледи Русије када је реч о српско-руским односима и шта се од Србије очекује са стране Русије, када је реч о присуству САД и Русије у Србији, односно на Балкану.

Русија Србију сматра и доживљава као пријатељску земљу, а српски народ као изразито пријатељски и наклоњен Русији. Русија као земља у успону у сваком погледу, а посебно у геополитичком, пружа снажну заштиту и подршку српским националним интересима, како у Србији тако и у региону, а посебно у РС. Подржава и брани територијалну целовитост Србије и непризнаје самопроглашену државу Косово, и у том смислу у кључним међународним институцијама снажно брани интересе Србије. Неопспорава и неспречава европски пут Србије, односно интеграцију  Србије у ЕУ. Подстиче и развија економску сарадњу са Србијом, посебно у енргетском сектору, као и војно-техничку сарадњу, кроз наоружавање и модернизацију војних и одбрамбених капацитета Србије. Русија од Србије очекује исти третман за своје особље у хуманитарном центру у Нишу (слика -1), као што га има особље НАТО и САД, према СОФ-а споразумима. Такође, Русија инсистира на војној сарадњи у извођењу заједничких војних вежби, као што то Србија чини са САД. Посебно подржава војну неутралност Србије, очекујући да Србија сама истраје на том путу и да одговарајућим законским прописима ту неутралност оснажи. Војно неутрални статус Србије за Русију значи да Србија неће ићи у НАТО и да ће Русија на тај начин лакше остваривати своје војно и војно-техничко присуство у Србији и на Балкану. За Русију интегрисање и приступање Србије у ЕУ није проблематично, све док оно представља пре свега економски интерес, без војно-блоковског сврставања, или пак прихватања  јединствене спољне и безбедносне политике ЕУ. Русија, такође одређеним политичким потезима „проверава“ „искреност“ Србије у прихватању и спровођењу међусобно договорених обавеза, и не прихвата увек безрезервно све оно што српске власти чине на политичком и безбедносном плану. Није неочекивано да Русија Србији понуди улазак у Евроазијску унију (ЕАУ) и ОДКБ, што би за Србију био велики изазов, који би захтевао тешке одлуке, укључујући и референдумску.

Дакле, Русија јесте и остаје пријатељска земља Србији, како из историјских, цивилизацијских, религијско-православних, можемо рећи и из емоционалних разлога, али такође и из потребе реализације властитих националних и државних интереса саме Русије. Русија такође од Србије очекује да она буде поуздан партнер. Да одржи своју војну неутралност, да недозволи отворено војно присуство НАТО и војних снага САД, на својој територији и да на крају никада не приступи НАТО савезу. Русија је спремна да такву политику Србије брани свим расположивим средствима. Русија је заинтересована за стабилност Србије и Балкана. Стабилност Србије Русија подржава и подржава ће на међусобно равноправним основама, и неће захтевати од Србије да ишта чини у интересу Русије на своју штету. Русија види Србију као ослонац за властито присуство на Балкану и то од Србије и очекује. Русија ће и даље пружати снажну подршку српском народу у целини, а посебно у РС.

Када погледамо односе између Србије и САД, на једној страни, и Србије и Русије на другој, видимо да се у тим односима у ствари, снажно преламају односи између САД и Русије. Истраживања јавног мјења у Србију показују, захваљујући историјском искуству, претрпљеним страдањима и жртвама које нам је нанео НАТО и САД, као и посве различитим сазнањима и искуствима која имамо са Русијом, да се па аутоматизму неодобрава или сумња у политику САД према Србији, а са одобравањем и блаконаклоно гледа на све оно што чини Русија у односима са Србијом.

Недобронамерност политике САД и добронамерност политике Русије према Србији треба посматрати пре свега са аспекта националних и државних интереса Србије. И САД и Русија су велике силе. Њихови погледи на свет се разликују од погледа малих земаља и народа. У наступу моћних земаља увек има нечег помало империјалног. Због тога су интереси САД и Русије међусобно потпуно супростављени, такође и  на подручју Балкана. Зато кажемо да се Србија налази у одређеном геополитичком троуглу између САД и Русије, врло често у позицији између чекића и наковња. Троугао формирају САД због необузданог настојања да елеминишу сваку врсту присуства РФ у Србији и било какве сарадње Србије са Русијом, и Русија која својом подршком Србији у одрђеној мери обуздава насратаје САД на Србију и њене интересе. (Слика -1).

