Устоличена глобална идеологија, како год да је назовемо, било менаџерска или корпоративна, било сајбер или селебрити, уз ерозивне друштвене тенденције, промовише и нове индивидуалне „слободе“ како би се лакше уградила у локални друштвени поредак. То је често најефикасније учинити у оквирима образовања.  Када тамо обезбеди место, постаје невидљива и недодирљива. Глобална свест се тако репродукује у локалу.

Прокламована слобода од традиционалних ауторитета у виду родитеља, наставника или јавних ауторитета карактерише прву глобалну генерацију. Генерација Y, другачије називана и Миленијумска, Нет генерација или Ехо бумери, тренутно обухвата социјалну групацију приближне старости од 25 до 35 година. Име „Y“ потиче од сличности у изговору са енглеском речју “why” („зашто“). Прихватају се одговори које углавном нуди Интернет. Грубо говорећи, нешто старији припадају такозваној генерацији X, коју претежно чине „превазиђени“ ауторитети. Млађи су стрпани у наредни кош / код са словном ознаком Z,  и похвалном етикетом „дигитални урођеници“ (digital natives).

Жигосани су у обавези да храбро (под)носе додељене општеприхваћене улоге. На семинарима стручног усавршавања наставника, рецимо, довољно је да излагач констатује да је већина присутних из генерације X, па да слушаоцима одмах буде јасно зашто им предавање није јасно. Ево примера таквог новоговора: „Приликом примене фишбоул (fishbowl) методе, добро је користити микротичинг (microteaching), а најбољи се фидбек (feedback) добија када се све прикаже на флипчарту (flipchart).“ Уколико вам оваква и слична терминологија није блиска, припремите се за горку истину: припадате прецртаној генерацији.

Идеологију виртуелног економско-технолошког прогреса по сваку цену, пропагирају локални стручњаци иницирани у глобално неолиберално братство. Једна наша стручњакиња својевремено је, на пример, о државном трошку „имала прилику да фински образовни систем види на лицу места, заједно са двадесетак директора школа и стручних сарадника, а у оквиру пројекта „Карика која недостаје” Центра за интерактивну педагогију.“ На сопствено одушевљење, у Финској је затекла рај за „дигиталне урођенике“: „У учионици је атмосфера опуштена, нека деца седе на поду… они су схватили да за неку децу школа није најадекватније место за образовање… наставник математике их одведе на утакмицу, па после у парку проћаскају колико је коштала карта, колико је било гледалаца, а колико столица, колика је то зарада…“

Баријеру на зацртаној траси у светлу будућност представљају они брендирани иксом, скренути са пута свепрожимајућег капитала, мита и профита. Но, грех је наду губити. Уз промену пола све је популарнија и „промена свести“. Тако нас већ поменута стручњакиња из Савеза учитеља Србије и координаторка мреже подршке инклузивном образовању, у тексту „Математика на утакмици, књижевност у кафићу“ [1] обавештава: „Да би се ова идеја реализовала и у српским школама, неопходно је да се промене наставни планови и програми, али и свест људи, што је можда најтежи део посла.“ Да л’ је мање стресно кад се мењаш свесно?

Кренимо од „најтежег дела посла“, од поменуте идеолошке уградње у темеље друштвене структуре. Пре пет година смо у визионарском нацрту за дискусију Стратегије развоја образовања у Србији до 2020. године упозорени да се „захтева отварање система образовања, и његово оријентисање и фокусирање на његову спољашњост уместо традиционалних тежњи да буде аутономан у односу на остале системе.“[2] Школство се потчињава захтевима „осталих система“. Којих?

Акциони план за спровођење Стратегије развоја образовања у Србији до 2020. године, објављен на сајту Министарства образовања и науке[3] обилује испразним језичким формама које се упорно понављају попут „анализа потребних компетенција“ или „дефинисање кључних компетенција“ или „практична знања и спремност за рад“ или „ефикасније студирање“. На појединим страницама овог битног документа и по пет или више пута (стр. 23) наводи се чаробна идеолошка формула „програми који одговарају потребама тржишта рада“. Суверени задатак образовања је што једноставнија и бржа / ужа професионална обука. За које / чије тржиште, реално или виртуелно, садашње или будуће, локално или глобално, не специфицира се. Ко ће га креирати, ко ће њиме управљати, на који начин ће га регулисати? Очигледно није на нама да о томе бринемо. Наше је да се уклопимо.

