Образовни пакети, намењени наставницима, у вези с тим како би деци у вртићима, основним и средњим школама требало презентовати проблематику сексуалног насиља, у нашој јавности наишли су на неодобравање и незадовољство (видети овде и овде).

Осим наведених замерки, а након пажљивог читања садржаја поменутих пакета (за вртиће и школе), констатујемо и ово: наводно, према спроведеним истраживањима у одељењу од тридесет ученика, чак четворо ученика претрпело је неки вид сексуалног насиља. Скептична сам према том податку и питам се да ли су извршиоци посла (НВО Инцест Траума Центар – Београд?!) уопште истраживали било који други вид насиља над децом или су све подводили под „сексуално насиље“? Узгред, не могу да се не запитам ко им је одобрио да та истраживања врше, као и да пилотирају поменуте пакете у вртићима и школама, а да о томе нису обавештени родитељи? Да ли је то кривично дело?

У оквиру тих пакета припреме за српски језик за основну и средњу школу делују као конструкције чији је задатак да потврде задату тезу. То је озбиљан хендикеп с обзиром на то да уметнички текст нужно не мора испунити ниједну функцију осим естетске, те да подразумева различита читања, док свако наметање тезе штети репрезентативној, па и истинитој, интерпретацији.

Конкретан пример за конструисану интерпретацију јесте кратка прича Лава Толстоја Врабац и ласте за други разред основне школе (садржај овде). Наслов тог часа, у оквиру поменутог пакета је – Даље руке од мог дома, даље руке од мог тела. У тумачењу текста инсистира се на аналогији између дома и тела како би даље било могуће говорити о сексуалном насиљу: ласта је, наводно, женска особа – жртва, а врабац је мушка особа – насилник („А/3 – Ласта /женска особа/ је жртва, врабац /мушка особа/ је насилник” (стр. 84). На тај начин мушкарци и жене су конфронтирани: дечаци су насилници, девојчице су жртве. То, наравно, није једини пример те врсте конфронтације у тим пакетима.

Није безначајно да у вези с тим кажемо да, иако је чињеница да су девојчице и жене више него мушкарци (дечаци и одрасли) изложене злостављању, не би требало занемарити чињеницу да и међу мушкарцима има малтретираних, а то што су ти случајеви ређи, свакако није мање страшно и не завређују мање пажње. Поред тога, однос жена и мушкараца требало би да буде сараднички и савезнички јер једино из тога могуће је изградити нормалне односе, како у вези мушкарца и жене, тако и у породици, што су значајни научници – психолози, социолози, дечји психијатри и други одавно утврдили, а о томе говоре и данас (на пример овде).

У пакетима се потенцира да су мушкарци повлашћени у односу на жене, што бар данас не можемо уважити без резерве, као и чињеница да су они (мушкарци, дечаци) чешће злостављачи. Чак да је та тврдња у потпуности тачна, с обзиром на начин на који је у пакетима презентована, признајем, да сам дечак, или бих била фрустрирана или бих почела да подразумевам да је сасвим нормално, и од мене очекивано, да се тако понашам.  Ево у вези с тим неколико констатација и питања из пакета, датих у припремама за српски језик:

  • „Опасна НАСИЛНА особа, најчешће мушка, хоће да сексуално злоставља дете, најчешће девојчицу, и тражи жртву…“ (стр. 93);
  • „Покренути тему сексуалног насиља и указати на то да је фактор ризика да се догоди насиље пол – јер је сексуално насиље један вид родно заснованог насиља“ (95);
  • „Пронађите део у тексту који говори о томе да: Девојчице могу успети у животу само ако су лепе, док за дечаке то не важи, они могу успети јер имају других квалитета!“ (96);
  • „ Коју врсту насиља би још могло да доживи ᾿ружно паче᾿ да је било женског пола!?!“ (97);
  • А/2 .2 Стереотипне родне улоге

– Дечаци су немирни, несташни, проводе време напољу. Авантуристичког и истраживачког духа (Том и Хаклбери).

