Пазите, немојте да вам се случајно деси да на глас посумњате да се у Сребреници догодио геноцид. Довољно је и да кажете да је био „само“ масован злочин па да заглавите пет година робије. Ако пак око тога имате било какве недоумице, пожурите да их јавно изразите док ова законска иновација не буде активирана на спољни детонатор. Касније, немојте о томе ни у кафани, него „памет у главу и језик за зубе“.

Није баш сасвим тако, али … У Скупштини Србије је 23. 11. о.г. усвојена допуна и проширење одговарајућег члана кривичног закона Србије којим се високом казном санкционише вербални деликт оспоравања геноцида. Измјене закона предвиђају да се кривичним дјелом сматра негирање геноцида по одлукама Међународног кривичног суда који је установљен Римским статутом из 2002, или пресудама домаћих судова. Пошто ни на једном од та два нивоа није пресуђено нешто што би тангирало грађане Србије није јасно због чега је то узнемирило овдашњу јавност. Али, није јасно ни зашто је ова законска иновација уопште донесена.

Прва асоцијација на геноцид код нас није ни Јасеновац, ни Аушвиц, ни помор Јермена, а поготово не злочини европских колонизатора широм свијета и злочини суперсиле у Вијетнаму, земљама Латинске Америке и Блиског истока, него „геноцид“ у Сребреници. Није ни чудо. Оптужба за геноцид у Сребреници провлачи се кроз више оптужница и појединих правоснажних пресуда на Хашком трибуналу за бившу Југославију. Међународни суд правде пресудио је Србији по оптужници за нечињење да спријечи управо тај „геноцид“. А Сребреница је посљедњих година више пута била на дневном реду исте скупштине Србије.

Иако сваки од поменута три међународна суда ради самостално, у правилу узимају у обзир претходне одлуке она друга два. Тако се, на примјер, унапријед знало да ће Међународни суд правде узети у обзир пресуде за геноцид Хашког трибунала за екс-Ју и тако се и десило. Уколико би дакле била подигнута одговарајућа оптужница, Међународни кривични суд би тешко могао да занемари чињеницу да су већ два међународна суда пресудила о геноциду у Сребреници. А домаће правосуђе се доношењем новог закона већ спремило да дочека такву одлуку и примјени драконске санкције према свакоме ко би у правној, политичкој или научној расправи довео у питање „геноцид“ у Сребреници. Већ и само истраживање броја жртава који је још увијек крајње споран и варира од 1.200 до 8.000 могло би да буде санкционисано као умањивање и релативизирање геноцида.

Што се пак тиче усклађивања са европским стандардима, на које се позвао предлагач новог закона, већ је утврђено да велики број чланица ЕУ није преузео овај „европски закон“ или чак да тако нешто у ужем смислу и не постоји. У сваком случају, Србија, као „још не чланица“, није имала ама баш никакву обавезу да то учини.

Напротив, нема ниједне земље на свијету која је објективно била заинтересованија од Србије да се настави истраживање геноцида у Сребреници. Наравно, овдје није ријеч о дивљањима на стадионима попут скандирања „Нож, жица, Сребреница!“ и угледни правник Ивошевић је скренуо пажњу да би из генералне забране негирања геноцида требало издвојити научна, стручна и друга истраживања геноцида али, индикативно, та спецификација није унесена у закон. Није тешко наслутити да је инострани наручилац овог закона циљао баш на спречавање да научници, новинари, форензичари, правници, војни и други стручњаци пронађу нове непожељне чињенице о масовном злочину у Сребреници, којих и до сада има на претек.

Прије свега, било би неопходно преиспитати валидност дефиниције геноцида којом барата Хашки трибунал. Затим, није небитно да ли је број убијених осам хиљада или упола мањи, а са обје цифре се од случаја до случаја барата на истом суду. Даље, поуздани форензички докази постоје за „једва“ хиљаду и двјесто жртава. Крунски свједок геноцида у Сребреници Дражен Ердемовић дао је обиље невјероватних и противрјечних исказа. Бугарски новинар Чивиков је открио да је Трибунал судио официрима и политичарима за командну одговорност, док су извршиоци злочина, сви одреда познати тужилаштву, били остављени на слободи. Шта тек рећи за Изетбеговићеву изјаву да је Клинтон од њега тражио жртву од пет хиљада Сребреничана да би анимирао америчку јавност за војну интервенцију. А шта за свједочења о договореној трампи Сребреница за околину Сарајева и повлачењу војне и цивилне команде ове општине неколико дана прије уласка ВРС.

