Позната сатирична песма Војислава Илића „Маскенбал на Руднику“ написана је 22. јануара 1887. године, после првог маскенбала у Србији, који су приредили високи дворски кругови око краља Милана и краљице Наталије, 13. јануара 1887. године у Београду. Иако је песник песму потписао псеудонимом (Црни домино), ухапшен је у фебруару исте године и одмах је признао ауторство песме. Свака сличност са данашњим временом је случајна, па тако и евентуална сличност тадашњих и данашњих маскенбала. Случајна је и чињеница да су и тада и данас, на власти у Србији били напредњаци. Чини ми се да није згорег навести ову песму у целини, јер песници знају као нико други да опишу суштину маскенбала…

МАСКЕНБАЛ НА РУДНИКУ

И код нас овамо маскенбал се гради,
Позвати су стари, позвати су млади
И одбор је склопљен. И већ ових дана
Позваћемо госте и са других страна.
Председник одбора о свему се стара,
Јер је он одређен да представља цара:
Имаће на грудма орден златног руна,
Али му на глави неће бити круна
Него, место круне, чаков или капа;
Одборници биће гомила сатрапа.
Крај његових ногу скупиће се звери:
Медведи, мајмуни, мачке и пантери.
Госпођице лепе и госпође младе
Представљаће голе нимфе и најаде.
Та и сам ће Рудник, кад га смеј пробуди,
Од силнога смеја да развали груди.
За весеље такво и за љубав њину,
Сам начелник пристô да представља свињу.
Једна лепа госла, али доста стара,
Набавила руво од једног жандара.
Цар је на то пажњу обратио много,
Сваки свога „фаха“ да се држи строго:
Тако смо позвали и једног сељака,
Да представља собом хромога просјака.
Него ту се друштво забринуло цело:
Да ли сељак има просјачко одело?
Једна мудра глава реши збрку целу:
Та нек дође сељак у своме оделу.
*
Ето то је програм, нека свако види:
Пишите нам Срби, како вам се свиди?

Но, поред тих случајних подударности и љубави ка маскенбалима тадашње и данашње напредњачке власти у Србији, постоје и неке озбиљне разлике. Међутим, тадашњи велики српски првојерарх Митрополит Михаило, није баш био одушевљен издајничким Бечким споразумом из 1881. године који је потписала напредњачка влада Краља Милана и није био вољан да учествује на маскенбалима које та власт приређује. Због тога је, у складу са демократским традицијама и европским вредностима својих бечких покровитеља – напредњачка власт протерала из Србије Митрополита Михаила као доказаног русофила! Овде смо већ дошли и до великих разлика у понашању тадашње и данашње црквене јерархије у Србији и то и представља разлог оваквог увода у текст.

* * *

И пре избора Ане Брнабић за новог премијера у Скупштини Србије, знали смо да је Бог протеран из душа појединих српских најамничких политичара. Тога дана (расправа започета управо на Видовдан) сазнали смо да је Бог протеран и из душа 157 посланика српског парламента.

Када су уочи Француске револуције антихристови масони у јавни простор убацили паролу „слобода, равноправност, братство“, у још увек колико-толико хришћанској Западној Европи, обичан човек није ни сањао да ће се пропагандисти тих наоко предивних принципа, ускоро претворити у крваве злочинце. Русоовштина, волтеријанство, толстојевштина, марксизам-лењинизам,… свеједно, сво то секташтво и њихове присталице учили су да је човек добар сам по себи, по својој природи, и да Црква и било какви духовни принципи и институције – једноставно нису потребни. Те недотупаве „величине“ су уверавале народ да је неопходан само добар животни програм да би на земљи наступио рај. Но, милионске жртве, гиљотина која је целу Француску окупала у крви и бољшевички терор који је то исто урадио у Русији, показали су сву моралну наказност човека који из своје душе протера Бога. Крвава историја ХХ века показала је исправност српске народне пословице – Без Бога, ни преко прага, показала је да је истинска слобода, истинска једнакост, истинско братство, могућно само у Христу.