– Девојчице су фине, седе код куће, помажу мајкама у кућним пословима (Беки).

Привлачење пажње грубим понашањем и вређањем, сукоб између Беки и Тома. (физичко и емоционално насиље.)“ (103) итд.

У припреми за Андерсеново Ружно паче (стр. 97) – чија ауторка није наставник разредне наставе – налази се изузетно проблематична табела (стр. 99) у којој се  каже да доминантној групи припадају: „лепи“, „мушки“, „бели“ (по раси), „православни“, „хетеросексуални“, „Срби“, „имућни“, итд., а да рањивој групи припадају: „ружни“, „женски”, „Роми, Кинези, емигранти”, „исламска, католичка религија”, „атеисти”, „LGBTIQ“, „остали”, „сиромашни”, „испод 18 и преко 65 година” итд.

Исказујемо сумњу у податке наведене у табели. Нејасно је на основу чега је ауторка у доминантну групу, као универзалну, сврстала белу расу, као и Србе, православне итд., у односу на Роме, Кинезе и емигранте. Нејасно је на коју се земљу ти подаци односе. Уколико се односе на Србију, ауторка би морала да наведе изворе за своје тврдње. То је значајно управо зато што примери који су нама познати говоре супротно.

Карактеристичан је случај држављанина Сирије, Мустафе Сабрија, који је 13. августа 2015, ноћу, у центру престонице, напао једну Београђанку. „Жена се враћала у стан у Улици адмирала Гепрата“, известио је о томе Блиц (овде). „Осумњичени Сиријац јој је пришао с леђа, почео да је дира по телу, за груди, а затим се ухватио за међуножје. Уплашена и узнемирена жена одмах је о насртају обавестила патролу полиције. Тврдила је да је младић, по свему судећи мигрант, покушао да је силује“.

Занимљив је такође и наслов у Блицу (овде): „Ужас у Суботици: мигранти покушали да силују малолетницу, спречио их случајни пролазник“ (поднаслов: „два мигранта из Пакистана напала малолетну Суботичанку и покушали да је силују (али их је у томе спречио пролазник)“.

Такође су карактеристични и наслови: „Афрички мигранти силовали жене широм Немачке у новогодишњој ноћи!“ (овде), „Хорор у Немачкој: Ћерка европског званичника силована и убијена, ухапшен мигрант из Авганистана“ (овде), „Мигрант у Бечу силовао дечака пореклом из Србије“ (овде), итд.

Због чега „обојени“, „мигранти“ и „муслимани“ не могу да буду насилници – то ауторка поменуте припреме, иначе специјалиста за грађанско васпитање (видети овде), а вероватно ни приређивачице овог пакета, намењеног српским ученицима, нису у стању да објасне.

Осим тога, није јасно на основу чега је ауторка православне прогласила доминантнима у односу на грађане исламске или католичке вероисповести, као и у односу на атеисте? Да ли се руководила само њиховом бројношћу? Колико је муслимана или атеиста у Србији побијено, маргинализовано или дискриминисано? У вези с тим дотична ауторка требало би обавезно да наведе конкретне примере, уколико су јој познати, а уколико нису, онда подаци у овој табели нису истинити.

Такође, није јасно на основу чега је утврдила да је ЛГБТ популација „рањива“ у односу на хетеросексуалце у Србији. Шта је хомосексуалцима у Србији забрањено? Да ли има хомосексуалаца који су, без обзира на своје опредељење, друштвено високо котирани и да ли због тога неко у Србији прави питање? Да ли та чињеница некога посебно занима?

Уочавамо и следећу тврдњу:

„МОТИВ насиља је: МОЋ и КОНТРОЛА!!!