Укратко, о „геноциду“ у Сребреници још увијек има више питања него одговора. Наука каже да је тек 50 година неопходна „историјска дистанца“ да би се минули догађаји објективно сагледали, а док од масовног злочина у Сребреници није прошло ни полувријеме, српска судијка је већ одсвирала крај игре око „геноцида“. Јасно је да власт у Србији хоће по сваку цијену да изађе у сусрет Вашингтону и Бриселу и докаже се као најпоузданији дописни члан ЕУ и НАТО-а у региону, јер то наводно обезбјеђује западне инвестиције, нова радна мјеста, повећање плата, и оних пет хиљада динара паушално свим пензионерима. Али, зашто су наши евро-амерички „пријатељи“ толико запели да се законом у Србији прекину истраживања и ућутка расправа о спорном геноциду у Сребреници?

Однос снага у свијету се рапидно мијења на штету суперсиле и њених западних савезника који су послије пада Берлинског зида и током ратова у екс-ЈУ суверено одлучивали о свему и свачему на планети, укључив и о томе шта је истина а шта лаж у збивањима на просторима екс-ЈУ. Трамп је побиједио са најавом да ће обновити сарадњу са Русијом, а потпредсједник САД Џозеф Бајден је на измаку мандата изјавио да „ЕУ једва чека да укине санкције Русији“. Путин је недавно на конференцији за новинаре послије сесије БРИКС-а и у дискусији на Валдају поменуо да криза односа Русија-САД није почела поводом Украјине или Сирије, него знатно раније, поводом бомбардовања Југославије од стране НАТО-а. „Нисам ја био тај који је окренуо руски авион на пола лета према САД него Примаков. Послије тога ни Јељцин више за њих није био најбољи него пијаница и почела је његова компромитација. Ето гдје је и кад је све почело“- рекао је Путин. Обнова сарадње РФ-САД очигледно подразумијева ресетовање односа на ситуацију прије тога, а то значи и ревалоризацију много тога што се у међувремену догодило. Поред осталог, и рада Хашког трибунала, који су САД преко УН створиле и финансирале за политички неподобне лидере, земље и народе, док су своје држављане безочно изузеле да би некажњено харале током више паралелних војних интервенција широм свијета. Југославија и Србија, или, сасвим прецизно, Срби у Хрватској, БиХ и матици, били су прва жртва тог монструозног пројекта једине суперсиле. „Геноцид у Сребреници“ представља крунски алиби за бомбардовања НАТО-а без сагласности СБУН и све остале облике војног, политичког и правног насиља над Србима. Зато је постало хитно да се стави табу на тематизовање „геноцида у Сребреници“.

Почело је са британском резолуцијом (придружиле су се и САД), којом се читав српски народ оптужује као геноцидан, али је на молбу Српске и Србије, Русија то блокирала ветом у СБУН. Сада та иста власт у Србији, мало уопштено, изокола и под европејским плаштом да опсјени простоту, сама обавља англо-амерички посао.

Илити, што није успјела баронеса Нерма, обавила је министарка Нела. Нерма (Нерминка Хељић) је згодна и промућурна бошњачка избјеглица која је добром удајом у Лондону ушла у високе кругове и појавила се као иницијатор британске резолуције, а Нела (Кубуровић) – лијепа министарка правде Србије. И као што је Нерма послужила као безазлена камуфлажа за удружену иницијативу Британије и САД која је стигла до СБУН, тако ни Нела није све сама смислила и урадила без налога са државног врха.

Када нам Сноуден и Викиликс открију све депеше из тајне кореспонденције Бјеле куће, Пентагона и ЦИА-е са главним европским савезницима из прве деценије другог миленијума, када се обаве стручне анализе рада Хашког трибунала за екс-ЈУ и када се утврде спорне чињенице и разбистри мутни контекст масовног злочина у Сребреници – Срби ће морати да ћуте. А зашто би и било ко други говорио када је Србија законом о забрани негирања геноцида сама добровољно одустала од тога. Новим чланом закона направљен је тек први корак ка томе да „о Сребреници имамо своје мишљење, али се не слажемо са њим“. Завршни корак ће направити наши западни „пријатељи“ преко Међународног кривичног суда.

Прочитај без интернета:
41 глас