Како се унутрашња политичка криза у Македонији развијала претходних месеци, тако су се све више назирали обриси унапред припремљеног Македонског пролећа. У сјајној књизи Марка Парезановића „Политички преврат“ описују се технологије и механизми за извођење обојених револуција. Последњи примери из Египта, Либије, Сирије и Украјине нам, на све до сада написано, још и указују како се обојене револуције обавезно изводе уз примену оружане силе. Релативно мирних обојених револуција, које се завршавају масовним демонстрацијама и политичким притисцима, какве су биле на пример  у Украјини када је на власт довођен Јушћенко, или у Грузији када је на чело државе изабран Сакашвили, више нема. Македонско пролеће је почело заоштравањем реторике опозиције према власти, затим укључивањем „независних појединаца“ и невладиног сектора на страну опозиције, па темељном медијском припремом и произвођењем афера, да би на крају све кулминирало жестоким терористичким нападом у Куманову.

Колико је успешно било припремање терена за обарање премијера Николе Груевског пре напада у Куманову, говори и податак да данас скоро половина грађана Македоније мисли како иза албанских терориста стоји директно председник Владе Македоније. Тобоже, на такав начин је желео да скрене пажњу са демонстрација, тешке економске ситуације у земљи и отворених афера. Како упозорава Влатко Ђорчев, македонски специјалци су дошли у сулуду позицију: један дан су у Куманову где се води рат са албанским паравојним снагама, а већ сутрадан у Скопљу, у кордону наспрам демонстраната, којих их каменују јер штите „диктатора Груевског“. Наравно, сам Груевски је допринео томе да се временом против њега у фронт почне окупљати све што није ВМРО. Такође, превеликом попустљивошћу према страном фактору је до те мере ослабио сопствени положај, да би право чудо било да преживи „револуцију“ која се против њега спрема. Агенти и спавачи разних служби су инфилтрирани дубоко по вертикали македонског институционалног апарата и Груевски сада нема представу када и одакле следећи ударац може примити.

Његова највећа предност је килавост опозиције, која није кадра да изнесе Македонско пролеће. Зато су у све укључене и радикалне албанске групе. Без њих би, и поред свих показаних слабости, тешко били дестабилизовати Груевског. Међутим, за организаторе Македонског пролећа се јавио један проблем у прављењу целе рачунице: како повезати албанске терористе и македонску опозицију? Како учинити да и једни и други буду на истој страни? Да њихови потези буду координисани и усмерени? Одговор је пронађен у већ поменутој медијској инструментализацији терористичког акта у Куманову. Сви западни медијски ресурси су стављени у функцију објашњавања како иза напада у Куманову стоји Груевски. Прметно је то и у Србији, где је, у једним дневним новинама, за организатора албанског напада означен  Сашо Мијалков, бивши шеф службе за безбедност и контраобавештајне послове. Још је и приметно да највећи број „ексклузивних вести“ доносе медији из Приштине, па се та сазнања касније шире по Балкану.

Ипак, у нападима на Груевског и „доказивању“ како је он сам осмислио упад албанских терориста у Куманово неколико је великих рупа.

