Лицем уз лице, не види се лице

Велико се види тек на одстојању…

Сергеј Јесењин

 

УМЕСТО УВОДА

Деведесетих година прошлог века, када је савремени глобализам одбацио своју демократску маску, као што рептили одбацују прераслу кошуљицу и агресивно кренуо у остварење својих стратешких циљева српски народ одабран је за КРИВЦА  и ЖРТВУ. Недовољно свесно верског и симболичког значаја српског народа у вечној борби добра и зла на овој планети, као и чињенице да се ослонац морао тражити у словенству и православљу а не у рестловима комунистичке моћи, тадашње српско руководство, предвођено Слободаном Милошевићем, превише времена је изгубило у објашњавању оправданости својих захтева вековним српским непријатељима, које нису занимали правда и аргументи већ само већ вековима зацртани циљеви. Анти-српски, анти-словенски и анти-православни.

А када се, по трећи пут у једном веку, популационо исцрпљен, војно дезоријентисан и политички разједињен, српски народ нашао на удару истог, западног, механизма смрти, више од проливене крви пекла је самоћа која је пратила његово страдање. Цивилизацијски и верски неспреман не само да користи, већ ни да адекватно разуме Лаж као средство националне борбе, српски народ постао је жртва са ореолом злочинца, сам, сатанизован и изопштен, специјалним манипулативним методама удаљен од свих који би му могли или хтели помоћи, чак и од самог себе.

Први на директном удару нашли су се Срби из Хрватске и БиХ, као мали каменчић коме никада није опроштено што се на њега оклизнула некада велика германска Империја. У таквим условима улазак у борбу био је за усамљени српски народ питање живота и смрти, опстанка и нестанка. И Срби су још једном кренули против Голијата, у борбу којом су изборили право на Живот, право на Српску! Али, у тој борби нису били сами. У тим данима, раних деведесетих пртошлог века, када је било опасно бити Србин у Босни они су имали помоћ своје православне браће, руских добровољаца! Помоћ у крви и оружју, слави и страдању.

Но, руски добровољци борили су се и у Хрватској, и на Космету, а и против НАТО агресије на СРЈ. Ово је прича о њима, тачније некима од њих.

РУСКИ ДОБРОВОЉЦИ ОД ПОЧЕТКА СА НАМА

Занимљиво је да су први руски добровољци на територији бивших југословенских република (Хрватске и БиХ) били из редова обичних људи, Руса, које је почетак сукоба (1991) тамо затекао. Они су на тим просторима привремено боравили због трговине или неког другог посла и спонтано су одлучили да се придруже српској браћи у борби који су сматрали праведном.

Организованији прилив руских добровољаца, бораца, почиње почетком јесени 1992. године, а први одред појавио се у Требињу. Нешто касније, током новембра 1992. у Вишеграду је формиран чувени 2. Руски добровољачки одред (РДО) који је деловао у оквиру Вишеградске бригаде ВРС (1) и у чијим редовима се борио, данас прослављени, Игор Стрелков, који је тада имао 22 годие (2).

Формирање борбених јединица касније је настављено, а њихова карактеристика је да су то углавном биле мање, мобилне, формације оспособљене за борбу у свим условима, па и у непријатељској позадини. О почецима доласка руских добровољаца у српске земље један од актера тих догађања, Александар Кравченко, говори: У почетку Срби нису хтели да узимају добровољце, али у извесном тренутку, када је прстен блокаде око Босне почео да јача, затребала им је не толико војна колико морална подршка. А Руси су им од самог почетка нудили добровољце, било је много заинтересованих: управо тада се завршио рат у Придњестровљу. И донели су одлуку да позову руске добровољце. Издвојили су средства за организовање доласка добровољаца и њихов смештај. Та су средства била чисто приватна, не државна. У почетку је одлучено да се образују омањи одреди у разним градовима на истоку Босне, који би подигли морал Србима, показујући им да нису сами. Касније, када су се те прве групе јако добро показале у борбеним дејствима, Срби су донели одлуку да образују веће одреде.“(3)

То о чему Кравченко говори догодило се крајем 1992. године, када руководсво босанских Срба мења свој опрезан став о учешћу добровољаца у сложеним борбеним дејствима и отвара се за ту могућност, што је утицало на већи прилив руских бораца, као и на почетак „козачке епопеје“ у руском добровољачком покрету, јер у Вишеград, почетком јануара 1993., стиже група од 50-так козачких бораца, који су имали значајну улогу у крупним операцијама против непријатељских групација у Горажду и Сребреници.(4)

