Шта се то збива са опозиционим Савезом за промјене у РС, односно са представницима РС у заједничкој власти у Сарајеву? Српски министри у Савјету министара БиХ гласали су да оспоравање „геноцида у Сребреници“ буде кажњиво са 5-10 година затвора!!! Да ли је могуће да СДС – политичка странка која је била на челу националног покрета који је створио Републику Српску, свјесно ради на њеном рушењу? И какав је спољни контекст овог скандалозног геста?

Уочи избора 2014, СДС односно Савез за промјене (СЗП) критиковао је власт, конкретно Иванић-Додика, поред осталог, и зато што води политику конфронтације Српске са Федерацијом и свијетом. Односно да заоштравањем односа унутар БиХ и изван ње настоји да прикрије лоше социјално-економске резултате унутар РС. Можда је то, с обзиром на „Додикову реторику“, тј. његову склоност да на прву лопту жестоко узвраћа на сваку провокацију према РС и њему као предсједнику, ма одакле долазила, могло да изгледа и тачно. У бошњачком комшилуку, ЕУ и САД је добро примљено као основа за пројекат изборног рушења тврдоглаве власти у Бањалуци.

Пројекат није прошао јер су СНСД (са ДНС и СПРС) и Додик добили већину у РС, те посланика више у парламентарној скупштини у Сарајеву. Ипак, предизборно ширење руку према комшијама и свијету дало је резултат. СЗП је, и са послаником мање, СДА прихватио за коалиционог партнера у формирању заједничке власти на нивоу БиХ (Скупштина и Савјет министара). А Иванић је, како је недавно потврђено, бошњачким гласовима у РС побиједио за трочлано Предсједништво БиХ.

Како ће изгледати та коалициона инфериорност СЗП-а, показало се већ на конститутивној сједници Савјета министара када је аплаузом пропраћен програм премијера Звиздића да два ентитетска министарства пресели из Бањалуке у Сарајево. А онда је дошла СЗП-ова пасивна опструкција у Скупштини РС приликом гласања о референдуму о враћању правосуђа у надлежност ентитета. Па затим спор о механизму координације за преговоре са ЕУ, који је искључивао директну улогу власти у РС. А када је Бакир Изетбеговић „у име БиХ“ пред Судом у Хагу обновио тужбу против Србије за агресију и геноцид иза леђа Иванићу, овај је одлучно реаговао уз напомену да је већ и њему прекипјело. Повукао је послије тога лидер ПДП-а у СЗП-у неколико државничких потеза као што су постројавање српског пука АБиХ на прослави Дана РС и прекид комуникације са Инцком због поређења обиљежавања рођења РС са оним у Блајбургу.

Ови Иванићеви потези, међутим, више наликују пријеком Додику него конструктивној политици коју је он био најавио. Поставља се питање шта су резултати те његове „боље сарадње са комшијама и свијетом“, изузев повремених реакција на подвале друге стране. Са СДС-овим члановима у Савјету министара БиХ, међутим, нема баш никаквих дилема.

Власт опозицију, или опозиција власт често олако проглашава издајничком. Када се ради о старим и великим, моћним и стабилним државама које је реално тешко довести у питање, то се доживљава као само политички острашћена фраза. Када се то догађа у младим државама које многи споља и изнутра оспоравају, неке политичке одлуке, директно или индиректно, могу заиста да значе бити или не бити за њихов опстанак. Потези Мирка Шаровића и Драгана Мектића несумњиво спадају у ту категорију. О лику и дјелу овог посљедњег недавно је сличним поводом већ довољно речено. А када је ријеч о ветерану СДС-а, бившем предсједнику РС и српском члану Предсједништва БиХ, неки асоцирају бизаран догађај када је прије више од десет година под иностраним притиском поднио оставку на високу функцију, затим био и ухапшен и суђен, а потом исто тако изненада пуштен и рехабилитован.

Шаровић је не само члан ужег руководства СДС-а и министар спољних послова странке него и човјек који вуче све конце у њој. Једино се тако може објаснити да га се СДС није одрекла ни након дебакла на локалним изборима. А поготово да се ни под руководством новог шефа партија није дистанцирала од политике коју воде њени представници у Сарајеву ни по цијену даље компромитације међу чланством и бирачима. Гласањем против сваке критичке расправе о „геноциду“ у Сребреници под пријетњом тешке затворске казне, он није довео у питање само опстанак Српске као „геноцидне творевине“ и судбину своје странке која је, испада, политички предводила „геноцид“ него, ни годину пред изборе, и властиту политичку будућност. Изузев ако не рачуна на неки преокрет на линији пријетњи које споља стижу Републици Српској и њеном лидеру, првенствено од америчких дипломата и експерата из круга Клинтонових из „дубоке државе“.