Уколико би српско државно руководство безпоговорно прихватало захтеве, наметања или обавезе неке друге врсте које долазе и које могу још израженије долазити  од САД, та позиција између чекића и наковња би била још болнија. Компромиси које чини Србија, незадовољавају увек властите државне интересе, нити се њима могу умилостивити  САД.  Општа конфронтираност између САД и Русије која постоји скоро на свим пољима и у свим регионима лебди и над Србијом. Та конфронтираност се може уочити у облику  једнакостраничног троугла чији је врх забоден у Београд, који је формиран не због притисака обе стране на Србију и Београд, него због међусобне супростављености САД и РФ. У мери у којој САД притискају Србију да се дистанцира од РФ, ради интереса самих САД, у толико РФ Србији снажан ослонац очувања интегритета и самосталности Србије.

Слика -1. Геополитички троугао

Ако би се Србија одрекла војне неутралности и приступила било ком војном савезу постала би потенцијална војна мета напада, онога другога. Уласком у НАТО Србија би постала војна мета Русије у случају војне и оружане конфронтације са НАТО-ом. Очување унутрашње стабилности Србије и војне неутралности, која мора бити видљивија и препозната и призната од кључних земаља у свету, „прихватање и испуњење“ жеља или захтева великих сила које се сучељавају и на нашем државном простору, треба реализовати по мери остваривања националних и државних интереса, тако да они буду у што већој мери прихваћени и заштићени и од стране САД и Русија, које се између осталог међусобно надмећу и због Србије.

Када говоримо о односима САД према Србији, ту треба укључити и односе НАТО-а према Србији, који САД користе као кључни фактор свога примата у Европи. Зато ће мо ради лакшег разумевања позиције Србије и одлука које мора доносити на спољнополитичком плану  спрам САД, НАТО-а  и Русије навести и следеће, мање-више познате чињенице: 1) НАТО предвођен САД бесправно је извршио агресију и бомбардовао Србију, наносећи нам огромне људске жртве и материјалну штету, а онда је запосео и окупирао део суверене територије Србије – Косово и Метохију, правећи нову албанску квазидржаву и стварајући своју највећу војну базу (Бондстил код Урошевца) у Европи за даљи продор на исток (слика -1); 2) НАТО се понаша као “светски полицајац“, то је милитаристичка алијанса која служи искључиво америчким империјалним интересима, ради успоставе светског поретка по мери САД; 3)  САД и НАТО се понашају агресивно и освајачки у целом свету, од Блиског, Средњег и   Далеког Истока, преко Источне, Централне и Северне Африке до Сирије и  Украјине; 4) Глобални интервенционизам и стратегија експанзије на Исток (руске границе)  представља опасност по мир и безбедност у Европи и свету; 5) НАТО је одувек био главни непријатељ Русије а данас је његов стратешки циљ одвајање Русије од Европе, њена изолација, економско изнуривање, дестабилизација и разбијање њене државне територије; 6)  Сврставање Србије уз САД и НАТО са таквом стратегијом је супротно нашим државним и националним интересима; 7) Русија је традиционални пријатељ и савезник Србије у оба светска рата, никада није ратовала против Србије, увек је, када је могла, била на страни Србије, она је стална чланица Савета безбедности и данас упорно подржава Србију у очувању суверенитета и територијалног интегритета.

На који начин ће Србија осмислити своју политику спрама САД и Русије зависи од тога колико су политичке елите у стању да развију мудру и дугорочну стратегију усклађену са средствима којима располажемо и опасностима којима смо изложени. Државни врх Србије, данас користи стратегију балансирања. Ниједној земљи није лако да се супростави САД, ни онда када САД желе од неке земље да направе свога „савезника“. Међутим, треба имати увиду да се унилатерализам САД-а распада. Растућа глобална мултиполарност, прегруписавање покрета и снага на светској политичкој сцени, самосвесна и одлучна Русија, недефинисаност и делимична стратешка конфузија међу појединим државама-чланицама НАТО-а, растућа затегнутост односа између САД и ЕУ, посебно између САД и Немачке, само су неки од најновијих феномена који ће, у годинама које долазе, увелико променити политичке односе у свету.

Сматрамо да је у најбољем националном и државном интересу да Србија држи једнаку дистанцу у односу на све војне и војно-политичке савезе и учвршћује политику активне неутралности. Досадашњи ниво сарадње са НАТО је поприлично одмакао и може се рећи да у одређеним елементима премашује поступање једне војно неутралне државе. Односе са САД и Русијом треба градити на врло суптилан начин, имајући увиду напред наведене чињенице и историјску димензију односа са овим земљама, а све у сврху коначног резултата од значаја за стабилност и безбедност Србије, која зависи од „удаљавања“ или „приближавања“ Србије САД или Русији.

 

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

 

26 гласовa