Руске добровољачке формације бориле су се до краја рата у Босни и установљавања Републике Српске, као самосталног ентитета српског народа у БиХ. У знак захвалности руским добровољцима у БиХ подигнут је споменик у Вишеграду, на коме су уклесана имена 37 погинулих руских добровољаца. Споменик, дело скулптора Небојше Славовића, изграђен је у облику вертикале која симболизује да су руски добровољци гинули усправно  а на камену је измешана црвена, сива и црна боја  као амбијент ратишта и мешавина крви и барута. Споменик је висок 4 метра, а на врху му се налази карактеристичан руски крст.(5)

Иако, не постоје дефинитивно утврђени подаци колики се број руских добровољаца борио на страни Срба у Босни највероватније је како их је било између 540 и 700, мада има процена које указују да их је било и знатно више. Хашки трибунал њихов број процењује од 529 до 614, при чему инсистира да је у тим цифрама био један број Грка, Бугара и Румуна. (Они користе термин „православни добровољци“). (6)

Мада је Борачка организација РС утврдила број погинулих руских добровољаца у БиХ на 37., сматра се врло могућим да међу неидентификованим жртвама има још најмање десетак руских бораца.

Након НАТО агресије 1999. године руски добровољци придружили су се борбама српских снага против албанских терориста на Космету, а њихов број је износио око 200. Они су се налазили на најразличитијим местима Косова, у групама по 5-15 људи. Познато је да су се одреди налазили у Рашки недалеко од Дечана, као и на граници с Албанијом. Храброст руских добровољаца ушла је у легенду, посебно пример снајперисте Алберта Андиева, који када га је противнички снајпер погодио у десно око није напустио положај, већ је своју пушку померио на леву страну и пуцао све док се није онесвестио.(7)

Колико је познато у борбама на Космету живот су изгубила три руска добровољца: Булах (Виталиј) Глебович, погинуо у херојској одбрани Кошара, Фјодор Шуљга, погинуо у Дечанима и Сергеј (Старцев) Иванович погинуо у месту Резала.(8)

Дакле, синови руског народа, не марећи за политику тадашњих својих власти, борили су се за српске земље у тренутку када других није било, не жалећи да у тој борби положе и своје животе, баш као што се данас српски добровољци боре на страни руског народа у Украјини, не марећи што их српски властодршци хапсе, малтретирају и прогањају. И то је оно што на крају увек буде јаче од политике – БРАТСТВО НАРОДА …

З А К Љ У Ч А К

Потврђујући да је једина преостала оаза слободног српства, Република Српска је, живећи то БРАТСТВО НАРОДА, установила 12. април као „Дан руских добровољаца“, у знак сећања на победничку борбу коју су руски добровољци у саставу српских снага водили против вишеструко бројнијег непријатеља за превласт на стратешки важним тачкама, узвишењима, Заглавак и Столац, 12.04.1993. године.

Том приликом погинула су три руска добровољца, а више их је рањено, али је херојска одбрана ових кота омогућила да убрзо муслиманске снаге буду заувек протеране из тог дела Босне, а гора Заглавак и данас се, као део Републике Српске, поносно уздиже над долином Дрине. Међу тада погинулим био је и двадесетогодишњи Константин Богословски, најмлађи пали руски добровољац, чија је велика храброст и несебична жртва заувек сачувана документарним филмом „Анђео са горе Заглавак“ режисера Петра Недељковића.

Његова мајка, Људмила Богословскаја, не скривајући пркос и понос приликом откривања споменика у Вишеграду изјавила је о том времену: То је била тешка одлука за све нас, али била сам поносна што је мој син био на правој страни, на страни своје православне браће. Оно што тада није хтела да учини руска власт, учинили су мој син, јунак, и његови другови, јунаци. После свега, стојим овде пред вама, заувек поносна на свог сина“(9)

Може ли бити јаче поруке од ове свима онима који тврде да је политика само голи интерес и да нам Русија заправо никада није помогла?! Хоће ли икада ико од тих евро-атлантских плаћеника дати Србији макар мрвицу од онога што је ова руска мајка даривала братском српском народу?! И да ли ће икада умети да каже хвала, осим за новац…?!

Власт Републике Српске имала је части да каже ХВАЛА, и храбрости да установи Дан сећања на руске добровољце који су у њене темеље уткали своје младе животе. Тиме је њихову жртву заувек отргнула од заборава којим српско национално биће засипа Вучићев бестидни таблоидни муљ и запалила пламен који видимо и ми, Срби са ове стране Дрине.

И зато је добра вест да ће ове године и у Србији бити поменут Дан руских добровољаца. У руском Храму Свете Тројице на Ташмајдану у Београду, по благослову оца Виталија Тарасјева, у 16 сати биће служен помен руским добровољцима, који су погинули у Одбрамбено-отаџбинском рату, деведесетих година прошлог века.

Нека им је вечна слава и хвала!
 
И нека 12. април, Дан руских добровољаца, у срцима Срба и Руса живи ЗАУВЕК!

 

_____________________________________

Упутнице:

Прочитај без интернета:
40 гласовa