Невиђена је брука али и неодговорност да у другој деценији 21.века већ петнаест дана изостаје обавештавање јавности о тако тешком ванредном догађају са смртним последицама, као што је удес хеликоптера Ми-17 Војске Србије, у којем је страдало седморо људи. Скривање иза тужилачке истраге не само да је мимо закона и прописа, већ је крајње дегутанто и непоштено према породицама погинулих али и према целокупној српској јавности.

Да видимо, строго искуствено и без апострофирања питања министарских и осталих притисака, планиране медијске експлоатације догађаја и маркетинга у вези са тим, политичке и друге позадине, шта је све морало из војничког угла да претходи одлуци министра одбране о ангажовању хеликоптера, а затим, које мере су били обавезни да предузму органи Војске Србије, како би се задатак успешно извршио или одбило извршење истог на основу чињеница.

Одговори се, без чекања Тужилаштва и некаквог одобрења, а ради истинитог информисања јавности морају што пре дати на следећа питања:

1. Да ли је министар одбране поступио према Уставу и Закону о одбрани и одлуку о ангажовању хеликоптера у ноћи 13.марта ове године донео тако што је наложио начелнику Генералштаба да проучи ситуацију (дежурство посаде, стање летелице, метеоролошки услови и др.) и предложи начин извршења задатка, или је игноришући линију командовања и обавезних припремних и осталих војничких радњи, наређење издао команданту ваздухопловне бригаде непосредно?

2. Којим је овлашћењем располагао министар одбране од стране председника Републике (оним, условно, трајног карактера на основу члана 11. Закона о одбрани, или овлашћењем које се издаје од ситуације до ситуације), те у складу са тим, да ли је обавестио председника у реалном времену о одлуци, као и да ли се председник, као командант Војске, сложио са ангажовањем летелице, односно одобрио извршење задатка?

3. Да ли је начелник Генералштаба био упознат са ангажовањем хеликоптера, од кога је упознат, када – пре, током извршења задатка или након трагедије, на који начин је упознат, и да ли је из своје надлежности предузео неопходне мере и известио председника Републике, што му је, иначе, обавеза?

4. Да ли је начелник Генералштаба издао наређење команданту РВ и ПВО (директно или преко Оперативног центра Система одбране) и наложио му да изврши процену ситуације и доношење предлога за употребу хеликоптера или стручно образложи немогућност извршења задатка?

5. Да ли је руководећи старешина Дежурног оперативног тима Оперативног центра Система одбране израдио наређење о употреби хеликоптера, када је то учинио, ко га је потписао (и да ли је потписано пре лета) и када је наређење стигло у Оперативни центар РВ и ПВО?

6. Да ли је Оперативни центар РВ и ПВО сачинио извршно, оперативно (и најважније) наређење о употреби хеликоптера, да ли је пре тога извршена свеукупна процена ситуације са тежиштем на метео условима и начину извршења задатка, када је наређење израђено – пре или у току лета, ко га је потписао, када је стигло до летачке посаде, и да ли су наређењем поред обавезних тачака: задатак, циљ, извршиоци, маршрута, локације узлетања и слетања, веза и друго, регулисане посебном тачком мере осигурања и одштете, што је обавеза у оваквим случајевима када се капацитети Војске ангажују за потребе цивилног сектора?

7. Шта су радили и да ли су уопште ангажовани, тј. када су задејствовани органи Здружене оперативне команде Генералштаба која је, према организационој шеми Војске, надлежна за овакве случајеве?

8. Које мере и поступке је предузео командант 204.ваздухопловне бригаде, на који начин, одакле, преко кога и шта је за то време радио његов Дежурни оперативни орган који је надлежан за преношење наређења Снагама за транспорт и спашавање?

9. Уколико је министар одбране одлуку о употреби хеликоптера саопштио директно команданту бригаде, шта је предузео командант јединице бригадни генерал Бандић и да ли је у вези са том околношћу известио свог првопретпостављеног старешину генерала Ранка Живака и када, и да ли је тражио став а затим и наређење за извршење задатка?