Због чега на све ово подсећамо? Због тога што и после страшног искуства ХХ века и пропасти свих тих „изама“, у тренутку кад је и сама ЕУ са својим европеизмом једном ногом у гробу, наше недотупаве „величине“ хрле на брод који само што није потонуо. А главна „величина“, наш фараон, све више подсећа на Никиту Хрушчова. Пошто није могао иза себе оставити неко велико достигнуће као што је победа над нацизмом његовог великог претходника, мали недотупави Никита је, мислећи да се на силу може постати велики, хтео у историју да уђе са таквим „историјским достигнућима“ као што је предаја Крима Украјини или поновни страшни прогон цркве (обећао је да ће на ТВ показати последњег попа у СССР-у)… Тако је и наш фараон, срамним Бриселским споразумом практично предао Космет у руке српских крвника из ОВК (а премијерка-лезбијка је по причи београдске чаршије и доведена да би се све то озваничило, а фараон пилатовски опрао руке). Но, пошто околности нису баш као у време Никите, па не може да обећа да ће на телевизији показати последњег попа у Србији, наш фараон је смислио нешто друго чиме жели да уђе на велика врата у историју. Жели да у „историјску посету“ Србији доведе Римског папу! И сва ова комедија око „Комисије о Степинцу“ је управо и имала сврху да „припреми пут“ за долазак „светог оца“, илити архијеретика из Рима. Да се одмах оградим, то није моја уобразиља, о томе бруји интелектуална београдска чаршија, а ја – колико видео, толико грешан био. Ако лаже чаршија (што бих искрено волео), онда и ја слагах, да Бог прости.

Али, ако у тој причи има и зрнце истине, онда се заиста морају поставити многа питања онима који по природи ствари не би смели протерати Бога из својих душа – српским архијерејима. Како се сам ток и резултати рада те комисије могу објаснити једном једином српском узречицом – жали Боже узалуд изгубљеног времена – поставља се још једно логично питање: коме је таква комисија уопште била потребна? Шта СПЦ има са канонизацијом Алојзија Степинца? То је ствар Римокатоличке тзв. цркве и просто је непристојно мешати се у туђе ствари. Поготово што наши архијереји свакако знају какве су све „величине“ од стране те организације проглашаване светитељима. Једноставно – каква црква, такви и светитељи. Могу поједине српске владике до изнемоглости причати о „сестринској цркви“, зашто то раде не знам, али знам да они морају знати да су одлуке Првог и Другог Ватиканског концила по својој јеретичкој суштини превазишле све јереси осуђене на Седам Васељенских Сабора. Као што знам да они морају знати за грандиозну улогу римокатоличког клира и Алојзија Степинца у србоциду извршеном у клеронацистичкој НДХ за време Другог светског рата. Тачка.

Да одмах кажем да свакако не припадам онима који олако критикују свештеноначалије. Дара мора да преврши меру да би се то урадило. Као монархиста по убеђењу, природно је да сам и десничар, али свакако далеко од оних који подржавају револуционаре са деснице. Овде не мислим само на политичаре, него и на црквене и околоцрквене људе. Слажем се да самовоља појединих владика, њихов модернизам, па и филокатолицизам и екуменизам, није измишљен већ реалан проблем Цркве. Али критиковати се може само јаким аргументима и благим речима. Јер, ако се против тога боримо без трезвеномислија, онда се лако може постати сарадник модерниста или нека врста „револуционара десничара“. Некад се стиче такав утисак да поједини српски „ревнитељи“ и жестоки критичари стања у СПЦ од архијереја очекују само издају Цркве и ништа више, а себе сматрају чуварима вере. Било би лепо кад би било истинито. Као што је познато из историје, крајности се често подударају и то је озбиљан проблем. Јер када против екуменистичке лажи устане горда фарисејска лаж (у којој је још мање смирења и ту падају сви ти зилоти који сва блаженства поштују осим првог које је и најважније – блажени сиромашни духом, то јест, смирени), тада екуменизам појединих владика заиста делује као мање зло од несмирених антиекумениста који често завршавају у секташтву. Боље и поп који воли да попије, чији су плодови богослужења још увек благодатни, него, наизглед исправна ствар и борба…, а у души пустош. Дакле, о стању у Цркви се мора говорити са максималним трезвеномислијем и недопустива је болесна сумњичавост према архијерејима каква постоји међу многим „несмиреним ревнитељима“.