На који је начин „ефикасније студирање“ обликовало прву глобалну генерацију? Генерацију Y дефинишу као „најмасовнију групацију младих која не успева да уђе на тржиште рада“[4]! По статистикама најразвијенијих економија света, близу четвртине Генерације Y је незапослено! Нуде се уговори на одређено време, и статус стажирања који треба да у будућности доведе до сталног запослења за најупорније. До тад, минимална права из радног односа и ниска примања.

Не чуди стога што француски аналитичари предвиђају да ће припадник Генерације Y у свом радном веку променити тридесетак шефова! Само Француска има скоро 1,5 милион стажиста! Генерација Y постаје део ширег социјалног феномена – прекаријата. Назив новог пролетеријата изведен је из енглеске речи „precarious“ (несигуран). Такав „штимунг“ и нама је добро познат: „Из истраживања које је урадио Републички завод за статистику може се закључити и да је међу 2.253.294 оних који не раде и не желе да раде чак 47 одсто оних који би требало да су најпродуктивнији, односно имају између 35 и 55 година.“[5] Враћамо се, ето, недаћама отписане генерације X.

Идеологија слободног тржишта, дакле, не реализује ни једини зацртани циљ – интеграцију са тржиштем рада. За горуће локалне проблеме клонирана глобална идеологија апсолутно је слепа, те их системски и „стратегијски“ игнорише. Тако се ни не помишља да би образовање суштински могло да помогне смањењу криминала и насиља, одлива становништва и нивоа развода а допринесе децентрализацији власти, повећању наталитета, развоју земљорадње, оживљавању опустошених крајева и ширењу осећања породичне сигурности, друштвене солидарности и самопоуздања… Зар о свему томе не треба / не може / не жели озбиљно, одговорно и оригинално да брине систем школовања једне државе? Очигледно – не. Барем до 2020. године.

Проф. др Миладин Шеварлић, рецимо, наводи податке из децембра 2016. године: „Србија има 5.513 незапослених агронима и ветеринара. Међу њима је 46 доктора наука и 418 магистара и мастера… Србија не користи више од 1,5 миљарду долара капитала уложеног у образовање тих младих људи.“[6] Можда ти млади људи нису довољно на школском поду седели или о спорту у парку ћаскали? Понуде радних места у Финској и Србији се разликују, васпитне методе то неће променити. Права слика идеологије су ружичасте наочаре које филтрирају реалне проблеме око нас а истовремено постављају имагинарне циљеве испред нас. Плодна земља се напушта, агрономи су незапослени, храна се увози а наша „карика која недостаје“ налази се, ни више ни мање, него у Финској! Уочавате ли проблем? А решење? Зашто се онда не размишља у том правцу? Исправно закључује француски хришћански мислилац Жак Елил, када тврди да је идеологија компензација стварности у мери у којој се не бави стварношћу.

Циљ Стратегије развоја је деградација образовања у једноставну професионалну обуку па је јасно да ће се о оваквим проблемима све мање размишљати. А надолазећа времена управо захтевају све више промишљања. За очекивати је да ће то неко други чинити за нас. Јасно је и ко јер нас Акциони план обавештава (стр. 2-3) да су „за развој образовања, предвиђена средства из следећих извора: СБ – Светска банка, ЕИБ – Европска инвестициона банка, ЦЕБ – Банка за развој Савета Европе…“ Све расадници неолибералне идеологије.

Традиција, породица и добро утемељено образовање обликују људе. Људи обликују и тржиште и радна места. Зашто онда постављати ствари наглавачке? Хировито глобално тржиште наводно је идеолошки непристрасно, а ништа није даље од истине. Онај ко контролише глобалне тржишне флуктуације, поседује полугу апсолутне моћи преко које чврсто држи у рукама и локалну економију, културу, образовање, па и саму будућност, која се диктираним променама пасивно – прилагођава, без обзира на последице по себе.

Зацртана Стратегија развоја образовања у Србији треба да допринесе бољитку најмлађе, тек наступајуће генерације Z. Тешко је ипак поверовати да ће идеологија која је два пута тешко оманула, из трећег пута погодити центар. Остаје да се надамо да Z генерација није именована по крајњем карактеру енглеске абецеде у сасвим циничном маниру – као последња.

[1] www.politika.rs/scc/clanak/322954/Matematika-na-utakmici-knjizevnost-u-kaficu

[2] pescanik.net/ekspertni-jezik-buducnosti-obrazovanja/

[3] www.mpn.gov.rs/strategije-2020/

[4] bif.rs/2012/08/mladi-i-globalna-kriza-generacijay-nezavrsena-recenica/

[5] www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2010&mm=07&dd=22&nav_id=447068

[6] www.agrosmart.net/teatar-apsurda/srbija-zemlja-latifundista-5500-nezaposlenih.html

25 гласовa