Нова рунда бриселских преговора је показала да стране кандидују потпуно опречне теме за будуће разговоре. Албански сепаратисти очекују промену досадашњег формата преговора и уместо разговора о спорним стварима, надају се разговору о признању тзв. Косова. Прецизније, албански сепаратисти сматрају да су досадашњим парцијалним споразумима решили све спорне ствари са Србијом и да је дошло време да се закључи један генерални уговор о добросуседству и признању. За Србијине званичнике је то неприхватљиво, па би да се врате на нерешено питање оснивања заједнице српских општина.

Препуштајући албанским сепаратистима путем Бриселских споразума један по један атрибут суверености, од судства до полиције, Београд је изгубио ранију стратешку предност којом је могао пресудно да утиче на избор теме преговора. Данас се у рукама представника Србије не налази адут незаокружене суверености тзв. Републике Косово на северу – без границе, албанске царине и полиције. Београд више не поседује ни адут бројних локалних самоуправа расутих по целој територији КиМ, које су биле изабране и функционисале по законима Србије. Све ово су албански сепаратисти добили на тацни Бриселских споразума и зато Тачи самоуверено диктира дневни ред нових преговора – признање и ништа више!1)

Очекивања албанских сепаратиста да ће им нови бриселски преговори донети признање не заснивају се само на свести о политичкој предности коју им је даравао Београд, већ своје упориште имају и у једној међународноправној обавези Србије. Према чл. 15. ст. 1. Споразума о стабилизацији и придруживању Србија је дужна да закључи уговоре о регионалној сарадњи са свим државама које се налазе у Процесу стабилизације и придруживања (земље настале на територији бивше СФРЈ, без Словеније, и Албанија), а које су пре Србије потписале свој ССП са ЕУ. Према ст. 5. истог члана ССП, Србија има обавезу да исте такве споразуме потпише и са оним земљама из региона које буду после Србије потписале ССП са ЕУ. Тзв. Косово је октобра 2015. потписало ССП са ЕУ, па је тиме активирана обавеза Србије да са тзв. Косовом закључи уговор о регионалној сарадњи. Рок за закључење уговора о регионалној сарадњи са државама које су пре Србије са ЕУ закључиле свој ССП је две године (чл. 15. ст. 4), док рок за закључење уговора о регионалној сарадњи са земљама које су ССП закључиле после Србије није изричито одређен. Међутим, језичко и систематско тумачење норме чл. 15. ССП недвосмислено указује да ће Брисел по аналогији тражити да Србија и са тзв. Косовом закључи уговор о регионалној сарадњи у оквиру рока од две године, односно до краја 2017. године.2)

Обавезни елементи уговора о регионалној сарадњи према чл. 15. ст. 2. су: политички дијалог, успостављање зоне слободне трговине, узајамне концесије у области кретања радне снаге и капитала, као и сарадња у области правосуђа и унутрашњих послова. Једном речју, сва спорна питања која су већ постала предмет парцијалних Бриселских споразума, после којих следи склапање генералног уговора о регионалној сарадњи (=признању) Србије и тзв. Косова, као реализација обавезе из чл. 15. ст. 5. ССП.

Посматране у светлу ове одредаба ССП, Вучићеве и Николићеве тврдње, како Брисел од њих никада није тражио да Србија призна тзв. Косово, делују, благо речено, крајње неубедљиво. Истовремено, албанским сепаратистима је итекако познато да будућност евроинтеграције Србије пре свега зависи од испуњења обавеза везаних за регионалну сарадњу (чл. 5. ССП). Према том „услову свих услова” скројена је и техника отварања и затварања преговарачких поглавља. Преговарачко поглавље 35 о „нормализацији односа” Србије и тзв. Косова отворено је међу првима, а биће последње затворено. Тако ће ЕУ до краја користити приступне преговоре да би поглављем 35 уцењивала Србију, како би Београд пристајао на уношење нових и нових садржаја у појам „нормализације”. Уцењивачки капацитет поглавља 35 видљив је и из садржаја преговарачке платформе, у којој је дефинисан заједнички почетни став ЕУ у односу на поглавље 35 у преговорима са Србијом: „napredak Srbije u pregovorima o pristupanju EU biće vođen napretkom Srbije u procesu priprema za pristupanje, koji će se meriti naročito u odnosu na stalnu angažovanost Srbije ka vidljivom i održivom poboljšanju odnosa sa Kosovom, kao i u odnosu na ostale zahteve sadržane u tački 23 Pregovaračkog okvira”.3) Следствено, бахатост албанских вођа у бриселским преговорима, на коју се жали Вучић, има основу у главном документу који регулише процес евроинтеграције Србије. У томе је сва апорија евроинеграционе политике Србије и сва апсурдност Вучићеве позиције, када после заклињања у безалтернативност евроинтеграционог опредељења Србије, јадикује због бриселско-албанске уроте.