Но, то не значи да су црквена питања нека табу тема, то само значи да смо свесни да неке појаве у нашој Цркви могу изгледати као болесне појаве, али да се болест може излечити, а да раскол није болест, него смрт. Тако да ни ћутање поводом избора премијера који вређа верска осећања милиона православних (и муслиманских) верника у Србији, као и ова комедија са фамозном „Комисијом о Степинцу“, не смеју бити табу тема. Јер, ако се може схватити да недотупави најамници заражени јудином похлепом за сребрењацима, верују да Европа – која је изнедрила или негује варварство, инквизицију, гиљотину, феминизам, нацизам, фашизам, антисемитизам, геноцид, србоцид, холокауст, содомизам, легализацију наркоманије, убијања, свакојаке перверзије… – може да представља узор коме Србин треба тежити, просто није могуће да верујући православни хришћани, а камо ли православне владике, у тако нешто могу веровати и то подржавати?

Да појасним ово око вређања верских осећања. Свакако да немам ништа лично против госпођице Брнабић, али имам против пропаганде содомског греха (Библијски термин). Ево шта о томе кажу стубови вере хришћанске.

Апостол Павле пише: „Зато их предаде Бог у срамне страсти (због греха – Р.Г.). Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци ставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду“ (Римљанима 1:26-27).

А свети Јован Златоусти који је содомију сматрао грехом тежим од убиства, овако пише: „…Знај да и безумни и обузети болешћу лудила много муче сами себе и, бивајући у жалосном стању, подједнако се и смеју и радују својим делима, која код других људи изазивају плач над овим болесницима. Али ми не говоримо да су они због тога ослобођени од казне. Напротив, баш због овога они се налазе у ужасном мучењу, а то је, да нису свесни свога положаја. Не треба болесни да суде о стању дела, него здрави…“.

Но, судећи по оптужницама које се подижу против здравих (Миша Ђурковић, Владимир Димитријевић) изгледа да је ситуација у Србији обрнута и да смо на прагу и гушења слободе говора и слободе мишљења и забране верских уверења, само да би се удовољило болеснима по дефиницији светог Јована Златоустог…

Зар један Палма који мисли да су Бетовен и Шопен његови савременици, испаде једини частан Србин међу члановима владајуће коалиције у Србији, који није протерао Бога из своје душе? Зар није стидно за верујућег православног човека да муслимански муфтија има и морала и храбрости да се успротиви пропаганди содомског греха, а ни један православни свештеник, а камоли владика, се јавно не огласи поводом избора содомисткиње за премијера? Већ осећам сиктање „толерантних“ представника другосрбијанштине и ЛГБТ популације о наводном „говору мржње“ (нешто се нису огласили када један од вођа те популације мртав-хладан рече да би спалио све верске храмове – што заиста представља говор мржње), међутим, уопште ми није намера да на било који начин вређам премијера Србије, али као верујући православни хришћанин ваљда имам право да користим библијску терминологију у складу са својим верским уверењима. По дефиницији – православни верник не може да мрзи човека, може да мрзи само грех и да се бори против пропаганде греха. И ја то чиним.

Но, да се вратимо „Комисији о Степинцу“. Да ли је заиста могуће да је патолошка жеља неке умишљене „величине“ да доведе архијеретика из Рима у „историјску посету“ Србији, довољан разлог да поједини српски епископи само што не заплачу над страдалништвом јадног Алојзија Степинца? Цитирамо речи из тог саопштења комисије: „Све цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска православна црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере“. Могу се поједини чланови те фамозне комисије до миле воље препуцавати са Вечерњим новостима, саопштење те комисије својом сервилношу вређа верска осећања многих православних Срба, поготово потомака оних који су некако преживели србоцид у клеронацистичкој НДХ. Узгред, из ове цитиране реченице из саопштења комисије, испада да је и по завршетку Другог светског рата постојао простор НДХ??? Прочитајте пажљиво – Све цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ… Па ваљда то после Другог светског рата није био простор НДХ или српске владике сматрају да јесте? Лично сматрам да србождер Тито и велики број високорангираних хрватских комуниста, нису имали ништа против НДХ, али се та територија после Другог светског рата не може називати простором НДХ макар то потписивала и мешовита комисија епископа и бискупа.