10. Зашто је командант 204.ваздухопловне бригаде разговарао са пилотом хеликоптера путем мобилне телефоније а не средствима радио-везе на заштићеним фреквенцијама, одакле је то чинио, односно, где се налазио док је акција извођена – на радном месту или ван службених просторија, све до оног тренутка док ствари нису кренуле трагичним путем?

11. Ко је све руководио маршрутом лета, мењао исту и доносио одлуке о месту слетања, и да ли је тај поступак био у складу са правилским одредбама, односно, где се у свему томе налазио Оперативни центар РВ и ПВО?

12. Зашто је било потребно пуних 12 часова да се прелиминарно обавести јавност о ванредном догађају са смртним последицама, уколико је познато да се трагедија догодила пре поноћи, да су жртве и летелица пронађене у пар наредних сати и да су основне чињенице о ванредном догађају констатоване релативно брзо након тога? О чему се разговарало тако дуго цело преподне, све до седнице Владе а затим и обраћања јавности начелника Генералштаба са сарадницима?

13. Зашто је главну командантску и истражну улогу и тада и посебно касније, имао свемогући председник Владе који према Уставу Србије, Закону о одбрани, Закону о Војсци Србије, Закону о Влади, Правилу службе Војске Србије, и према Кривичном законику и бројним другим прописима, нема ама баш никакве надлежности нити у делу који се тиче командовања Војском, нити у вези са званичном истрагом, нити што се тиче обавештавања јавности? А поготову не у делу који се односи на недвосмислено мешање у истрагу и каналисање исте?

14. Да ли је начелник Генералштаба за ових 15 дана, поред тога што је формирао Комисију за испитивање случаја, покренуо на основу извештаја о ванредном догађају обавезни тзв. дисциплински извиђај и то независно од истражног поступка званичних тужилачких органа? И да ли је то исто урадио из своје надлежности командант РВ и ПВО и где је саопштење о евентуално предузетим дисциплинским и осталим мерама – санкције, суспензије, дисциплинске пријаве и уступање случаја Војном дисциплинском суду и друге мере?

15. Шта је радио пре, у току и посебно након догађаја онај који командује Војском Србије у миру и рату – председник Републике, када је информисан о активности, о последицама и због чега се не усуђује да извести јавност из своје надлежности не угрожавајући званичну истрагу?

Да чујемо, али аргументовано, како ће одговори на наведена питања и обавештавање јавности, утицати на званичну тужилачку истрагу?

Што се тиче првог питања, да помогнемо – командант 204.ваздухопловне бригаде је на конференцији за новинаре 14.марта ове године недвосмислено изнео, у присуству начелника Генералштаба и команданта РВ и ПВО, да је одлуку о ангажовању хеликоптера донео министар одбране Братислав Гашић и да је саопштио њему лично. Да је било другачије, претпостављамо да би генерал Љубиша Диковић реаговао и извршио корекцију.

И на крају, још два непријатна али, нажалост, обавезна питања:

  • која је цена да се овако организовано и тврдоглаво ћути и да се саучествује у, евидентно је, нечасним работама, господо генерали, и где вам је Кодекс части у овом случају?
  • јесу ли ово резултати „савршених“ НАТО процедура и стандарда, НАТО интероперабилности и декларисаности, оперативне и функционалне способности, реформисане, професионализоване и особито модернизоване Војске, јавних политика, СОФА и осталих споразума, демократске и цивилне контроле оружаних снага, а све у складу са достигнутим ИПАП партнерским нивоом, због кога је Србија последњих месеци колективно „у трансу“, а након „научених лекција“ из оружане агресије од пре 16 година, како нам је поручио председник Владе оне ноћи?

Без обзира на опструкцију, истина ће изаћи на видело дана.

И шта ћемо тада?

69 гласовa