  1. Прво питање је: како су поједини новинари и аналитичари могли знати свега дан после дешавања у Куманову да је Груевски иза свега? На основу којих података и чијих података? Занимљиво је да се прво изашло са овом оценом, а тек три дана касније су се појавили и први докази који су ишли у прилог овој тврдњи. И те доказе су понудили медији из Приштине! Дакле, поузданост је огромна!!!
  2. Да ли је случајност да су са том тезом најпре изашли они који су већ дуже времена учествовали у медијским припремама напада на Груевског? Успут, исти ти људи су редовно у медијима када треба оправдати сваку америчку одлуку, па макар била и највећа глупост.
  3. Ако лидер опозиције Зоран Заев већ неколико недеља заредом износи у јавност снимке македонске тајне полиције о разним прљавштинама и политичким аферама, како је могуће да међу тим, поверљивим стварима, нема и оних о припреми албанских терориста за напад на Куманово. Да је Сашо Мијалков спремао напад, постојали би подаци о томе унутар саме службе, те би поред осталих, и те информације допале до руку опозиције.
  4. Министар полиције Гордана Јанкуловска и већ споменути шеф обавештајне агнеције су поднели оставке. Ради се о најближим сарадницима Груевског, у њих је имао неограничено поверење. Именовање новог министра унутрашњих послова показује да се ради о изнуђеном решењу, на брзину донетој одлуци. Дакле, то није унапред припремано. Разлог за смену сада већ двоје бивших челника безбедносних структура је, према писању македонских новина, а што они нису демантовали, да су од стране западних дипломата суочени са подацима како су на дан напада у Куманову били у вези са терористима. Након идентификације неких од терориста, са њима су у контакт ступили представници Пете управе македонске полиције и Албанци запослени у обавештајним структурама Македоније и покушали да преговарају. Незванично, рапситивали су се за услове под којима би се терористи повукли. Вероватно су им нудили новац и амнестирање. Мирсад Ндрецај, познатији као командант НАТО“, је према оцени дипломата, ове понуде препознао као „знак слабости“ и зато је удар терориста постао још јачи. Е сада, ако је све ово тачно, поставља се питање: зашто би са терористима преговарале македонске службе безбедности, ако су их оне инструирале? И, ако је већ преговарање и повлачење било део ранијег договора, зашто би ови ударили још снажније у Куманову? Зашто се нису повукли? Да је македонска тајна полиција све ово организовала терористи би се повукли уз амнестију и паре, или би сви до једног били побијени да не би остајали незгодни сведоци.
  5. Када смо већ код незгодних сведока, ваљало би испитати и наводе да су неки од њих завршили у америчкој амбасади, а да је један побегао током увиђаја, када је изведен да покаже где су пред акцију терористи сакрили оружје. Одбегли Сулејман Османи је неколико сати касније разговарао телефоном са „командатом Хоџом“, Џезаиром Шаћиријем, којем је навео како га је полиција тукла и да је једини излаз био да покаже где су имали „штек“. Овај разговор је објавила телевизија на албанском језику „Алсат М“.
  6. Телевизија „Плус инфо“ је навела како су већ дуже времена појединци из Пете управе МУП Македоније одржавали контакте са некима од ових терориста, па се из тога извлачи закључак да је Влада умешана у припреме терористичког акта. Међутим, и даље се не наводе разлози и природа тих контаката ако их је уопште и било. Посао тајних служби и јесте да се инфилтрирају у кругове који представљају опасност по безбедност државе. Дакле, сама по себи ова информација не значи ништа. А тешко је очекивати да су овакве активности македонских служби пролазиле испод „НАТО-радара“, поготово када се ради о Албанцима са Косова и Метохије. Сваки покушај инструментализације криминалних структура косметских Албанаца од стране македонских служби морао је бити примећен, проверен и анализиран. Уколико се десило да македонска служба безбедности вршља по Косову и Метохији уздуж и попреко и врбује терористе, а да НАТО то не зна, онда је ова војна алијанса близу распада.
  7. Албански терористи су дошли у Куманово са источног Косова. Пут их је водио преко Липкова, до којег су могли доћи са територије општине Витина, која се налази у „америчком сектору“. Немогуће је да се паравојна формација, која је по свој прилици имала 50-70 припадника током пребацивања на територију Македоније, шета по америчком сектору непримећена. Из искуства Срба са северног Косова је јасно да се од стране КФОР детаљно прате и политички скупови или свечаности попут прославе дана школе, на које долази пар десетина људи. Како се онда десило да се терористи, а међу њима барем четворица који би због својих досијеа морали бити у режиму сталног надзора, неометано крећу наоружани на свега тридесетак километара од Бондстила? Ако овакве ствари промичу НАТО-у, како онда тај исти НАТО може да гарантује премијеру Србије да ће штитити Србе на северу Косова!? Како уопште НАТО-у веровати било шта?
  8. Осим у српским медијима, у осталим гласилима на Балкану се није дао већи простор за вест коју је објавио београдски „Блиц“ 11.05. да су српске службе безбедности још 06.04. обавестиле начелника Генералштаба Војске Македоније и челне људи барем још две безбедносне структуре, како се припремају терористички напади на територији северне Македоније. Српске службе се суочавају са многим проблемима и изазовима, али их у многим стварима никако не треба потцењивати. Барем када се ради о нашим, балканским оквирима. Власти у Скопљу су ово упозорење „одбациле као неосновано“, вероватно ослањајући се на информације које су имали од својих „пријатеља“ из НАТО држава. Такво кретање по инерцији и претерано ослањање на „западне пријатеље“ је у македонском безбедносном апарату било приметно и 2001. године. На крају, десило се шта се десило.

Претходних дана се о дешавањима у Македонији могло чути свашта. На Груевског је кренуло дрвље и камење, па се дословно сваки проблем приписује његовој неспособности, злој намери или корумпираности. Опозицију су до недељног митинга, на којем се чуло и скандирање „УЧК, УЧК“, подржали, према тврдњи Зорана Заева, амбасадори САД, Немачке и Холандије. Зато се и не појављују анализе које би покретање Македонског пролећа довеле у везу са три корака које је македонски државни врх предузео у претходних годину дана. Прво, Иванов и Груевски су отрпели притисак ЕУ и САД и нису увели санкције Русији. Друго, показали су почетну спремност да учествују у пројекту „Турски ток“, као и изградњи стратешког саобраћајног коридора Пиреј-Будимпешта. И треће, председник Иванов је присуствовао војној паради у Москви у част седамдесетогодишњице победе над фашизмом. Како је следио који корак, тако се криза у Македонији радикализовала. На крају, још док је војна парада на Црвеном тргу трајала, а шеф државе био у Москви, у Македонији се одиграо терористички напад незабележен још од 2001. године. Да, Груевски је много допринео томе да крене лавина протеста против њега. Али, све то нема пуно везе са последњим дешавањима. Нарастајуће незадовољство против ВМРО власти се само инструментализује и каналише. Мотиви за Македонско пролеће су сасвим другачији. Неће од тога бити боље ни Македонији ни Македонцима. Чак напротив. Ако Македонско пролеће успе, можда Македонија и не преживи. На крају, то је изгледа судбина свих преврата које су западне службе организовале у последњих пет година. Где год су покушале преврат, родио се хаос-у Либији, Сирији и Украјини. Једино је колико-толико остало стабилно у Египту. Али, тамо се после Арапског пролећа, одиграла и „контрареволуција“.

Прочитај без интернета:
29 гласовa