Дакле, сервилан однос Цркве према власти мора имати одређене границе. Зар није био довољно поучан пример Митрополита Амфилохија, који зарад обећања о помоћи приликом завршетка радова на храму Христа Спаса у Подгорици, подржа Мила Ђукановића у другом кругу избора, што је било одлучујуће за његову победу, иако је у првом кругу имао много мање гласова од Момира Булатовића? Овај криминалац је касније осрамотио образ Црне Горе и започео истинску хајку како на самог Митрополита тако и на СПЦ у целини у Црној Гори. Зар је било какво евентуално обећање данашњих српских властодржаца довољно да поједини архијереји „забораве“ да је према речима светог Јована Златоуста чију Литургију скоро свакодневно служе, содомија грех тежи од убиства? Зар мисле садашњи српски архијереји да би Митрополит Михаило био таква громада у историји СПЦ да је ћутећи пристајао на све безбожне кораке власти и безбрижно учествовао на њиховим безбожним маскенбалима?

Хоћу да верујем да приче „београдске чаршије“ нису увек тачне, али би свакако било добро да се наши архијереји дубоко замисле да ли у овако трагичном стању у коме се Србија нашла, има и доза њихове кривице и да би било добро и за њих и за све нас да учине све да се то стање промени. Конкретни кораци и кажњавање „Дарвинових бранилаца“ због њиховог срамног чина, искрено су обрадовали сваког верујућег Србина и улили наду да СПЦ има снаге да уклони оне који каљају образ најзначајнијој институцији српског рода. Нама мирјанима нема бољег начина да помогнемо него да се искрено, кротко, у смиреномудрију, молимо за своје архијереје, јер Бог као једини истински лекар душа, ништа тако не прихвата и не воли као кротку, смирену и благодарну душу. Али и да их братски опомињемо ако „дара преврши меру“.

Нека као опомена послужи и овај цитат из предговора књиге Татјане Грачеве „Света Русија против Хазарије“, коју сам превео и која је изашла чини се већ давне 2009. године (и коју је, знам поуздано, прочитао поприличан број српских архијереја). Писац предговора за српско издање књиге не може да схвати инертност и практично одобравајуће ћутање наше Цркве поводом првих корака у процесу содомизације Србије. Да ли је тада могао претпоставити да ће само осам година касније председник Србије предложити содомисткињу за премијера и да ће то српски парламент одобрити? Тим цитатом и завршавамо текст, уз наду да ће Срби прекинути стање из песме владике Николаја – „…неће да се покају, на суд Божији чекају“. Као и са надом да ће се српски архијереји угледати на Митрополита Михаила и светог владику Николаја, који се није либио да осуди властодржце када се радило о издаји вере. Јер како рече велики Гогољ у Тарасу Буљби – нема страшнијег греха од издаје Вере и Отаџбине…

„Зачуђујуће (или боље рећи застрашујуће) благо противљење архијереја и свештенства СПЦ по овом питању уводи цело друштво у смутњу и (не дај Боже) нове деобе. Бог је због дела који овај европејски закон бестидно истиче као велике вредности и тековине европске цивилизације и културе, претворио Содом и Гомор у прах и пепео, тако да ни данас, неколико хиљада година после, на том месту ни трава не ниче, него је беживотно и пусто, као вечна опомена да се рат против Бога не може добити! Свети владика Николај Српски је подигао целу Србију на ноге и срушио Конкордат. Тим поводом, председнику краљевске владе Милану Стојадиновићу, у изузетно оштром тону, владика Николај писмено поручује: „… Отворили сте једну живу рану која се годинама неће моћи залечити, а своје сте име уписали не на листове славе, него у списак оних које народ проклиње. А ви нисте самац; ви имате пород.“ Министру правде др Нику Суботићу, владика шаље поруку Виле Приморкиње (др Нико је био Србин из Далмације) да је „… постао шампион оног језивог савеза са кнезом црне интернационале. Зато оплакујем моралну смрт његову.“ Министру просвете Стошићу је поручивао да је теже бити Човек него министар и да буде човек макар не био министар и изрекао му страшно упозорење и претњу: „Рука Светог Саве спустиће се на све вас због ове нечувене љаге на образ српске цркве и српске историје, и то ускоро! И покајте се док времена има!“

61 глас