Тако долазимо и до спољног контекста. Најновија етапа саге о „геноциду“ у Сребреници и његовој критичкој недодирљивости започела је британским предлогом резолуције у СБУН, коју је зауставио сада покојни руски амабасадор Ћуркин. Касније је из Лондона пуштена прича да је резолуцију иницирала добро удата бошњачка лобисткиња Нерминка Хељић како би се заташкао интерес Запада да стављањем тачке на преиспитивање „геноцида у Сребреници“ заштити алиби за сва непочинства чланица НАТО-а и САД у Српској и Србији. Али, ако им није успјело споља, преко Ист ривера, зашто не би покушали изнутра, дискретније и преко домаћих снага.

Да САД и ЕУ нису одустале од овог посла, повјереног Британцима као велемајсторима за ујдурме на Балкану, показала је необична акција Неле Кубуровић, министарке правосуђа у Србији која је наизглед из чиста мира и самоиницијативно предложила „закон о забрани преиспитивања геноцида уколико га донесе неки међународни суд“. У медијима и посланичкој дебати потрошени су силни контрааргументи о политички суицидним посљедицама по државу и о кршењу права на слободу научног истраживања, али је закон изгласан у Скупштини. Потоњи покушај Бакира Изетбеговића да Међународни суд правде донесе одговарајућу пресуду о геноциду није успио, али поред онога за злочине постоји у Хагу још међународних судова који би могли да активирају „Нелин закон“. А ономад је Европски парламент подржао Кандићкин РЕКОМ и сугерисао Србији „да предводи његово регионално оснивање, те да осуди све облике јавног негирања геноцида“.

Нећу експлицитно да повезујем исте или сличне иницијативе Кубуровићке, Кандићке, Хељићке, Изетбеговића, Шаровића и Мектића, а поготово да умишљам неког спољног координатора да не бих испао „теоретичар завјере“. Али, мора се рећи да постоји основана сумња о некој тајној вези јер је заиста необично да се у српским земљама и западном иностранству толики толико труде да запечате „истину о геноциду у Сребреници“, а истовремено мање брину за хрватски геноцид над Србима у Јасеновцу и турски над Јерменима. Добро, знамо да су усташе биле на истој страни са Нијемцима, да је Турска регионална велесила, а да су, како је незаборавно рекао Жак Ширак „Срби народ без вјере и закона, народ разбојника и терориста“. Али, сада су Срби, бар ови у матици, стуб мира и стабилности и трком грабе ка Бриселу.

А што се тиче оних у РС, против српских представника у Савјету министара БиХ огласио се и патриотски невладин сектор. По први пут бројна удружења бораца ’92-’95, цивилних жртава грађанског рата, војних инвалида, а требало би очекивати и да се јаве два универзитета и АНУРС, ако ништа у одбрану слободе научног истраживања. Младен Иванић се оградио од колега из СПЗ-а Шаровића и Мектића (СДС), као и његов министар спољних послова Црнадак (ПДП). Иванић није знао шта се спрема у Савјету министара БиХ, а Црнадак није био на сједници. Хоћу да им вјерујем, као и то да Вучић није имао довољно времена да пажљиво прочита „Нелин закон“.

На старту изборне године у РС, не календарске него временске, „међунардони фактор“ (практично САД) никада није био отвореније нарогушен на „мањи ентитет“, његову актуелну власт и посебно предсједника, те убрзано ради на дисциплиновању најнепослушније тачке региона. И, на тај начин, како показују све домаће и америчке сондаже јавног мњења, као и обично, само подижу рејтинг власти и обарају га код кооперативне опозиције. Да ли ће зато овог пута покушати нешто јаче преко ОХР-а, Уставног суда БиХ или Савјета министара у Сарајеву? Усвајање предлога закона о санкционисању сваког оспоравања геноцида завршило би у међународној стигматизацији РС као геноцидне творевине, са најгорим посљедицама. Иванић је, додуше, дао утјешну изјаву да за тако нешто неће бити довољно гласова, али то сигурно неће бити и посљедњи изазов са којим ће се наредних мјесеци суочити Српска.

23 гласa