*СЕКСУАЛНО НАСИЉЕ ЈЕ РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ

НАСИЉЕ над ЖЕНАМА и ДЕЦОМ су узрок НЕЈЕДНАКЕ РАСПОДЕЛЕ МОЋИ

МУШКА ДОМИНАЦИЈА је присутна у већини сфера живота: ПОРОДИЦА, ПРАВНИ СИСТЕМ, РЕЛИГИЈА…

та доминација је ОСНОВА НАСИЉА“ (стр.100. у пакету за основне и средње школе).

Наведене тврдње могу се уважити, али само са одређеним критичким одмаком. Најпре, мушка доминација не подразумева увек и чињење насиља. Постоје мушкарци који никада не чине насиље. Лично познајем такве мушкарце, а верујем да их познаје, сигурно, и још нека жена осим мене.  Стога нема места таквој универзализацији. Мотив насиља не морају бити „мушка моћ и контрола“ већ индивидуални и поремећени ум, било мушки или женски – освета, зла намера, потреба за удовољавањем себи, слабост и сл.

Као што смо већ напоменули, сексуално насиље јесте најчешће родно засновано, али мушкарци такође могу бити силовани, физички и психички злостављани, као што постоје и примери самохраних очева. Полуинформације, што је случај у поменутим пакетима, могу произвести мржњу међу половима: доминација мушкараца у институцијама не мора да буде основа насиља, као што и многе жене, иако имају све услове да се насиљу одупру и заштите сопствену децу, то не чине – дакле, мушкарци нису „универзални кривци“.

У поменутим пакетима налазимо и одељак: „О родним улогама”: „Важно је да наставник/ца подсети ученике/це да у епској поезији женски ликови најчешће немају име, безлични су или их зову по имену оца или супруга. Оне припадају прво оцу, а када се удају, супругу. У епској поезији, женска особа је власништво мушкарца и често се третира као ᾿роба᾿” (стр. 104, 109, 113, 116‒117).

Ова напомена је скандалозна: јасно се прозире намера ауторке да омаловажи значај српске народне поезије и традиције, те да развије анимозитет код ученика према њој. Наведено у напомени заправо није тачно. Поред примера у прилог тој тврдњи, постоје и примери који говоре сасвим супротно. У песми Урош и Мрњавчевићи Марко Краљевић апсолутно уважава оно што му саветује мајка, која има лично име (Јевросима), у народној песми  Смрт војводе Пријезде, такође је реч о жени која има лично име (Јелица) и којој сам војвода Пријезда омогућава да изабере сопствену судбину, у народној песми Женидба краља Вукашина љуба војводе Момчила такође има име (Видосава), као и његова сестра (Јевросима) итд.

У народној балади Бановић Страхиња они који жену третирају „као робу“, презрени су – и то од стране мушкарца  –  и то презрење јасно је експлицирано.

О моћима жене над мушкарцем у нашој народној књижевности сведочи, на пример, народна новела Дјевојка цара надмудрила итд.

Стога је ауторкина напомена суштински једнострана и идеологизована и зато може бити третирана само као беспотребна, нефункционална реинтерпретација. Она би могла узроковати да ученици на погрешан начин разумеју српску народну поезију која је један од стубова српске културне традиције, као и њихову збуњеност, уколико, сами истражујући, схвате да информације које су добили у школи не одговарају истини у потпуности. Због тога, као и због нашег школства, и ученика, озбиљно би требало довести у питање компетенције ауторке таквих тврдњи и (ре)интерпретација.

Сродних примера и констатација у наведеним пакетима је много, али на крају нарочито истичемо следеће:

Питања за ученике/це:

– Како је Вук Стефановић Караџић поделио народну (усмену) поезију? Одговор: Вук је, као што је ученицима познато, поделио народне песме на јуначке (епске), женске (лирске) и песме на међи (лирско-епске песме).

Ово је и одговарајући тренутак да разговарате са ученицима/ама на који начин је Вук ову поделу оптеретио родним стереотипима!“ (121)

Након овога остаје да поставимо, можда и реторско, питање – да ли је посреди дубоко неразумевање наше народне традиције, чиста идеологија или пак и једно и друго?

29 гласовa