У Сарајеву се на Милорада Додика одавно гледа као на потпорни зид Републике Српске. Уклањањем Додика из политичког живота, оцијенили су у сарајевској кухињи, Српска би се срушила као кула од карата. Стога су санкције које је америчка администрација увела предсједнику Српске дочекане као велико олакшање с обзиром да је позив на инаугурацију, који је претходно Додику упутио Трампов транзициони тим, унио пометњу и страх. Међутим, Додикови неспоразуми са међународном зеједницом, коју у суштини у БиХ чине представници САД, ЕУ и Турске, нису од јуче.

Наиме, убједљива побједа Додика и његове СНСД на општим изборима 2006. године није била по вољи ни круговима тзв. међународне заједнице у БиХ. Велики политички капацитет Додика, тадашњег премијера Републике Српске, убрзо је постао трн у оку политичким центрима који су до тада благонаклоно гледали на његову партију. Схватили су да се ниједна битна одлука која се тиче БиХ не може донијети без сагласности СНСД, односно њеног предсједника. Тај капацитет никако није био по вољи моћницима унутра међународне заједнице, јер нису имали простора за маневар, као са нестабилним владама широких коалиција. Како је Додик непрекидно показивао да неће спроводити вољу страних амбасада већ грађана који су му исказали повјерење на изборима, да нема намјеру да настави са девастирањем Дејтонског споразума, што је процес који се раније одвијао неометано, већ да чува Дејтон и инсистира на изворном документу – у тим околностима Милорад Додик је постао сметња.

Урушавање Додика и његове партије одвијало се паралелно с њеним унутрашњим јачањем. У том периоду формиран је антикорупциони тим ОХР-а састављен од британских истражилаца са основним задатком – ослабити капацитет Додикове партије на основу компромитујућег материјала о коруптивним радњама. Тај тим је убрзо наишао на проблем, јер је материјал који им је достављан преко информаната, морао бити уклопљен у законске оквире, јер су тужиоци одбијали да као доказни материјал прихвате све што је прикупљено незаконитим путем, односно без њихове сагласности и судског налога. Дошло се до закључка да тај процес мора ићи преко легалних институција, односно преко Обавјештајно – безбједносне агенције БиХ (ОБА), СИПА и Тужилаштва БиХ. Хипотеза о Додиковим криминалним радњама постала је императив за који су стране и домаћа обавјештајна служба требало да прикупе довољно доказа како би их СИПА документовала и доставила Тужилаштву БиХ. Али, није ишло.

Доказа ни од корова, па се кривац за вишегодишње тапкање у мјесту по питању Додиковог криминала пронашао у директору СИПА, Горану Зупцу, који је у марту 2015. године, у четвртој години свог мандата, уклоњен са директорског мјеста агенције која није остварила очекивано. Формални разлог за судско процесуирање Зупца биле су оптужбе за незаконит рад у служби, јер није дозволио употребу специјалне јединице СИПА у сузбијању насилних демонстрација у фебруару 2014. године. Занимљиво је да су из најзначајнијих западних амбасада те демонстрације поздрављене и оцијењене као демократски израз воље грађана против криминалне власти. Али, Зубац је морао да оде.

Они којима се у процесуирању Додика за пројектовани криминал журило, првенствено Мектићу, министру безбједности у Савјету министара БиХ, кадру СДС, цијенили су да ће нови директор СИПА, Мектићев земљак из Прњавора, градића надомак Бања Луке, уз асистирање обавјештајне агенције БиХ овог пута успјети. Али, опет није ишло. Како доказа за Додиков криминал није било, кривац је овог пута пронађен у Горану Салиховићу, главном тужиоцу Тужилаштва БиХ. Кампању против Салиховића водио је, као и приликом уклањања Зупца, Мектић. Салиховић је суспендован крајем септембра, непосредно уочи локалних избора.

Локални избори, одржани почетком октобра 2016. године, показали су да подршка Додику, и поред помпезне медијске хајке коју су водиле невладине организације и медији на Сорошевим јаслама, непрекидно расте, и да ће по свој прилици Додикова коалиција на општим изборима 2018. године однијети власт на свим нивоима. Пораз Савеза за промјене у Републици Српској, и дебакл Изетбеговићеве СДА у Федерацији БиХ, главним стубовима актуелне власти у Сарајеву, у западним амбасадама доживљени су као велика неугодност. Аларм је укључен. Босић је морао дати оставку на мјесто предсједника СДС, а његов лични анимозитет и фрустрираност Додиком, као штафетну палицу је преузео Вукота Говедарица, нови предсједник ове партије. Међутим, тактика се није мијењала: медијска харанга уз континуиране оптужбе за криминал и корупцију, подстицање грађана на уличне нереде, резање финансијских токова. Уједно, Мектић је потегао преко баре, а по повратку са вишедневне посјете САД, јавност обавијестио да је добио обећање да ће САД пружити сву правну помоћ Босни и Херцеговини како би успјела у борби против криминала и корупције, те да у БиХ стиже тим експерата који ће помоћи у рјешавању овог проблема.

О свом разговору са главним тужиоцем САД, Лоретом Линч, Мектић је рекао да је упознао тужитељку Ленч са ситуацијом у БиХ када је ријеч о корупцији, и да је корупција присутна у свим сферама друштва, као и да постоји спрега политичких елита и корупције.

Побједник на америчким изборима, Доналд Трамп, најавио је заокрет у америчкој спољној политици. Његова изјава да САД више неће рушити стране владе била је порука за инфаркт амбасадорима којима је то раније био главни посао. Позив Додику на предсједничку инаугурацију била је кап која је прелила чашу. И зато – санкције, црна листа – као резултат неутемељених оптужби за кршење Дејтона. Кад се није могла документовати корупција, за што су ипак потребни валидни докази, онда може кршење Дејтона, на основу изјава истргнутих из контекста.