Одредбе о регионалној сарадњи нису у ССП унете да би Србији обезбедиле мир и просперитет, већ да би биле ефикасно средство у рукама Брисела, Приштине, Сарајева, Подгорице, Тиране, Загреба и Скопља за стално дисциплиновање и контролу Србије. У регионалној политици се од Србије тражи да ћутке прихвати све акте којима се нападају интереси Српства у региону, а да истовремено активно спречава сваку српску националну радњу усмерену ка Србима у региону. Све док је на снази ССП, кључ не само Србијине, већ и целокупне српске будућности држаће, заједно са Бриселом, антисрпске балканске престонице. И све док је на снази ССП, београдске власти ће давати изјаве налик оној Вучићевој, да званични Београд нема ништа против приступања Црне Горе НАТО пакту. Са ССП на рукама, Србија ће немоћно гледати како јој се усред Београда понавља сцена из НДХ, у којој поглавник подгоричке владе поручује како Срби уживају сва права у Монтенегро-логору.4)

Изричит став ССП, да ће спремност Србије да закључи уговоре о регионалној сарадњи бити одлучујућа „за даљи развој односа са ЕУ” (чл. 15. ст. 4), логична је последица чињенице да је процес придруживања трећих земаља ЕУ само на подручју бивше Југославије добио и додатни атрибут „стабилизације”. Ако се узме у обзир да је Европска комисија покренула „процес придруживања и стабилизације” Западног Балкана у јеку агресије НАТО на СРЈ, у мају 1999. године, онда је јасно да је стабилизација, односно регионална сарадња само еуфемизам за цементирање оне политичке мапе Балкана коју је исцртала НАТО агресија на Српство, од 1995. до 1999. године. Кроз обавезу регионалне сарадње Србија се обавезује не само да формално призна, већ и да свим инструментима државне принуде брани границе НАТО протектората на Балкану. Зато, примера ради, на нову инкриминација негирања или умањења геноцида и других ратних злочина треба гледати само као на једну од манифестација обавезе регионалне сарадње из ССП. Тиме се потврђује да ССП у Србијином правном поретку има позицију својеврсног надустава, а да обавеза усклађивања домаћег права далеко превазилази нормативне оквире хармонизације са правним тековинама ЕУ, обухватајући и политичке интенције из одредби ССП о регионалној сарадњи.

Дамоклов мач регионалне сарадње из ССП, акта са којим је 2008. године почела политичка еманципација Вучића и Николића, стоји данас над њиховим главама. Говорећи устима Тачија, Брисел очекује признање тзв. Косова, а говорећи устима Бакира, Брисел очекује дисциплиновање Додика и Републике Српске. То је дневни ред регионалне политике за 2017. годину, чија реализација стоји пред Србијом „на европском путу”. До почетка 2017. одржавање ССП се могло правдати спашавањем Србије од репризе кијевског „мајдана”. После „брегзита”, победе Трампа и особођења Алепа, суспензија ССП чини се за Вучића и Николића као неупоредиво мања штета од оне која би их погодила закључивањем уговора о регионалној сарадњи са тзв. Косовом и саучесништвом у обезглављивању РС и унитарицазији БиХ. Из националног угла штета од суспензије ССП још је минорнија, у односу на штету коју доноси примена његових одредби о регионалној сарадњи у условима краха униполарног поретка. Албанским сепаратистима, сарајевским унитаристима и подгоричким неоусташама се жури да у 2017. години искористе потенцијале притиска из Србијиног ССП, као тековине једног света који неповратно нестаје. Мада Србија не сме да жури, суспензија ССП се чини као „услов свих услова” на путу промене државног курса. Јер, ССП је у прошлости доказао, пре свега Бриселским споразумима као својим плодом, да је за Србију права Пандорина кутија.

1) rs.sputniknews.com/politika/201702011109863109-briselski-pregovori-o-kosovu1/

2)
europa.rs/upload/ssp_prevod_sa_anexima.pdf

3) www.vreme.com/cms/view.php?id=1438171;
data.consilium.europa.eu/doc/document/AD-12-2015-INIT/en/pdf

4) rs.sputniknews.com/politika/201702031109890757-vucic-markovic-poseta-/

24 гласa