Злонамерно изречена истина гора је и од најгоре изречене лажи.

Виљем Блејк

 

Бескурпулозност и безобзирност у примени свих облика политичке манипулације, чак и оних најбизарнијих, основна је карактеристика Вучићевог досадашњег властовања. Нема лажи коју он и његов режим нису спремни да изговоре, нема границе достојанства или људскости коју нису спремни да погазе, нити светиње коју нису у стању да продају, како би остварили своје материјалне и политичке интересе. Виде то, све јасније, чак и они грађани Србије који због недостатка оброзовања, искрености у вери или традиционалног васпитања, властима обично верују.

Спознаје то Србија (и њено измрцварено бирачко тело), упркос невиђене медијске каљуге у коју је циљано уведена од стране режима и скупих међународних спин-агенција које Вучић ангажује за потребе свог домаћег и међународног рејтинга, а које предводе крвави Тони Блер и његова мрачна сенка Алистер Кембел, симболи српског страдања.  Уз неизбежни МИ-6, наравно. И та спознаја полако, али неминовно и све брже, уводи Вучића у спиралу пада. Отуда и журба за изборима на пола мандата, отуда и очигледна нервоза код човека који наизглед рејтиншки добро стоји.

Нервозу му додатно појачавају његови западни налогодавци који, ношени сопственим геополитичким интересима, од њега захтевају да у стиснута уста српског народа, по хитном поступку, уз косовску угура и НАТО жабу, са које се још увек цеди крв и слуз.

И зато, већ на почетку нове предизборне кампање, актуелни режим удара тешком артиљеријом манипулативне методологије, желећи да заплаши све могуће опоненте, који се усуде да му се нађу на путу. Које се све але и вране нису острвиле на несрећног Милутина Мркоњића (очигледно премладог за неупадљиви пензионерски живот, а престарог за стање усхићене заљубљености у коме се нашао), само зато што се усудио да јавно каже оно што о Прокопу може видети свако ко има бар једно око.

Али, све бизарности тог случаја, сва лаж и мржња којом ће актуелни режим покушавати да замени недостатак аргумената, нису ништа спрам његове спремности да користи трагедију смрти у сврху своје политичке промоције. А са тим се Србија суочила ових дана у два наврата.

Прво је смрт још једног хашког мученика, генерала Здравка Толимира, послужила Александру Вучићу да, први пут од када је омирисао укус апсолутне власти, каже нешто против Хашког трибунала. Било би то, свакако, хвале вредно да је то учинио на принципијелан начин, достојанствено, као патриота и државник и да је у његовом наступу било и трунке искрености. Али, не. Он је од тога направио неукусну медијску представу, после које остаје бљутав укус у устима. О смрти генерала Толимира, двадесетпрвој српској смрти од крваве руке Хага, говорио је онако успут, приликом предизборног обиласка Сремске Митровице, мешајући је са небулозним предизборним обећањима, захвалношћу радницима митровачког бродогладилишта и својим поносом за оно што је у Србији, наводно, урађено. Мало пре него је окупљеним новинарима, глумећи скрушеност, поменуо смрт генерала Толимира, српски премијер је са широким осмехом на лицу говорио  „Ово су дани кад не можете да сакријте осмех, срећу и задовољство, јер се виде резултати“. (1)

И не само то. О страдалом српском мученику говорио је у контексту непоштовања Србије од стране Хашког трибунала, изједначивши тако ланац српских смрти у овом глобалистичком логору за Србе, са њиховим односом према према српском представнику коме на рочишту поводом захтева за хапшење троје чланова Српске радикалне странке судија Ори није дозволио да говори. Помињање смрти генерала Толимира у контексту одговора на дрски захтев о новим хапшењима грађана Србије који му је претходно упутио Хашки  трибунал, представља банализацију смрти овог ратног хероја, али и свих осталих хашких мученика, на челу са Слободаном Милошевићем и својом непримереношћу дубоко вређа не само успомену на њихову жртву, већ и патриотска и верска осећања грађана Србије.

Али, што је најгоре, помињање смрти генерала Толимира, које на први поглед може зазвучати патриотски, Вучићу служи као део манипулативне технике “преусмеравања пажње”, којом “покрива”  недавно усвојени Закон који практично укида сувереност Србије јер дозвољава НАТО-у да Србију користи као своју окупациону зону. Међутим, у покушају да се кроз ову тему представи као „патриота“ Вучић је својим наступом отворио неколико питања, на која му неће бити лако да понуди адекватне одговоре.  Наиме, желећи да прикаже ниподаштавајући однос Хашког трибунала према Србији (који је иначе такав од почетка), Вучић је открио како је лично пре четири месеца потписао писмо којим је у име владе Србије тражио Толимирово пуштање на слободу због његовог лошег здравственог стања, на које Трибунал једноставно није одговорио. „Ако смо ми то знали, они су то морали да знају неупоредиви боље“ – рекао је Вучић у Сремској Митровици. (2)

Страхотна чињеница о којој неки од нас пишу већ годинама. Трибунал убија утамничене Србе, у најмању руку својим немаром. Али, то отвара многа друга питања? Зашто је влада Србије о томе ћутала годинама? Само пре неколико месеци,  у августу 2015, трагична судбина генерала Толимира задесила је и генерала Мила Мркшића(3) Зашто Вучић тада није реаговао?

Да ли би званична реакција тада можда спречила смрт генерала Толимира сада? Ако је већ написао писмо за ослобађање Толимира, а није добијао одговор, зашто Вучић није тај одговор ургирао, зашто се није обратио Уједињеним Нацијама које су оснивач овог антиправног и антисрпског тела? Зашто, на све српске смрти ћути, желатином премазани, Расим Љајић који као “Председник националног савета за сарадњу са МТБЈ“, већ 12. година (од 2004) има обавезу да на то реагује? Зашто га Вучић држи у Влади када, толике године, свесно занемарује право и обавезу државе да брине о судбини и статусу својих грађана испоручених Хагу?

Сва ова и бројна друга питања отворио је Вучићев наступ у Сремској Митровици, настао у жељи да нам се представи као патриота. Али, он је давно заборавио да то буде, ако је икада то искрено и био. Но, оно што потпуно демаскира његове манипулативне намере јесте чињеница да Влада Србије ни сада није званично реаговала према Хагу!! Изјава медијима је једна ствар, а званична реакција државе нешто сасвим друго. Србија није Хагу упутила никакву протестну ноту, нити било какав документ у том смислу, што су нам покушали пласирати неки маинстрим медији у Србији (истина не и сам Вучић), већ је премијер само одговорио на дрски допис Хага којим тражи хапшење и изручење три радикала оптужених за некакво ометање сведока и сличне глупости. А одговор на допис није ни захтев, ни протест! Дакле, још једна манипулативна представа.

Слично се догодило са трагедијом која је задесила двоје српских држављана у Либији. Смрт Слађане Станковић и Јовице Степића од америчких бомби тужан је исход закулисних дипломатских игара које тек треба да буду расветљене и слика и прилика неспособности српске дипломатије да разреши било шта и било када. Али, њихово неукусно развлачење по медијима како би се скренула пажња са масовног анти-НАТО протеста у Београду, на коме је било између 15 и 20 хиљада људи и евидентне кривице Американаца за њихову смрт, још је један показатељ правог лица Вучићевог режима.

Нигде достојанства, нигде људскости, нигде православља. Само себичност, обмана и ВЛАСТ…

____________________________________

Одреднице:

Прочитај без интернета:
65 гласовa