Лидери опозиционих партија у Српској, које чине флуидни Савез за промјене, јавно нису подржали санкције, неки су их и осудили. Али њихови кадрови у ОБА и СИПА наставили су предано да раде на „предмету Додик“, како би Изетбеговић могао од Инцка да тражи Додикову смјену с мјеста предсједника Српске и забрану политичког рада, а Мектић од најављених истражитеља ФБИ тражити да се активно укључе у лов на Додика, како би предсједник Српске био оптужен за прања новца, иако се прикупљање доказа до сада показало као немогућа мисија. Оркестрирана медијска кампања је настављена. Од Додика се тражи оставка, јер саме америчке санкције не значе пуно, Додик се понаша као да га се уопште не тичу. Позив премијерки Српске на предсједничку инаугурацију се обезврјеђује, као и присуство Националном молитвеном доручку. Да ли је премијерка у Вашингтону током инаугурације била пола метра или читав метар удаљена од сигурносног зида, да ли је предавање које је одржала било посјећено, да ли су присутни гледали у њу или кроз прозор, како је настала фотографија са Рексом Тилерсоном – питања су о којима се воде широке дебате. А вијест да је Трампова администрација потврдила санкције Додику је врхунски изум. Наиме, Трампу ће бити потребна три до четири мјесеца да би у администрацији узорао бразду до дубине у којој би се могао дотаћи Босне и Херцеговине, када ће санкције Додику и љубитељи Муслиманског братства доћи на ред. Трампове ријечи: „Срби су диван народ“, које је рекао у разговору са Ђерђом Матковићем, амбасадором Србије у САД, као и: „Ми волимо Србе“, што је Обраду Кесићу рекао Прибиус, шеф Трамповог кабинета, указују да се на Србе, а и Републику Српску, из Вашингтона више неће гледати очима клинтониста. Уосталом, да је побиједила Хилари, да ли би Српска нестала? Наравно да не би. За вријеме Обаме Србе и Српску није штитио Трамп, него Путин и Русија. Значи, држати се Русије, а Трамп је добродошао.

Шта након санкција Додику? Та мјера сама по себи не значи пуно. На истој листи одавно су кадрови СДС. Један од њих тренутно је министар у Савјету министра БиХ, други су посланици, начелници општина. Међутим, постоје скривене опасности. Видљиво је да се након санкција Додику оштрица сарајевске обавјештајне кухиње усмјерила према министру Лукачу и, уопште, полицији Српске. Почеле су да пљуште оптужбе да се МУП Српске претвара у војску која треба да разгради Дејтон, односно да буде у функцији сецесије Српске од БиХ. Учестали су написи да у МУП-у постоји параобавјештајна служба, Додикова удба, која Додика, ето, одржава на власти и због које вехабије и опозиција немају миран сан. Зашто? Прва колатерална штета Трампове политике, по свој прилици, биће Исламска држава и њени европски огранци. Стога борба против глобалних пријетњи и настојање да се створи стабилна коалиција против тероризма подразумијева Републику Српску као природну појаву. МУП Српске је непробојан зид наспрам терористичке пријетње. Они који након Трампове побједе немају миран сан кују тихе планове да запале Босну, а алат су им мрежа параџемата, и повратници са сиријског ратишта као први ешалон. Медијски удари на МУП Српске треба да охрабре инфраструктуру Исламске државе у БиХ. Паралелно, исти процес се одвија на Косову. Упозорења да би војне снаге Албанаца могле извршити упад на сјевер Косова и испровоцирати сукобе на југу Србије нису без основа. И Приштини је Трамп ноћна мора. Снаге које се осјећају пораженима након његове побједе не желе да амерички предсједник развије политику коју је најавио већ да трчи за њиховом. Стога безбједносне капацитете Српске треба јачати, а превентиван рад полиције интезивирати.

Друго, треба инсистирати на контроли сектора безбједности у БиХ, посебно кад је ријеч о раду ОБА и СИПА. У БиХ је законом регулисана контрола ОБА од законодавне, извршне и судске власти. Након што је откривено да је ОБА завела Обавјештајни продор Ушће према Републици Србији, огласила се само Заједничка комисија за надзор над радом ОБА Парламента БиХ и то саопштењем сроченим у стилу: попили смо кафу са руководством ОБА, разговарали, и они су нам рекли да је све у реду. Извршни обавјештајни комитет Савјета министара БиХ није уприличио ниједан састанак. Обавјештајно – сигурносна савјетодавна служба (ОБСС), стручно тијело Савјета министара по питању контроле над ОБА, није се огласила. Нијем је остао и Генерални инспектор ОБА, именован од Савјета министара, иако је његов посао контрола законитости, за што има на располагању кабинет од више стручних лица. Ниједно од наведених контролних тијела, па ни медији који су аферу пратили, нису упутили допис предсједнику Суда БиХ са било каквим питањем, с обзиром да предсједник Суда БиХ одобрава примјену сложених мјера које на располагању има ова агенција. Контрола обавјештајне службе је важно друштвено питање и тамо гдје она изостане обавјештајна служба се од прокламоване улоге заштите државе и њених грађана, лако претвори у инструмент који је изнад друштва и закона, а у функцији појединаца и интересних група.

Треће, у америчким медијима, а приоритет су портали који су помогли Трампу у предизборној кампањи као што су Брајтбард, Инфоворс, Дејли колер и Ворлднетдејли, треба објављивати текстове у којима ће бити предочена реална слика о БиХ.

Четврта мјера су контакти са људима из Трамповог окружења.

40 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